Климакс деснице

Климакс деснице

10 јуна 2015

Marinko Čulić 34Пише: Маринко Чулић

Прва рунда преговора између Милановићеве владе и побуњених ветерана у медијима је с великим задовољством оцијењена као побједа добродошлог компромиса. У политолошким анализама, а овдје им дајемо предност, нема мјеста за таква усхићења. Прва рунда је показала да ниједна страна још нема снаге да надјача другу, иако је Влада ближа томе, а док се не види што ће бити у наставку преговора, покушајмо разјаснити кључне одреднице догађаја посљедњих дана. Прије свега, је ли ово шакетање побуњеника с полицијом на Марковом тргу био покушај државног удара, како је то, уобичајено први, окарактеризирао Стипе Месић? Можда није био баш удар, него прије симулација удара, али с нијансом горега, јер удари су нешто што изводе цивили, док војска врши пучеве, а ово је било нешто између. Значи, опасније је. Али ту одмах треба рећи двије ствари. Прво, удар (или пуч) хрватских ветерана није успио и, друго, он је прецизно измјерио и објелоданио њихову снагу. А она није богзна каква. Успјели су окупити негдје до двије тисућа побуњеника (што је неуспоредиво мање него своједобно на сплитској Риви) и, што је најважније, нису успјели ‘допријети у народ’, на који се напасно позивају. Напротив, на Марков трг доспјели су шлепајући се уз просвједнике из Имунолошког завода, који су их врло брзо напустили и оставили саме. А та самоћа је можда и најрелевантнија особина овог wаннабе удара.

Очито је да је шира јавност засићена њиховим наметљивим јапајакањем и провидном самовиктимизацијом (оптужили су полицију чак за покушај ликвидације на Марковом тргу). Па их је један десно-либерални коментатор, што је данас доминантна идеолошка матрица у Хрватској, назвао унутрашњим ‘агресорима’ који плинским боцама угрожавају поредак који су обранили од вањског агресора. Додуше, у томе је пуно, превише накнадне памети. Иста та десно-либерална зановијетала су хрчући преспавала основну националистичку парадигму ове земље по којој су важни само територији и њихова етницизација, док је политички садржај тога сасвим небитан. А како та парадигма и данас дебело доминира, не треба се залијетати са закључком да су шатораши из Савске сада доживјели дефинитивни пораз. Прије свега, ако им државни удар није успио, не значи да су они у све ово и ушли с намјером да ствари тјерају до краја и Зорана Милановића већ сада избаце из Банских двора. То је скопчано с ризиком како би било примљено у Бруxеллесу, што би био рачун који би сигурно био достављен не толико њима колико Томиславу Карамарку и Колинди Грабар Китаровић. Иако нисам баш сигуран да би тај рачун био неподношљиво велик, јер и Европска унија клизи низ све стрмију националистичку странпутицу, то ипак садржи дозу неизвјесности коју је боље избјећи.

Зато је прилично очито да Клемм-Глогошкијеви јуришници не желе срушити актуалну Владу, него је толико измучити и измождити уличним притисцима да на изборима буде лак залогај за самозвани ‘домољубни савез’ десних странака на челу с Карамарком. Истодобно се раздрмавају државне институције, и то оне до којих десница највише или једино држи, а то су на првом мјесту војска и полиција.Војска је доведена до руба бесмислености, јер је све до изнуђеног компромиса држана у неизвјесности да ли заповиједи и о најбаналнијим стварима (парада у поводу годишњице ‘Олује’) треба очекивати из Банских двора или с Пантовчака. С полицијом је још горе. Ђуро Глогошки је на Марковом тргу чак захтијевао од ње да откаже послушност Влади, како хрватске мајке, поручио је с уобичајеном дозом неподношљиве патетичности, не би опет, као 1991., биле завијене у црно. Полиција, срећом, није послушала, али је зато полицијски синдикат, излазећи дебело из оквира својих надлежности, апелирао на СДП и ХДЗ да нађу компромис, чиме је Глогошки ипак напола дошао на своје. Још ће се видјети што ће бити са Сабором, изнад којега је не тако давно био ‘само Бог’, али Карамарко ондје практички уопће не долази, а сада га ХДЗ први пут почиње и бојкотирати. Очито је да се Милановићеву владу жели свести само на номиналног властодршца, чији је силазак с власти, без обзира на прве стидљиве знакове економског опоравка, само техничко питање које ће се ријешити на изборима.

Али је ли баш тако? Карамаркова странка и њена реакционарна коалиција и даље имају солидну предност у анкетама, али она први пут послије дуљег времена стагнира или чак пада, а уосталом, није већа од предности коју је СДП имао прије претпрошлих избора које је – изгубио. Највјеројатније тиме треба објаснити зашто десница овако нервозно стишће гас, иако за то нема рационалног разлога. ХДЗ још увијек има у рукама добитничку карту да напросто пусти СДП да побиједи самога себе, што се након углавном абортираног мандата Кукурику коалиције увелике и догађа. Али полуквалифицирани политички радник Карамарко очито је криво закључио да су досадашњи изборни успјеси ХДЗ-а и деснице резултат не слабости СДП-а него ‘генијалности’ његовог скретања радикално удесно. И сада су ХДЗ и његови ветерански преторијанци пребацили своју конзервативну контрареволуцију, у којој је сирови национализам спарен с невиђеним насртајем на просвјетитељске тековине грађанских револуција, у највишу брзину. Али то је играње ва банк, које даје можда и спасоносан излаз СДП-овој коалицији. Она након овога може своју јаловост у социоекономским питањима препакирати и продавати као разумну, умјерену алтернативу ретроградном ХДЗ-у у свјетоназорским стварима, а сада и у одржавању елементарног правног поретка и сигурности. То је постало посебно увјерљиво с обзиром на Карамарково неуко доцирање да би бранитељи требали бити изузети из стриктне примјене закона о заштити јавног реда, због чега су прве јавне ограде од ветерана стигле из уреда предсједнице, па чак и из официјелног врха Католичке цркве.

Није то, додуше, дошло ни из каквог покајања што су те двије високе адресе досад безрезервно подржавале, па и поткуривале, све бранитељске захтјеве. Овиме оне само опрезно напуштају зону одговорности ако ветеранска побуна пређе све допустиве границе, тим више што су је и саме увелике прешле. Грабар Китаровић тиме што је међу побуњенике послала човјека који је прије неколико мјесеци неурачунљиво зажелио смрти Зорану Милановићу. А Црква тиме што се позивала на неповредивост црквеног простора, а онда је сама срушила пружајући у цркви светог Марка уточиште прекршитељима закона. У сваком случају, први пут се посљедњих година догађа да распојасани радикализам не изгледа више као побједничка карта деснице, него нешто рискантно и неизвјесно, чак климактерично

(Новоссти, Загреб)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Zapadnjak says:

    Gospodine Čuliću,vi ste u pravu,naravno da ste u pravu,nema danas u Hrvatskoj predizbornoj utakmici nikakve komplikovane kombinatorike.Ćiro poštovani Blažević znao bi,siguran sam,a kladim se u život,sastaviti takovu vladu da bi bila milina živjeti i delati u Hrvatskoj.Zašto to onda ne može i ovaj naš narod,građanski,seljački,akademski,radnički,zašto tu nigdje nema mladih i sposobnih ljudi,visokoobrazovanih,nekorumpiranih i nadasve pametnih i neopterećenih prošlošću iako je vrlo dobro znaju.Račun je jasan kao dan,novci,gospodine Čuliću,novci,danas se u Hrvatskoj a napose u političkim krugovima ali i politikantskim čeka na red da se iz ruku kojega močnog "tajkuna" uzme papir,papir na kojem su napisani brojevi sa pet ili više nula.To je tako jasno da nema govora o nećem drugom.E sad,kad pogledamo ove naše Hrvate,dakle nećemo gledati one koji nam više nisu bitni i koji su višak u našoj zemlji,dakle samo Hrvate.Molim vas ljepo,kako resetirati Hrvatsku,kako joj objasniti da lustracije i ostale ludosti koje zagovara ta desna,radikalna Hrvatska mogu izazvati takve potrese da ćuveni Cunamiji liće na vjetrić.Kako,dakle doprijeti do svijesti običnog Hrvata i objasniti mu da ono što se danas događa u zemlji nije dobro,kako im otvoriti oči i pod nos im gurnuti spiskove mladeži koja listom napušta zemlju,zaklinjući se da se nikada više neće vratiti u nju,kako?Kome ispostaviti taj račun i dali ljudi čija su djeca otišla s Bogom,mogu ili još bolje dali smiju dizati šatore i mjesecima prosvijedovati na metropolskim avenijama.Svi mi to znamo,ali kad voda dođe do grla,kako ljepo kaže naš narod,jedini spas nam je u pokliću,Srbe nqa vrbe!!!!,pa to još i ispišemo po tim avenijama da se ne samo ćuje,nego i vidi,pa kad je bal nek je bal.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u