Klinton i CIA su već napisali našu istoriju devedesetih godina i uz Veslija Klarka i Madlen Olbrajt će je obnarodovati 1. oktobra u Njujorku

Klinton i CIA su već napisali našu istoriju devedesetih godina i uz Veslija Klarka i Madlen Olbrajt će je obnarodovati 1. oktobra u Njujorku

27 septembra 2013

Bill+Clinton+Madeleine+AlbrightPiše: Milorad Vučelić

Pravilno čitanje do sada objavljenih delova ove „istorije“ jasno pokazuje da su svako zlo koje nas je snalazilo oni organizovali, podsticali i u njemu aktivno učestvovali. Svako dobro poput mira, Dejtonskog sporazuma i Republike Srpske smo im prosto oteli i to zahvaljujući našoj tadašnjoj odlučnosti, snazi, veštini, žrtvovanju i hrabrosti.

Novu istoriju Prvog svetskog rata, na njegovu Stogodišnjicu, ponovo nam ispisuju. Kažu da je reč o reviziji istorije. To je samo delimično tačno. Reč je samo o pukom ponavljanju postulata austrougarske i nemačke propagande iz 1914, i pre i posle hitaca Gavrila Principa. Novo je što sada, pored pomenutih, to čine i Francuzi, Englezi, Amerikanci i Australijanci. I brojni Srbi, naravno!

Osnovna teza je poznata, mi mali smo izazvali rat velikih i zato se rat i naziva Veliki rat. Kada su, kao danas, veliki u miru ili su se prepali jedne njima i nama tada neprijateljske zemlje, trebalo bi krivicu svaliti na tu malu zemlju, a ona je, na našu nevolju, Srbija. Za početak mora se satanizovati Gavrilo Princip. I to kroz nišan srebreničke tuđinske propagande. Po današnjim vladajućim tabloidnim shvatanjima, ne bi nas začudilo da se u nekom „ženskom časopisu“ on siromašak ne optuži da je iz zavisti ili nekog sličnog razloga pucao na dobrodušne pripadnike svetskog džet-seta Franca Ferdinanda i Sofiju Kotek. Kada se već nameće poređenje Vidovdanskog u Sarajevu sa atentatom na Džona Kenedija u Dalasu, čudi nas da neko već nije potegao i ubistvo Džona Lenona.

Sve je počelo nekako da se srozava. Današnja politička, gotovo kolonijalna snishodljivost, počela je da se proteže i unazad tako da nam i nije neophodna strana agresivna propaganda. Današnja politička, sveštena i intelektualna „elita“ trenutne balkanske dobrosusedske odnose bez zazora proteže i na istoriju, kulturu i identitet sopstvenog naroda što se najbolje može videti kroz odnos prema Dvestotoj godišnjici rođenja Petra Petrovića II Njegoša. Novi ministar kulture, uvaženi Ivan Tasovac, kaže da još uvek za kulturu ima više novca nego što u kulturi ima ideja. Pa ako je već tako, onda bi trebalo, dok se ne prikupe nove ideje, brzo učiniti nešto da se koliko toliko dostojno obeleži Njegošev jubilej. Nema mnogo vremena, a ni prečeg zadatka.

Posebno su zanimljive one „odbrane“ Gavrila Principa koje prenaglašavaju njegovo jugoslovenstvo i koje potpuno prenebregavaju značenje tog pojma u istorijskom kontekstu i tadašnjem vremenu. Tako da se često može steći utisak da je Gavro pucajući na okupatorskog nadvojvodu snevao Mačekovu, Koroščevu, Pribićevićevu i Spahovu Jugoslaviju, ali ju je dosneo tek sa Josipom Brozom kao oličenjem i otelotvorenjem istorijskog uma i pravim realizatorom njegovih oslobodilačkih ideala!

Srbi na neki način ispadaju neka nevina beslovesna masa bednika i žrtava bez vere, države i kralja, koja je stradala zbog nekoliko metaka jednog jugoslovenskog nesrećnika čije su ideje pokopane u „Kući cveća“. Uopšte se, uz časne i ubedljive izuzetke, stvara neki plačevni, sažaljevajući, sentimentalistički i podrazumevajuće samooptužujući ram u kojem se odigravaju pripreme za srpsko obeležavanje Prvog svetskog rata i slavljenje pobedonosnih bitaka naše herojske vojske. Veliki junaci toga doba naknadno se i bezočno pretvaraju u šačicu neodgovornih glupaka. Kritika prošlosti se ideološkom logikom kapitulantstva, a pod velom tobožnje mudrosti preusmerava u zatvoreni krug otužne i otvorene glorifikacije sadašnjosti.

Narušavajući ovakvo nasilno i tugaljivo uramljivanje istorije prema kojem se nije znalo ni ko, ni zašto, ni kako šta čini, podsećamo na obraćanje Srpskoj vojsci njenog Vrhovnog komandanta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića 22. jula 1914. godine:

Junaci!

Najveći i zakleti neprijatelj naše države i našeg naroda iznenada i bez ikakvog razloga nasrnuo je besomučno na našu čast i na naš život. Austrija, taj nezajažljivi naš severni sused, već je nagomilala vojsku i učinila više pokušaja da pređe našu severnu granicu, i da porobi našu divnu Otadžbinu. Njoj kao da je bilo malo što smo mi morali godinama mirno da slušamo jauke miliona naše braće, koji su do nas dopirali iz Bosne i Hercegovine, iz Banata i Bačke, iz Hrvatske, Slavonije, Srema i sa našeg mora, kršne Dalmacije. Sada je zatražila najviše, traži našu glavu, našu nezavisnost, život i čast Srbije.

Junaci!

Posle sjajnih uspeha našeg oružja 1912. i 1913. godine i državnih tekovina, koje nam je priznala cela Evropa zaključenim mirom u Bukureštu, ja sam najiskrenije želeo da se Srbija i Moji ratnici u miru odmore i okrepe od silnih ratnih napora, uživajući u tekovinama svojih pobeda. I zato je Srbija bila gotova da se na miran način objasni i sporazume s Austro-Ugarskom o svima spornim pitanjima. Ali se, nažalost, odmah uvidelo da Austrija ne ide na to da sa nama pregovara. Čak i da smo ispunili sve njene zahteve, ona je bila rešila da nas napadne, da nas ponizi i da nas ubije. Zato su ti sramni zahtevi Austrije morali dobiti dostojan odgovor. Ja sam ih s prezrenjem odbio… Stoga sam vas pozvao u ovo ratno doba da pod vašim pobedonosnim zastavama, iako još umorni od skorašnjih naših pobeda, stanete opet na branik Otadžbine.

Saopštenje koje vam sada činim, jeste objava rata Austriji. Na oružje, Moji dični sokolovi!

Junaci!

Vi ćete imati da se borite sa jednim neprijateljem, koji nikad nije imao ni ratne sreće, niti vojničkih pobeda! U ovom svetom ratu ja ću vam biti vrhovni komandant. Mi smo se prošle dve godine velikim delom upoznali u bojnoj vatri. I ja sam se na Kumanovu, Bitolju i na Bregalnici sa ponosom divio vašoj svesnoj hrabrosti i našem besprimernom samopregorevanju. Zato sam i uveren da ćete vi i ovoga puta, na braniku otadžbine i u velikom delu oslobođenja srpskog roblja umeti samo da uvećate slavu i lepi glas srpskog oružja i vašeg junaštva.

Junaci!

Pored bratske Crne Gore i svih ostalih Srba, koji će se protiv Austrije boriti gde se tko bude zatekao i čime bude mogao, vi ćete u ovoj velikoj borbi kao ratne drugove imati sa severa našu moćnu i silnu braću Ruse, čiji je uzvišeni car Nikola II, na prvi glas o austrijskom napadu na Srbiju odlučno i viteški sa celom oružanom Rusijom stao na odbranu srpstva i slovenstva…
Junaci!

Na svetu nema svetlije dužnosti nego što je odbrana svoje države, svoje nacije i vere, odbrana svoga ognjišta, svojih starih i nejakih. Stoga, s verom u Boga, u njegovu pravdu i milost, pođimo napred uvereni u pobedu i ukrasimo naše zastave novim lovorikama, jer je na tim zastavama Proviđenje ispisalo danas jasnije nego ikad naš ratni poklič:

U boj za slobodu i nezavisnost srpskog naroda!
Živela Srbija!
Živela Moja dična vojska!

(Kragujevac, 22. jula 1914. godine)

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *