Кинеске реформе

Kineske reforme

18 oktobra 2015

nebojsa-katic_067890Piše: Nebojša Katić

Da li je demokratsko ustrojstvo uvek i svuda najbolji model političkog organizovanja i da li je bazni demokratski princip – jedan čovek jedan glas – jedini način na koji se može doći do stabilnog i uspešnog društva? Da li se volja većine može pretvoriti u teror nad manjinom? Da li u modernoj demokratiji bogata manjina može manipulisati demokratski proces? Da li je važniji demokratski proces ili rezultat?

Ova pitanja je donedavno bilo nepristojno -postavljati. Iskazivati skepsu prema vrednostima moderne demokratije bio je najkraći put da se upropasti akademska reputacija i da se dospe na intelektualni Index Prohibitorum. Uspon jugoistočne Azije, a pogotovo senzacionalni uspeh Kine, doveo je do toga da se i taj politički tabu danas problematizuje, ili da se o njemu bar glasno razmišlja [1].

Posle poraza i trauma koje je Kina doživela u 19. i početkom 20. veka od zapadnih sila i Japana, posle Maove kulturne revolucije i haosa koji je usledio, Kina je uspela da se oporavi u relativno kratkom roku, da se modernizuje, da postane najveća svetska ekonomija i moćan geopolitički faktor.

Kina se otvorila prema svetu i stranom kapitalu, izvršila je radikalnu liberalizaciju ekonomskog sistema, zadržavajući pri tome kontrolu nad svim strateškim sektorima (finansijski sistem, telekomunikacije, transport, bazne industrije, energetika, i sl.).

U poslednjih 35 godina ostvaren je fantastičan ekonomski rast od preko devet procenata godišnje (u proseku), dok je stopa siromaštva za samo četvrt veka sa 85 procenata stanovništva pala na oko 10 procenata.

Radikalna reforma ekonomskog sistema nije bila praćena i reformom političkog sistema. Mesto i uloga Komunističke partije Kine je ista kakva je bila u vreme Mao Cedunga iako od ideja komunizma više nije ostalo ništa. Jednopartijski i autoritarni politički sistem nije bio prepreka razvoju, a kineska tranzicija je bila neuporedivo uspešnija od tranzicija drugih socijalističkih država koje su se u reformisale sledeći zapadne uzore i savete.

POSTEPENOST REFORMI
U čemu je tajna kineskog uspeha, koliko je taj uspeh održiv i šta Kinu razlikuje od nekadašnjih socijalističkih država?

Pouzdan i definitivan odgovor na ovo pitanje biće moguće dati tek protokom vremena, tek kada se bude videlo kako će se Kina izboriti sa usporavanjem privrednog rasta, sa velikim socijalnim razlikama koje su nastale tokom poslednjih decenija, sa korupcijom koja opasno nagriza socijalnu strukturu društva. Uprkos neizvesnosti, neki zaključci se već sada mogu izvesti.

Autoritarni sistem nije odmogao procesu reformi. Naprotiv. Kako se politički sistem nije menjao, društvena energija nije trošena na političke kampanje, na izbore koji bi se raspisivali svako malo niti je politički sistem otvorio prostor za demagoge, populiste i bezidejne šarlatane-reformatore čija bi vizija dosezala do ponedeljka ili najduže do prvih izbora.

Kao država koja u kontinuitetu traje već hiljadama godina, Kina ima specifičan osećaj za vreme i nikada ne žuri. Kineske reforme su sprovođene relativno brzo, ali nisu sprovođenje nabrzinu. Kina nije primenjivala šok terapiju, već je reforme sprovodila korak po korak, eksperimentišući i testirajući ekonomsku politiku kroz pilot projekte ograničene na manja geografska područja. Kada i ako bi eksperiment uspeo, reforme su se prenosile i na ostatak Kine.

Podjednako važno, ako ne i najvažnije, Kina je uspela da stvori kompetentan upravljački aparat i da značajno ojača kvalitet partijskog kadra. Konfučijansko nasleđe Kine kao i iskustva Singapura i Japana, koja su takođe oslonjena na konfučijansku tradiciju, značajno su uticali na ove procese.

Još od kraja šestog veka nove ere, Kina je uspostavila praksu po kojoj je državni aparat biran na bazi testiranja potencijalnih kandidata [2]. Proces izbora državnih službenika je bio selektivan, počivao je pre svega na pismenom testiranju kandidata i na odabiru najboljih. Naravno, i ovaj proces je u nekim periodima bio manipulisan i podložan spoljnim uticajima i nepotizmu, ali, uprkos svemu, uspostavljena je jedinstvena praksa koju su zatim preuzele i druge države poput Koreje ili Vijetnama, na primer. Ovako dug i kontinuiran sistem meritokratskog odabira kadrova prisutan je samo u Kini. Sposobne birokrate su bile i zaštita od loših vladara i otuda nije slučajno da je u mnogovekovnom kontinuitetu Kina bila najveća i najuspešnija svetska sila u istoriji sveta.

POVRATAK KONFUČIJANSKOJ PRAKSI
Pod uticajem zapadnih ideja koje su došle sa već pomenutim porazima Kine, početkom 20. veka napušteni su konfučijanski principi i način izbora kadrova. Mnogi su upravo u konfučijanstvu i našli razlog kineskih poraza, a era Mao Cedunga je još više udaljila Kinu od njenog tradicionalnog nasleđa. U tom je periodu, umesto meritokratije, prednost davana političkoj podobnosti, dok je kadrovska struktura ponajviše počivala na ideološki podobnim i jasno opredeljenim ratnicima, seljacima i radnicima. Za intelektualce je taj antimeritokratski period bio izuzetno težak.

Maovom smrću je takva praksa prekinuta, a početkom devedesetih ponovo je uspostavljeno sistematsko testiranje kandidata koji se prijavljuju za državnu i partijsku administraciju. Procedura prijema kadrova je jedinstvena i ne postoje odvojeni kanali za prijem administrativnih i partijskih kadrova, tim pre što se kadrovi ionako premeštaju sa partijske na državnu funkciju ili obrnuto.

Testovi koje kandidati polažu su koncipirani tako da zahtevaju veliki analitički kapacitet dok je ideološka dimenzija postala irelevantna. Proces je izuzetno selektivan, ispiti su teški, broj kandidata je ogroman i samo mali broj najboljih na kraju biva primljen.

Najvažniji deo edukacije nastupa posle odabira kadrova. Oni se šalju u kinesku provinciju, a hod do vrha i važnijih funkcija traje oko 20 godina. U tome periodu, kandidati stiču iskustva na različitim državnim i partijskim nivoima vlasti i u različitim delovima Kine. Na svakoj stepenici i u svakoj fazi karijere njihovi se rezultati mere i valorizuju. Prečica nema, i kada se konačno stigne do visokih funkcija, kandidati iza sebe imaju ogromno upravljačko iskustvo.

U ovakvom sistemu je nemoguće da posao premijera, ili ministra, ili državnog ili partijskog funkcionera, bude i prvi ozbiljan posao koji je neko u životu radio. Kineska država nije igračka nadobudnih i ambicioznih amatera. Naravno, nije sve idealno, i ovaj odlično strukturiran proces selekcije je povremeno deformisan korupcijom i nepotizmom, ali je to danas ređe nego što je bilo do devedesetih.

Oslobođeni stalnog političkog pritiska medija i opozicije koji karakteriše višepartijske sisteme, dobro odabrani kadrovi su u stanju da formulišu i sprovode dugoročnu strategiju, da je po potrebi koriguju i da se tako prilagođavaju dinamičnim globalnim tokovima i promenama. Nije slučajno da Kina već godinama ostavlja utisak države koja ima najjasniju i najdugoročniju strategiju razvoja od svih velikih država. (Uzgred, „kadrovi koji rešavaju sve“ nisu samo opsesija komunista. Slično je mislio i počivši Li Kvan Ju, koji je rekao da uspeh Singapura počiva na znanju 300 kvalitetnih ljudi.)

KONFUČIJANSKA PORODICA
Uprkos velikih ekonomskih i društvenih promena i uprkos napuštanju socijalističkog puta, Kina je sačuvala visok stepen političke i socijalne stabilnosti. I ovde se veliki deo uspeha duguje nasleđu konfučijanstva. U toj tradiciji socijalna harmonija se vrednuje mnogo više nego lična sloboda, dok se autoriteti poštuju i najčešće ne dovode u pitanje. Sa druge strane, vlast, u kome god da je oličena, u obavezi je da upravlja mudro u interesu svih građana.

Hijerarhijsko konfučijansko ustrojstvo počinje u porodici. Poslušnost dece prema roditeljima, ocu pogotovo, bespogovorna je i bezuslovna, a to se zatim prenosi i po vertikali, do vladara. Obaveza dece prema roditeljima traje do smrti. Da li će nova kineska porodica izdržati iskušenja modernog vremena, ostaje da se vidi.

Čvrsta porodica i porodična solidarnost pomogli su i da država sa sebe skine veliki, možda i preveliki deo socijalne brige. Umesto na državu, Kinezi se oslanjaju na porodicu što rasterećuje budžet Kine i omogućava da se ogromna sredstva usmeravaju u razvoj. (Cinici opet kažu da su korupcija i grabež u korist porodice drugo i ružnije lice istog fenomena). U svakom slučaju, konfučijanstvo nikada nije podržavalo bilo kakav oblik nepoštenja. Suprotno, konfučijanstvo je uvek bilo put vrline i moralnog integriteta.

Kredibilitet kineske vlasti počiva na njenim velikim i objektivnim ekonomskim uspesima. Sjaj tih uspeha još uvek je dovoljan da pokrije sve velike i male korupcionaške afere, mnoga nepočinstva i zloupotrebe do kojih dolazi (pogotovo u provinciji), kao i zjapeći jaz koji je sve veći i koji razdvaja bogate i siromašne. Istini za volju, u nekim gradovima se od 2007. krenulo sa eksperimentima čiji je cilj da se problemi nejednakosti smanje, ali bi Kina, svejedno, na ovom segmentu ponešto mogla naučiti od egalitarnijeg Japana.

Za sada, sve sondaže pokazuju da kineske vlasti imaju ogromnu podršku javnosti, svakako mnogo veću nego što je imaju lideri država razvijenih demokratija. Ovu vrsta podrške i kredibiliteta nije lako održavati. Kineske vlasti zato stalno moraju ispunjavati visoka očekivanja svojih građana, a to nije uvek moguće.

ŠANSE NACIONALNE IDEJE
Kineske vlasti su veoma osetljive na signale koje javnost šalje, Sve što građani govore ili pišu u virtuelnom prostoru Interneta se pažljivo prati i analizira. Put ka većoj demokratiji i političkim slobodama je, vlasti to znaju, neminovan i tim procesom se pokušava upravljati. Posle dugog perioda eksperimentisanja, 1998. je donet novi zakon po kome se u selima formiraju komiteti za samoupravu, koji u zavisnosti od veličine sela imaju tri do sedam članova koji se biraju direktno, tajno i uz obavezno više kandidata.

Jedan od demokratskih pilot-projekata se realizuje u gradu Fošanu. Građanima će biti omogućeno da putem Interneta popunjavaju upitnike i ocenjuju jedan broj lokalnih rukovodilaca. Rezultati će povratno uticati na primanja ocenjivanih funkcionera.

Demokratski procesi će se polako širiti i ići će odozdo na gore i Kina je u fazi intenzivne potrage za optimalnim modelom. Mala je verovatnoća da će demokratski procesi doći i do samog vrha, kao što je malo verovatno i da će u doglednoj budućnosti Kina postati višepartijska demokratija. Ako se to kojim slučajem i dogodi, verovatnije je da to bude strogo kontrolisana demokratija po uzoru na Singapur.

Pred Kinom je dug i težak put. Iako kineske vlasti pokušavaju da se vrate svojim konfučijanskim korenima i time zamene napuštenu komunističku ideologiju, uspeh je krajnje neizvestan. Put skromnosti, vrline i harmonije se teško uklapa u procese modernizacije. Uprkos svim otporima i tradiciji, uticaj snažnih zapadnih vetrova je veoma jak. Glad za robom i novcem je u Kini danas isto toliko jaka koliko i u državama zapadne kulture. Moguće je i da će se Kinezi pre okupiti oko nacionalne ideje, nego oko konfučijanske.

_________
Napomene:

[1] Ovog leta je izašla nova knjiga Danijela A. Bela pod naslovom The China Model. Bel je kanadski profesor koji predaje filozofiju na univerzitetu u Pekingu. Ova knjiga je povod za tekst.

[2] I pre nove ere je bilo perioda u kojima je državni aparat biran kroz procese meritokratske selekcije, ali tek od 7. veka to postaje ustaljena praksa. Konfučije je živeo u drugoj polovini 6. i u prvoj polovini 5. veka pre nove ere, ali je njegov uticaj počeo da jača tek u 2. veku pre nove ere pod dinastijom Han.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *