Кинези осрамотили америчке обавештајце

Kinezi osramotili američke obaveštajce

7 juna 2015

Forbes China 454Kada bi Fort Noks čuvala kao digitalne baze poverljivih podataka, Amerika bi imala razloga da se zabrine jer vrlo brzo ne bi imala nijednu polugu zlata na svom tlu. Još jednom se probijajući kroz sve zaštitne zidove unutrašnjih kompjuterskih mreža u službama najvišeg ranga, hakeri su – i to, kako se sumnja, kineski – odneli lične podatke više od četiri miliona sadašnjih i bivših državnih službenika u Americi.

Prošle godine digitalni lopovi su prodrli i u elektronsku poštu Bele kuće i Pentagona, prikupivši i mejlove predsednika Baraka Obame, doduše one koji nisu bili zavedeni kao najstroža tajna. Potom su letos pokušali da upadnu u dosijea desetina hiljada službenika koji su se prijavili za pristup poverljivim podacima. Tada je namera hakera bila jasna: pomoću tih dosijea mogli bi identifikovati tajne agente, naučnike i ostale osobe koje raspolažu informacijama važnim za strane vlade.

Ovog puta, kako su objavili „Njujork tajms” i „Vašington post”, uspeli su da pokradu direktno agenciju koja američkim službenicima, ukoliko prođu bezbednosne provere, odobrava pristup većini državnih tajni i čuva njihova dosijea. Istina, ono do čega su došli jesu njihovi brojevi socijalnog osiguranja i drugi podaci „na osnovu kojih se neko može identifikovati”. Motiv bi, kako se nagađa, mogla biti i poslovna špijunaža, ali sramotno je da američki bezbednjaci nisu bili u stanju da sačuvaju te podatke ni nakon letošnjeg upozorenja.

Trenutak u kojem su vodeći listovi to obelodanili nije mogao biti nezgodniji po Ameriku. Jer, još nije utihnuo ni skandal zbog toga što su hakeri upali i u baze poreske službe, gde su saznali sve o ličnim primanjima, dugovima i ostalim finansijama više od 100.000 obveznika. Mnogi Amerikanci i ovako smatraju da poreznici znaju previše o njima, a sada su svi ti podaci u ko zna čijim rukama, pa su i senatori, kada su saslušavali direktora poreske službe Džona Koskinena, delovali prilično besno.

Još neprijatnije po američku državu jeste to što se poslednji hakerski proboj dogodio baš kada je „Njujork tajms” otkrio da je Obamin kabinet još pre tri godine dozvolio Agenciji za nacionalnu bezbednost (NSA) da bez naloga pretura po privatnim internet komunikacijama kako bi ušla u trag stranim hakerima. Možda se to, naročito sada, čini kao prirodan i neizbežan potez. Ali, postoji razlog što država nije sama objavila da je obaveštajcima dodelila i to ovlašćenje. Ne samo što agenti neće morati da traže odobrenje sudije da bi zadirali u privatnost osumnjičenih da rade za strane interese, što je već podložno zloupotrebama, nego će tako, makar nenamerno, prikupiti i privatne podatke Amerikanaca koji sa hakerima nemaju nikakve veze, osim ako i sami nisu njihove žrtve.

To je upravo ono na šta su upozoravali oprezniji glasovi dok je liberalna Amerika, pa i mnogi koji se deklarišu kao konzervativci, pre nekoliko dana slavila zbog toga što je Obama najzad ograničio NSA u pristupu podacima o telefonskim komunikacijama građana. Slavlje je preuranjeno zato što će, za početak, telefonski provajderi u narednih šest meseci i dalje morati da čuvaju te podatke i jedina razlika je u tome što ih neće automatski prosleđivati u NSA, već će ona morati da ih zatraži kada ih poželi. A NSA nije nimalo stidljiva. Osim toga, bez obzira na ovo ograničenje, i dalje joj je, kako je pokazalo i otkriće „Njujork tajmsa”, na raspolaganju gomila propisa koja joj omogućava da dođe do privatnih informacija o svakom Amerikancu, osobito onima koji ne žive kao amiši nego koriste telefon i kompjuter. Zbog toga su američke muke sa stranim hakerima gorka ironija, neko zajedljiviji bi dodao i – potvrda stare izreke da od mača gine onaj ko ga se lati.

Bujanje moći američkih obaveštajaca, koje se tek sada tako postepeno i delimično sapinje, počelo je još pre petnaest godina, nakon napada Al Kaide jedanaestog septembra 2001. Ni prva pobuna javnosti, kada se 2005. godine saznalo za nadzor bez sudskog naloga, čime su već bili prekršeni postulati američkog sistema pravde, nije sprečila državu da kasnije ne dozvoli i kontraobaveštajnim službama da počnu motriti i na građane Amerike. O zloupotrebama toliko širokih ovlašćenja izveštavali su uzbunjivači Čelsi Mening i Edvarda Snoudena. Meningova nije pomilovana, a Snouden je i dalje u bekstvu, uprkos tome što je najzad počelo barem neznatno sužavanje svemoći bezbednosnih agencija.

Snouden je bio taj koji je skrenuo pažnju i na naličje američke zabrinutosti zbog kineskih hakera, kojih se, istina, sve više pribojavaju i u drugim državama. On je otkrio još jedan motiv iz kojeg je Vašington upozoravao domaće kompanije da za povezivanje s internetom ne koriste navodno nepouzdane kineske rutere i servere. Interni izveštaj NSA iz 2010. godine, do kojeg je Snouden došao, pokazuje da ta agencija smešta svoja pomagala za nadzor u rutere i servere koji američke firme izvoze u ostatak sveta. Drugim rečima, onaj ko koristi kinesku tehnologiju izlaže se kineskom nadzoru, ali i otežava Amerikancima da ga prate – i to je ono što takođe žulja tamošnje obaveštajce.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *