Кина наставља да се припрема за Трећи светски рат!

Kina nastavlja da se priprema za Treći svetski rat!

29 maja 2015

CHINA-50TH-TANKS  GOH11Piše: Jevgenij Krutikov

U Kini je objavljena „Bela knjiga“, odnosno – tumačenje njene vojne doktrine. U njoj se jednostavnim jezikom objašnjava kako Kina gleda na svet i kako njena arimja namerava da deluje u novim uslovima.

Jedan princip ostaje nepromenjen od vremena Maoa: biće trećeg svetskog rata, a Peking je spreman za njega.

Prezentacija „Bele knjige“ (na pres-konferenciji, što nije manir svojstven Kinezima) – upriličena je pre svega za Evropljane i Amerikance. Pri čemu je pres-kancelarija Državnog saveta pokušala da organizuje sve kako bi kineski sistem razmišljanja bio prilagođen evropskoj logici i shvatanju geopolitike.

U suštini se stiče utisak, da „Bela knjiga“ – nije samo dodatak vojnoj doktrini, koliko dugo očekivani odgovor Pekinga na promenu okolnosti, izložen na takav način da svi razumeju šta Kina ima da kaže.

Prethodna vojna doktrina Kine, formirana još za vreme Maoa, nije se, sa zapadne tačke gledišta, mogla nazvati takvom. To je u većoj meri bilo filozofsko i geostrateško razmišlje o hiljadugodišnjoj istoriji nego što je uobičajeno za nas, sa jasnim definisanjem pretnji i odgovorom na njih sa puno tehničkih termina i nabrajanja funkcija rodova vojske.

U Kini je sve i jednostavnije i komplikovanije. U Pekingu se od 1946. godine politika zasniva na činjenici da je treći svetski rat neizbežan. Pri čemu, sami Kinezi ne teše sebe pričama o tome, da već deset godina Kina prestiže ceo svet po rastu BDP-a – njima nije potrebno da sebi bacaju u oči ovu ideološku prašinu, kojom su prepunili umove analitičara svuda po svetu.

Kinezi u svojoj vojnoj doktrini iskreno priznaju da će se u trećem svetskom ratu (kad god se on desio i ko god da ga započne), oni boriti protiv tehnološki naprednijeg i opremljenijeg neprijatelja. I da tokom celog 21. veka oni neće uspeti da eliminišu ovaj tehnološki zaostatak, osim ako Evropa, SAD i Rusija ne upadnu u hibernaciju.

Do nedavno, tehnološkoj nadmoći neprijatelja (nevažno, ko je on, iako može se da pretpostavi) Kina je planirala da suprotstavi brojčanu nadmoć. Posebne doktrine za ratnu mornaricu i ratno vazduhoplovstvo uopšte nisu bile predviđene – nemanja tih rodova oružanih snaga. Shodno tome, ni pitanje o sadejstvu ovih rodova vojske takođe nije bilo na dnevnom redu.

Ali, hitno i fundamentalno obnavljanje vojske, koje je Kina bila primorana da započne pre deset godina, zahtevalo je savremeniji (čitaj: evropskiji) pogled na vojne principe i ratne veštine, koje su značajno napredovale od vremena Lao Cea.

Međutim, ključna pozicija „Bele knjige“ ostala je nepromenjena: trećeg svetskog rata će biti. Jasno je da će ga izazvati tri faktora: hegemonizam i politika sile jedne države, produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih zemalja i borba za prirodne resurse.

Doktrina „narodnog rata“ je sada zastarela. Nju je zamenila doktrina „aktivne odbrane“. Grubo govoreći, Kina zadržava pravo da nanese preventivne lokalne udare ako njena odbrana ili granice budu u opasnosti. Naravno, uz upozorenje.

Kao prvo, predviđa se korišćenje celog arsenala diplomatskih, pravnih, informacionih i drugih „civilnih mera“.

Opasnostima se tradicionalno smatraju nerešena situacija na Korejskom poluostrvu, problem Tajvana i nadležnosti nad ostrvom Spratli. Dodatna pretnja za Peking su situacija u Ujgurskom autonomnom okrugu, kao i pirati u južnim morima, preko kojih Kina dobija 80% nafte. Opasni su takođe i tibetanski separatisti, ali ne istom stepenu kao Ujguri. Jer, budisti i lamaisti su istorijski manje teroristički orijentisani od muslimana. Međutim, stvari se menjaju, točak Samsare, takođe, može biti napunjen plastičnim eksplozivom.

Najznačajnija promena u vojnoj doktrini će uticati (i već utiče) na mornaricu. Peking je već prešao sa strategije „priobalne odbrane“ na strategiju „odbrane u priobalnim vodama“.

Ovo je samo jedan hijeroglif više, ali u praksi znači podizanje kineske flote na jedan novi kvalitativni nivo, koji će joj omogućiti trajno prisustvo ako ne još uvek u vodama Svetskog okeana, ono barem u Žutom, Istočno-Kineskom i Južno-Kineskom moru.

Ovo je rezultat tehničkog i tehnološkog napretka – do druge polovine 80-tih godina, Kina jednostavno nije raspolagala brodovima za pomorska područja. Uostalom, jedini izvor napretka za Kinu jedno vreme je bila Rusija, koja je redovno gradila za kinsesku mornaricu savremene brodove.

Doktrina transformacije flote u Kini evolutivna i dosledna: u ovoj fazi, oni grade flotu za pomorska područja, bazirajući se na ruskom razaraču „Savremenij“ i dizel-podmornicama. Ipak, značajan broj brodova Kinezi već grade po sopstvenim projektima, i uopšte njihov program brodogradnje je možda najambiciozniji u celom svetu.

Tek nakon formiranja tri eskadre za bliža morska područja (tradicionalno svi kineski vojni sistemi su podeljeni na tri geografske zone – Severnu, Centralnu i Južnu, u čemu nema nikakvog konfučijanskog otkrovenja) Peking je započeo formiranje okeanske flote, koja će se takođe sastojati od tri eskadre, s tim da u svakoj treba da postoji po nosač aviona.

Bez okeanske flote nemoguće je rešiti problem Tajvana i ostrva Spratli i Senkaku. Ali, u ovom trenutku kineska mornarica je više simulirana, nego realna borbena sila.

Ne računajući brodove izgrađene u Rusiji, ostali brodovi su opremljeni zastarelim naoružanjem i, što je najvažnije, gotovo bez savremene protivvazdušne i protivpodmorične odbrane. Zbog toga su im toliko neophodni aerodromi na ostrvima Spratli, bez kojih je kineska flota – laka meta za avijaciju i podmornice potencijalnih protivnika.

Na nuklearnom planu Kina takođe priznaje svoju tehnološku zaostalost i zvanično ne razmišlja o težnji ka paritetu sa svetskim liderima. Međutim, strateškim nuklearnim snagama pridaje veliki značaj. Ovde se u kineskoj koncepciji nije ništa promenilo od 70-ih: strateške nuklearne snage treba da nanesu protivniku neprihvatljivu štetu i stoga se moraju održavati na potrebnom kvantitativnom i tehničkom nivou.

Po samoj svojoj prirodi, kineske nuklearne snage su – ofanzivno oružje, ali međunarodne obaveze i strategija „taktičke odbrane“ ne predviđaju da ih upotrebe prvi.

Savremeno ratno vazduhoplovstvo za Kinu je zasad samo cilj.

Ubrzano reformisanje vojnog sektora predviđa stvaranje nove avijacije i protivvazdušne odbrane, fleksibilnije i moderanije, sa većim radijusom dejstva.

Trenutno, moderni avioni čine ne više od 15% kineske vazdušne flote, a otprilike takav je slučaj i sa savremenim sistemima protivvazdušne odbrane.

Dominiraju ruski avioni ili njihove kineske kopije, koje su uglavnom lošije od originala, opet – zbog tehnološkog zaostajnja.

U svom sadašnjem obliku kinesko vazduhoplovstvo je sposobno da obavlja veoma ograničen krug zadataka, uglavnom – zaštitu granice i podršku kopnenim snagama. Sredstva za rano upozoravanje tek sada počinju da ulaze u armiju, što će povećati i radijus dejstva kineske avijacije.

Glavni izazov koji je stavljen pred kinesku armiju (naširoko je opisan u „Beloj knjizi“) – je brzi prelazak na savremene vidove upravljanja i metode hibridnog rata, sa zaobilaženjem cele druge polovine dvadesetog veka sa njegovim za Kinu gotovo besmislenim iskustvima i vojnim veštinama. Jednom rečju, kineska armija treba da iz 60-ih, u najboljem slučaju – 70-ih godina odjednom pređe u HHI vek.

Kini je neophodno da u potpunosti kompjuterizuje čitav sistem upravljanja, uključujući strateške nuklearne snage. Ovo može izgledati iznenađujuće, ali „zemlja hakera“ još uvek nije uspostavila svoj savremen sistem interakcije između različitih rodova vojske i nema mogućnost da u većem stepenu koristi precizno navođeno oružje.

U „Beloj knjizi“ se ukazuje samo na činjenicu da je iskustvo poslednjih nekoliko decenija pokazalo važnost upotrebe visoko preciznih sredsatava koordinacije različitih rodova vojske (ovo je još jedno otkriće za Peking od vremena Lao Cea – mora se koordinirati ne samo feng šui, nego i rodovi vojske).

Rat će se u budućnosti voditi u „trodimenzionalnom prostoru“, što će zahtevati koordinaciju i kosmičkih snaga, obaveštajnih sistema i upravljanja operacijama. Granice između prednje i zadnje strane u takvim okolnostima se brišu, brišu se čak i granice realnosti, tako da će posebna pažnja u novoj doktrini biti posvećena internetu i ratu u njemu.

Naglašava se potreba vođenja „informativnih ratova“, čak se predlaže formiranje posebnog roda vojske, koji će u potpunosti biti fokusiran na vođenje propagande.

Informatizacija i kompjuterizacija 2,5-milionske armije (postoji još 800 hiljada strateške rezerve i 1,5 miliona policijskih snaga) u celini treba da bude postignuta do 2020. godine.

Do te godine bi trebalo da bude „dostignut sveukupni napredak u ključnim oblastima modernizacije“. A glavni zadatak – „potpuno postizanje strateškog cilja formiranja informatizovanih oružanih snaga“ – do 2050. godine.

Kinezi ne naglašavaju ovo zbog njihovog poznatog strateškog planiranja „hiljdu godina unapred“, već stoga št realno ne mogu da brže modernizuju katastrofalno zastarelu armiju.

Istina, u „Beloj knjizi“ nisu čak ni pomenute opšte karakteristike reforme kopnene vojske, cele one kolosalne mase pešadije. Postoji opasnost, ako se osnovna pozicija strategije – kontinentalna odbrana protiv tehnološki naprednijeg neprijatelja – na makro nivou ne izmeni, da će onda i modernizacija kopnenih snaga takođe ići po toj osnovi. To je loša vest za ruski vojno-industrijski kompleks, koji negde treba da prodaje ne samo avione i sisteme PVO, već i „Armate“.

Kina izgleda ipak još uvek nije spremna da krene na totalno preoružavanje kopnenih snaga – uprkos činjenici da im oružje zaostaje za globalnim rivalima. Pokušaj Kine da samostalno proizvede „pozajmnjene“ inostrane modele – čak i u slučaju lakog oružja – ne uspeva sve iznova i iznova.

Ili čelik nije pravi (a uvek nije pravi), ili su patroni krivi.

Jedini izuzetak su snage za brza reagovanja, koje formira Peking. To je oko 300 hiljada ljudi, koji su dužni da se u roku od 10 sati posle dobijanja naredbe pojave u bilo kojoj tački Kine. To se uklapa u nepromenjenu strategiju „kontinentalne odbrane“, jer jedan vazdušno-desantni korpus, šest pešadijskih divizija i brigada marinaca ne raspolažu sredstvima za transport za duže distance, a tek ne raspolažu – podrškom avijacije ili savremenim desantim brodovima.

Ako do ostrva Spratli još i mogu da dopru, u poređenju s Tajvanom i japanskim snagama na ostrvima Senkaku – već nisu konkurentni. Pri čemu su bataljoni specijalnih snaga, formalno uključenih u ove snage brzog reagovanja, u stvari dodeljeni teritorijalnim okruzima, i postoje ozbiljne sumnje da su sposobni da se za 10 sati sakupe na jednom mestu.

(za Fakti.org preveo Srđan Đorđević)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *