Ko čita – znaće!

Ko čita – znaće!

30 marta 2014

dragomir-antonicPiše: Dragomir Antonić

„Istočno pitanje“ aktuelno danas kao i pre tri veka… Sve što se dešava neće biti nazvano pravim imenom, već će biti uvijeno u stare lepe reči – sloboda, jednakost, bratstvo, demokratija, ravnopravnost, humanizam, narodni pokret, reforme…

Važno je znati istoriju sopstvenog naroda. Važno je razumeti ponašanje predaka. Prošlost nas mnogim stvarima može naučiti. Današnji događaji su slični događanjima iz prošlosti. Sve što se dešava danas, dešavalo se i ranije. Ko voli da čita (istorijske knjige, narodne priče, pesme, bajke…) videće da postoje određene istorijske konstante koje se ciklično ponavljaju.

NOVOGOVOR

Kao što je geografska konstanta da Sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, tako već hiljadu godina katolički šizmatici pokušavaju na svaki način – lepim rečima, darovima, batinama, bombama, sankcijama – u katoličku jeres preobratiti pravoslavne i pod vlast rimskog biskupa staviti. Od kako je sveta i veka moćni od slabijih žele oteti sva prirodna blaga, slabe podjarmiti i robovima učiniti. Ima tušta i tma primera. Najsvežiji se odigrava na Krimu. Ko čita, zna da je „istočno pitanje“ aktuelno danas kao i pre tri veka. Ništa novo – sem novogovora – pod kapom nebeskom. Sve što se dešava neće biti nazvano pravim imenom, već će biti uvijeno u stare lepe reči – sloboda, jednakost, bratstvo, demokratija, ravnopravnost, humanizam, narodni pokret, reforme. Govornicima će reči služiti kao izgovor za činjenje podlih radnji. Sa istim ciljem – da jači budu jači, a slabi što slabiji – koristiće se nove kovanice, običnom svetu nerazumljive. Kad se neko usprotivi takvim odnosima, onda on mora biti kažnjen. Deda Tanasije je govorio: „Kad od nekog hoćeš nešto oteti, što tebi ne pripada, prvo ga moraš ocrniti i namazati govnima. Posle toga će, tebi slični, čestitati. Čestiti ljudi će se groziti tvojih postupaka. Izgubićeš poštovanje, ali ćeš dobiti oteto. Ako ti nije stalo do uvažavanja poštenih ljudi, slobodno budi propalica.“ U anglosaksonskom pravu ocrnjivanje osobe se zove „uništavanje kredibiliteta“. Istina nije važna. Pravda još manje. Računa se samo pobeda. To je danas misao vodilja evrounijatske bagre i američkih zlikovaca.

SRPSKI POSLOVI

Srećom, Srbi su u prošlosti imali umne ljude – imaju ih i danas – koji su vodili dnevnike, pisali naučne radove, studije, priče, romane, eseje… U predgovoru zbirke beležaka i ranije objavljenih radova, nazvanih Balkanska pitanja, Stojan Novaković je zapisao sledeće: „Pitanje o tome kako će se raskomadano Srpstvo upoznati, približiti i spojiti barem nacionalnom kulturom, i pitanje kako će se održati i unaprediti središte srpsko, Srbija, uvek su me zanimala među prvima. S toga su srpski poslovi, kako savremeni tako i prošasti (u suštini su oni jedno isto – podvukao D. A.) na Balkanskom Poluostrvu privlačili moju pažnju.“ Stojan Novaković uviđa i jasnim rečima piše da je položaj Srbije i srpskog naroda vekovima sličan; da je za opstanak srpskog naroda neophodno znanje, veština, snaga i razumevanje istorijskih događaja. Kako sopstvenih, tako i događanja među susedima sa neizbežnim osmatranjem svake promene kod velikih carstava. Danas bi rekli velikih sila. Nijedno dešavanje na prostoru Balkanskog poluostrva ili u njegovom susedstvu ne sme se posmatrati izolovano, kao nešto što se Srbije ne tiče.

U tekstu o carici Mari, kćeri Đurđa Brankovića, koja je bila udata za sultana Murata, Novaković piše: „ Od 1413. godine, kad su prilike bile najpovoljnije nije srpska politika imala snage da ispliva na kakav samostalan pravac, iako su se s vladom sultana Mehmeda, ponajviše pripomoću srpskom, u Turskom Carstvu ustanovile redovne prilike. Srbija je počela uživati mir u prilično prostranim granicama, ali mir bez izgleda na kakav god dalji napredak. Neka vrsta dvostrukog vazalstva u kome se od početka nahodio despot Stefan Lazarević, nosila je u svom krilu neopisane opasnosti. One se nisu pokazale odmah i zato su poslednje godine vlade despota Stefana (1413–1427) bile kao odmor ili jesenje leto, koje je skrivalo pravu opasnost one dvostruke i nesamostalne politike.“

Srbija, pritisnuta s jedne strane Turskom a s druge Ugarskom lomila se između dva vazalstva a njeni vladari i vlastela nisu imali želje, volje ili snage da sa tako pogubnom politikom prekinu, što je na kraju dovelo i do potpune propasti države Srbije 1459. godine. Svaka sličnost sa današnjim položajem Srbije je nenamerna, ali nije zgoreg čitati šta je nekad bilo i kako su se naši preci ponašali, jer kako je već citirani Novaković zapisao: „Kad poslovi sami idu napred, nije teško ostati pri dobrom raspoloženju, ali mutna vremena obično su obilata nesporazumima, ne slogom, ličnim zadevicama. Kad i najmoćniji umovi ne vide jasno, tu slabiji umovi gube svaku orijentaciju a sukobi su najredovnija pojava.“

GLUVA NEDELJA

Pre petnaest godina zlikovci, ubice nevinih građana Srbije su masakr srpskog naroda počeli u petu nedelju Časnog posta, u Gluvu nedelju. Valjda da se njihovo zlodelo ne čuje. Razumem kad dželati ćute zbog klanja. Ne razumem našu intelektualnu elitu koja ćuti o žrtvama monstruoznog zločina. Valjda se plaše, ako pomenu zločin, da će uvrediti dobitnika Nobelove nagrade za mir, Baraka Huseina Obamu, ili ih Kirbi neće pozvati na prijem. Nijedan evrounijatski ili američki dželat nije odgovarao za počinjene zločine, a kamoli da je za njih osuđen. Zato je haški kazamat osudio Srbe, koji su branili Otadžbinu, na hiljadu godina robije. Vojislava Šešelja zbog verbalnog delikta drže zatočenog, bez presude, više od jedanaest godina. Država Srbija ćuti.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *