Кинески тренутак истине

Kineski trenutak istine

1 septembra 2015

nebojsa-katic_067890Piše: Nebojša Katić

Da li poslednja zbivanja na kineskim finansijskim tržištima – veliki pad vrednosti berzanskih akcija i devalvacija juana – konačno daju za pravo zapadnim kritičarima kineskog modela razvoja? Da li je reč o najavi nove velike ekonomske krize?

Ima već dve decenije kako neke od skeptičnih, često i zluradih zapadnih analiza iskazuju rezervu prema kineskoj ekonomskoj budućnosti. U početku su osporavane kineske stope rasta i njihova visina je proglašavana za statističku obmanu. Kasnije, kada je fantastičan uspon kineske privrede postao više nego očigledan, statistika rasta je priznavana, ali se kritika usmerila ka neodrživosti kineskog ekonomskog modela.

U poslednjih 35 godina kineska privreda je rasla po prosečnoj stopi od preko devet procenata godišnje. Tako visoka stopa u tako dugom periodu jeste spektakularna čak i za visoke standarde istočne i jugoistočne Azije. Kina je postala ne samo industrijska velesila i šampion modernizacije već je 2014 (mereno paritetom kupovnih snaga), po visini ukupnog BDP, pretekla i SAD.

Niko u Kini nije imao iluziju da se rekordne stope rasta mogu održavati u nedogled. Bilo je takođe sasvim jasno da ultra brzi i usmeravani kineski razvoj nužno stvara neravnoteže i deformacije u ekonomskom sistemu. O tome su otvoreno govorili i kineski političari. Nepoznanica je bila vezana za trenutak kada bi mogla početi nova faza sporijeg rasta, u kom opsegu će se taj rast kretati i, najvažnije, kako će se Kina nositi sa strukturnim problemima nastalim u ovom višedecenijskom periodu ogromnog rasta [1].

KINESKE NEVOLJE DOBRODOŠLE ZAPADU

Do usporavanja privrednog rasta dolazi od 2012. Stopa se spušta ispod osam procenata, a projekcije počivaju na očekivanju da će se stope rasta do kraja ove decenije stabilizovati na nivou 6-7 procenata godišnje. I ovako snižene stope rasta ostaju veoma visoke i nedostižne za bilo koju iole razvijeniju državu. Predviđeni scenario bi trebalo da dovede do mirne postupne stabilizacije ekonomije, ali i da ostavi dovoljno prostora ekonomskoj politici da otkloni nagomilane neravnoteže u sistemu.

Kineske vlasti su sistematski i postupno krenule sa otklanjanjem svih fundamentalnih ekonomskih neravnoteža, pokušavajući da ekonomiju, čije su pogonsko gorivo bile investicije i izvoz, uravnoteže stimulisanjem rasta domaće potrošnje i razvijanjem uslužnog sektora [2]. Između ostalog, Kina se vrlo intenzivno bavi i dugo zanemarivanim problemom ekologije. Naravno, po kineskom običaju koji se do sada pokazao mudrim, sve ove reforme se sprovode oprezno.

Dinamičan ekonomski rast i razvoj kapitalizma doveli su i do krupnih socijalnih deformacija – do bujanja korupcije, do velikog narastanja socijalnih razlika, do bahatog ponašanja provincijskih funkcionera i do zloupotreba u koje ni Peking nije imao dovoljno uvida. Kina se i sa ovim ogromnim problemima uhvatila ukoštac i pokušava makar da ih ublaži. Kineskom rukovodstvu je jasno da će usporavanje rasta sve ove probleme učiniti dramatičnijim, da će nezadovoljstva rasti ugrožavajući socijalnu stabilnost i da će sve to dati novi podsticaj političkim protestima, odakle god da budu inspirisani.

Paralelno sa ekonomskim uspehom i uprkos brojnim kritičarima kineskog modela, u delu akademskih (i ne samo akademskih) struktura, raslo je poštovanje za kineski meritokratski politički sistem, koji je kreirao ekonomsko čudo i obezbedio da zemlja ne doživi tužnu, kolonijalnu tranzicionu sudbinu ostalih socijalističkih država.

Velika recesija, koja je počela 2007-2008, dovela je do ozbiljnog globalnog razočarenja u političke i državne institucije Zapada, pokazujući da ovim državama upravljaju brutalni centri moći, koji ispod demokratskog pokrivača kontrolišu politički sistem i medije i kojima demokratska javnost zapravo ne može ništa.

U globalnom haosu poslednjih godina činilo se da je Kina pouzdana oaza stabilnosti, da kineska vlast odlično kontroliše ekonomske i društvene procese i da ima jasnu dugoročnu razvojnu strategiju. Ne samo da se kinesko rukovodstvo smatralo kompetentnim, gotovo nepogrešivim, već se i kineski državni model počeo doživljavati kao potencijalni globalni uzor i putokaz, nasuprot kompromitovanom neliberalnom modelu.

Ovakva percepcija Kine i njenog sistema nije mogla radovati sve one centre moći koji govore da smo na kraju istorije, da postoji samo jedan društveni i ekonomski model koji je superioran i trajno održiv – uvek i svuda. U tom su kontekstu poslednje kineske nevolje više nego dobrodošle, a mediji su spremni da nas o tome revnosno izveštavaju. Dramatizacija kineske berzanske krize je dobila neobično ubrzanja i katastrofične interpretacije.

GROTEKSNE INTERPRETACIJE NA ZAPADU

Kakva se to katastrofa dogodila u Kini kada se govori o tome kako „svet“ gubi poverenje u kineske vlasti? Kako se to kineska kriza može preliti na ostatak sveta i izazvati recesiju poput one iz 2009?

Sredinom juna ove godine indeks berze u Šangaju dostigao je svoj istorijski maksimum, posle koga je usledio veliki pad, ili, kako se to berzanskim žargonom kaže, usledila je velika korekcija. Pad kineske berze se preneo i na ostatak sveta i sve velike berze su prošle kroz nekoliko dana panike i velikih padova kakvi odavno nisu viđeni.

Od sredine 2014. do juna 2015. indeks berze je porastao za oko 150 procenata. Ovaj suludi špekulativni skok je prošao bez reakcije kineskih vlasti i ta pasivnost je verovatno najveća greška koju je Kina napravila, bar u poslednjoj deceniji. Još gore, kada je veliki pad počeo, država je reagovala panično, pokušavajući da ga zaustavi „na silu“ [3]. Okasnela i bezuspešna, ovo je verovatno bila prva snažna intervencija kineskih vlasti koja nije dala rezultate. To su, razume se, svi primetili, kao što su primetili i paniku i nedovoljnu promišljenost cele akcije.

Pad berze je doveo do odliva kapitala, do slabljenja juana, i Kina je, prvi put u poslednjih dvadesetak godina morala da izvrši devalvaciju od dva procenta i da proširi marginu dnevnih oscilacija kursa za dva procenta. Juan je i dalje ostao pod pritiskom i Kina danas mora da prodaje deo svojih impresivnih deviznih rezervi kako bi svoju valutu branila od novog pada [4].

I pored svega, pad berze je dramatizovan preko svake mere. (Uzgred, indeks kineske berze je i posle pada od preko 40 procenata danas na istom nivou na kome je bio i početkom ove godine.) Kako bi se ludovanje kineske berze predstavilo kao katastrofičan ekonomski fenomen, špekuliše se da kineska privreda dramatično usporava, da će ovogodišnji rast biti možda šest procena (a ne sedam, kako je planirano), da sve to može izazvati veliku globalnu krizu itd. (U pozadini ove argumentacije je čuvena teza o velikoj mudrosti i nepogrešivosti berzi, teza po kojoj berze pre drugih „vide“ ono što se sprema.)

Dakle, ako kineski privredni rast možda ne bude sedam procenata već „samo“ šest, to onda može biti izvor velikih zala sa kojima će biti suočena svetska ekonomija. Groteskno.

POZADINA ANTIKINESKE KAMPANJE

Loše stanje svetske ekonomije je pre svega vezano za višegodišnju stagnaciju najvećih svetskih ekonomija i za činjenicu da su posle perioda ludog štampanja novca sa slabim rezultatom zapadne ekonomije ostale bez ideja. Produktivnost stagnira, zaduženost država raste, stope rasta su veoma niske. Neke od najvećih ekonomija ne mogu da dobace ni do dva procenta godišnjeg rasta (Nemačka, Francuska, Italija, Japan), dok se druge smatraju izvanredno uspešnim kada tu granicu prebace za koji promil (Kanada i Velika Britanija) ili čak za ceo procenat (SAD).

Šta može biti u pozadini kampanje koja Kinu pokušava da predstavi kao najveću opasnost po svetsku ekonomiju?

Sa različitih strana već dugo stižu glasovi da svet ubrzano tone u novu veliku krizu, ili drugo poluvreme Velike recesije. Ekspanzivna monetarna politika je, kao i pre, stimulisala špekulativnu, a ne realnu ekonomiju. Gotovo da nijedan od fundamentalnih problema koji su prethodili i koji su izazvali Veliku recesiju nije otklonjen. Najbolji način da se to sakrije je da se krivica preusmeri na drugu stranu, na primer, na kinesku. Globalni mediji imaju veliko iskustvo u ovoj vrsti „specijalnih“ operacija.

Pri tome, ako bi se kineski problemi i slabosti prenaglašavali i neprekidno vukli po novinama, ako bi se budućnost kineske ekonomije dovodila u pitanje, tada bi logikom tržišta i tržišnih očekivanja, Kina zaista mogla imati sve više problema. Koliko Kina bude slabila, toliko će SAD jačati i ponovo biti jedina sigurna luka za kapital i pravi ekonomski model. Podjednako važno, ekonomska slabost Kine bi neminovno usporila i njen uspon kao vojne sile i stožera BRIKS.

U takvom scenariju, svi bi brzo zaboravili 35 godina čudesnog razvoja, zaboravila bi se konstruktivna kineska uloga u savladavanju velike krize jugoistočne Azije iz 1997, zaboravila bi se i ogromna kineska pomoć da se posledice Velike recesije smanje. Neoliberalni Zapad bi proglasio pobedu, a kineski ugled stvaran decenijama bio bi ozbiljno narušen.

Možda će Kina iz ove berzanske krize izvući važnu pouku. Već godinama, i spolja, ali i iznutra, Kini se savetuje finansijska liberalizacija. Rečju, Kina bi trebalo da podigne kamate, da otvori svoj finansijski sistem, da ga liberalizuje, dereguliše, i saobrazi ga zapadnim uzorima. I sve to, razume se, što pre i što brže!

Za ekonomiju kakva je kineska to bi bila fatalna odluka i po svojim efektima bi podsećala na ekonomske šok-terapije, kroz koje je prošao istok Evrope. Kina je tokom ovog leta okusila moć špekulativnih finansijskih tokova, i to na nivou relativno nerazvijenog i zatvorenog finansijskog tržišta. Šta bi se tek dogodilo da Kina nema sistem kapitalne kontrole?

Kina je i dalje siromašna zemlja, njen BDP po glavi (na bazi kupovne moći) je četiri puta niži od američkog. Razvoj finansijskih tržišta, institucija i kulture je proces koji traži vreme, u kineskom slučaju verovatno decenije, traži relativno visok dohodak po glavi i, možda najvažnije, traži veliko iskustvo koje Kina na finansijskom segmentu još uvek nema. Ako Kina bude uradila valjanu i hladnu analizu poslednjih finansijskih događanja, možda će od ove krize biti čak i više koristi nego štete.

Biće interesantno videti kakve će posledice ova kriza ostaviti na kineske centre moći i na stabilnost političkog sistema. Ko će i da li će biti smenjen, da li će doći do promena u vladi, da li će doći do promena u kineskoj centralnoj banci, na primer?

Kada je Srbija u pitanja, biće interesantno videti da li će se pojaviti analitičari koji će seiriti nad kineskim mukama, kao što su onomad seirili nad grčkim, kritikujući pri tome kineski model razvoja i držeći se strogo partijske linije koju nameću zapadni mediji.

________
Napomene:

[1] Kineski industrijski kapaciteti su predimenzionirani u uslovima sporog rasta svetske ekonomije. Ulaganja u nekretnine su se otela kontroli i ogroman broj izgrađenih stanova nema kupce. Unutrašnja zaduženost građana i privrede je strahovito porasla u poslednjih sedam godina i dostigla je nivo od oko 250 procenata BDP. U Kini je stvoren i dosta jak neformalni finansijski sektor koji operiše u sivoj zoni, koji je rizičan i koji nije pod kontrolom centralne banke itd.

[2] Kineske investicije su u poslednje tri i po decenije iznosile u proseku oko 40 procenata BDP godišnje, dok je stopa štednje bila u proseku oko 41 procenata BDP. U poslednjih sedam godina investicije su u proseku na nivou od oko 47 procenata BDP, dok je štednja oko 50 procenata BDP. Reč je o gotovo neverovatnim ciframa, koje su gotovo dva puta veće od istih pokazatelja za razvijene zapadne ekonomije. (Ilustracije radi, investicije u Srbija su u poslednjih sedam godina oko 20 procenata BDP, dok je štednja oko 11 procenata.)

[3] Kineska je vlada je pokušala da kroz državne „igrače“ ogromnim kupovinama akcija zaustavi pad, istovremeno suspendujući prodaju akcija velikih kompanija u kojima država ima većinsko vlasništvo.

[4] Kina je prisiljena da devalvira juan i zbog razloga konkurentnosti. Prostor za kineski izvoz se sužava budući da je oporavak svetske privrede spor. Ova 2015. može završiti i sa apsolutnim padom svetske trgovine. Istovremeno kineski zapadni konkurenti i Japan pogotovo, kroz monetarnu politiku namerno slabe i depreciraju svoje valute, dodatno ugrožavajući kinesku konkurentnost. Da paradoks bude veći, uprkos realnom apreciranju juana od gotovo 25 procenata u poslednjih pet godina, upravo se Kina rutinski optužuje za manipulisanje i potcenjivanje kursa juana.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *