Klopka za Vučića

Klopka za Vučića

11 oktobra 2013

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Teško je posle Nebojše Katića reći nešto novo o ekonomskim posledicama paketa od šest mera srpske vlade, utoliko pre što se, cedeći suvu drenovinu, mučio i sam Katić. Naime, on uočava da „se dve mere ne mogu nazvati paketom“ i da su sve ostale zapravo „deklaracije o namerama“. Ali postoji još jedan razlog zašto se taj paket teško može nazvati ekonomskim: politička motivacija za njegovo donošenje očigledno je bila znatno iznad ekonomske (što, međutim, ne znači da će izostati ekonomske posledice).

Dok ekonomisti – koji su u fascinantnoj većini za proteklih 13 godina pozdravili sve katastrofalne mere srpskih vlada – ni sada nisu zaostajali sa pohvalama, politička motivacija mera ostala je nepročitana. Pre svega, ako se razmišljanjem o ekonomiji može smatrati bavljenje privredom i finansijama zemlje zarad njene samoodrživosti ili bar preživljavanja, tad je lako dokazati da srpska vlada o ekonomiji još nije počela da razmišlja, ni ozbiljno ni neozbiljno, ni ispravno ni pogrešno. Rečju, ekonomija nije na dnevnom redu, i, koliko god izgledalo apsurdno, prvi politički značaj mera je u tome da se u njima ekonomija pojavljuje samo u tragovima, koliko kao posledica političke kombinatorike.

Prvi politički cilj vladinih mera u celosti je ispunjen: MMF je zadovoljan. Ali MMF pritom ne treba tretirati samo kao najvećeg i politički najzahtevnijeg srpskog kreditora, već kao finansijsko krilo politike zapadnih sila. A to znači da – kao što je prvi politički cilj Briselskog sporazuma bilo zadovoljenje želja Vašingtona i Berlina, dok je kosovskim Srbima poručeno da se nekako snađu – isti princip važio je i za paket ekonomskih mera, koji je isto tako građanima ostavio snalaženje. Koliko je bilo važno da se Srbija vrati na političku liniju MMF, govori i to što je vlada Mirka Cvetkovića, koja je obnovila odnose sa Fondom, u poslednjoj godini svog mandata odbila da produži aranžman jer nije imala većeg državnog prioriteta od tog da dobije izbore, što je javnu potrošnju koštalo malo preko ukusa zapadnih kreditora. Na iznenađenje svih, za uslove MMF nije imao sluha ni Mlađan Dinkić, koji je otišao, pa je umesto njega doveden mladi Lazar Krstić, koji je već prvim najavama i potezima delovao kao neko ko ima tetovirana tri slova – M, M i F – na temenu ispod kose, na istom onom mestu gde je Demjan Torn imao tetovirano 666.

E sad, one debele mačke iz Fiskalnog saveta, koje se goje na budžetu Srbije da bi zastupale interese MMF, objavile su kako su umereno zadovoljne ekonomskim merama. Zadovoljne su zato što se Srbija učvrstila u zagrljaju zapadnih poverilaca, a umereno zato što Krstićeve mere nisu Fondu isporučile baš sve što se traži. Sudeći po tome da Krstić kaže kako je sve ovo početak – „tupi noževi“ u terminologiji Demjana Torna – kao i po tome da Ivica Dačić najavljuje otpuštanja u javnom sektoru, reklo bi se da je Beograd dobio dozvolu MMF da svoju novu šok-terapiju provodi etapno. Dakle, mora sve, ali ne mora baš sve odmah.

Koliko god da je MMF zadovoljan onim čega u merama srpske vlade ima i još zadovoljniji onim čega će tek biti, nije manje zadovoljan i odsustvom onih mera kojih nema niti će ih biti. Naravno, reč je o državnom investiranju, zatim o promeni one katastrofe od kursa dinara i dovođenju zelenaških stranih banaka u red – sve pitanjima na kojima bi se srpska ekonomija, postavljajući ih, mogla čupati. Ali zapadnim silama ne treba nikakvo čupanje, već ekonomski slomljena Srbija, koja neće dugove plaćati zarađenim novcem, već preostalim resursima, obradivom zemljom, ličnom imovinom, poslednjim zrnima slobode i životima još nerođenih naraštaja.

I što se toga tiče, Srbija je svojim ekonomskim merama na dobrom putu. Ne treba posebno isticati da – kao što u ovoj fazi odnosa zapadnih sila prema Srbiji, njena potpuna otvorenost prema zahtevima stranaca proporcionalno smanjuje šansu Srbije da preživi – tako i formiranje njenih ekonomnskih mera prema zahtevima MMF, iste takve šanse daje i njenoj ekonomiji.

Usvajanjem i odbranom mera srpska vlast je priznala da u ekonomiji vlada potpuni haos, i to je jedna sasvim nova situacija. Ništa nisu slagali iako će im to priznanje preći u naviku – plašenje naroda ekonomskim slomom verovatno će ubuduće biti nezaobilazan detalj državne propagande, posebno kad se ona nađe u službi novih zaduživanja i prodaje javnih dobara. Novo je i to da se, posle rekonstrukcije vlade, na delu pokazala nova podela uloga između Dačića i Vučića: prvi će ubuduće strepeti da ne izgubi glavu na Kosovu, a drugi da mu se to ne dogodi sa ekonomijom.

Zato su ovo, pored toga što su MMF-ove, pre svega Vučićeve mere, o čemu ne treba suditi samo po tome što ih on najviše brani u javnosti. Stvar je pala na njega i zbog nekih nepredviđenih okolnosti. Pre svega zato što Krstić ne ume da ih brani, jer je, po svoj prilici, iz te škole na kojoj je učio, a nije Jejl, izvađen pre završne godine, one na kojoj se uči manipulacija medijima. A onda i zato što ministra privrede Sašu Radulovića verovatno niko neće čuti da brani mere jer nije za njih. Ima tu, međutim, još nešto zbog čega bi se ove mere morale zvati Vučićevim: rukopis je njegov.

Naime, merama je ispunjen jedan od najvažnijih Vučićevih ciljeva. To će reći da Srbi možda neće preživeti ove mere, ili, bolje rečeno, izostanak pravih mera, ali za izbore će ih do proleća u svakom slučaju doteći dovoljno. To znači da su Vučićeve mere balansirale između toga da zadovolje MMF – budući da je nula konflikta sa Zapadom jedini ultimatovan cilj ove vlade – i toga da Vučiću omoguće da najkasnije do proleća izađe na parlamentarne izbore. Elem, da je malo više zadovoljio MMF – recimo otpuštanjem ljudi iz javnih preduzeća ili smanjenjem penzija – na izbore ne bi mogao. A da je malo više merama igrao na izbore, recimo da je malo pritegao strane banke, lepo bi prošao, ali bi izgubio podršku MMF. Ovako je tačno na sredini, tu ne može ostati predugo, taman koliko je moguće sedeti na bajonetima.

Izborni aspekt ekonomskih mera jedino je što se u njima može smatrati dobrim. Naravno, ne zbog toga što izbori danas imaju potencijal da donesu ozbiljne promene, već zato što oni ipak jesu neko suočavanje političara sa biračima, birača sa sopstvenim nadama i željama, zatim što bi izbori označili raskid između Vučića i Dačića i što već samim tim neke nijanse promena ipak mogu da donesu. Ako ni zbog čega, a ono što su izbori uvek prilika za promenu politike, makar ta promena bila malo verovatna. To, međutim, ne znači da su izbori izvesni iako će nastupajući haos u društvu raditi za njih.

Ali znači nešto drugo: mere su poslednji trenutak u kojem raskoračeni Vučić može da stoji na obe obale – i na onoj gde privlači simpatije zapadnih sila i na onoj gde može da privlači simpatije građana. Te dve obale će već sledećim ciklusom ekonomskih mera biti toliko udaljene, da će Vučić morati da se odluči na kojoj će obali stajati obema nogama, na obe više neće moći.

Tako se Vučić, preuzimaući ekonomiju, našao u nekoj vrsti klopke. Stranci, kojima u Srbiji dobro ide, nemaju mnogo razloga da mu daju te izbore osim ako ih nastupajući haos ne plaši i ako nisu rešili da malo popuste sa svojom gvozdenom kragnom. Ili ako nisu rešili da mu sasvim poveruju i puste ga da vlada potpuno ili skoro sam.

Ako ga na izbore posle 3. novembra ne puste pod izgovorom da sad ne može zato što su pred Srbijom bolne i duge reforme, to će značiti da ga je ugasio. Moraće da otpušta svet iz javnih službi, čime neće stvarati samo nove slojeve očajnika nego će početi i da iznutra razara srpske stranke – uključujući i svoju – čiji treći ešalon aktivista je javni sektor držao na okupu. Potom će morati da razbija penzije, čime će ugroziti bar tri puta više ljudi nego što ima penzionera, a da bi sve mogao da prati, moraće da se besomučno zadužuje i da prodaje ostatke porodične srebrnine. Koliko god da bude uspešan u tome, iza njega će ostati spržena zemlja, siromašna i jednako raspoložena koliko i ona Srbija koja je pre dva veka dočekala Crnog Đorđa.

I to je najvažniji politički kvalitet koji je doneo paket ekonomskih mera: dok su vanredni izbori za Vučića do sada bili stvar ambicije da osvoji veći komad vlasti, oni su od sada za njega pitanje života i smrti. Ako ne možemo znati da li je ta nova situacija mesto nastanka njegove nervoze, sa više izvesnosti može se tvrditi da je baš to poslednjih nedelja okupilo njegove neprijatelje – od Miškovića, preko espeesovaca i naprednjačkih nezadovoljnika do, čini se, Tome Nikolića, koji mu danas pruža otpor na više punktova nego ikad u poslednjih godinu dana.

Bilo da Vučić nastavi mandat sa Dačićem ili da ga obnovi na novim izborima ovog proleća, jedno je izvesno: sprženom Srbijom posle njega vladaće nacionalisti. Ono što, međutim, ne znamo je hoće li to biti oni koje već poznajemo ili neki novi; hoće li doći ili biti dovedeni; i hoće li to biti ljudi sa državnom vizijom i idejom kako da se vade ispod medveđe šape ili oni sa idejom da naplate godine poniženja, kojima će pripasti čast da zabiju poslednji ekser u već pripremljeni sanduk.

(Novine novosadske, Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *