Ко је крив?

Ko je kriv?

8 marta 2015

prorokovic Dusan 4538Piše: Dušan Proroković

Počela je teška artiljerija da bije po Aleksandru Nikitoviću. Bilo je to i za očekivati posle posete nemačkih parlamentaraca Beogradu predvođenih pokojnim Andreasom Šokenhofom u leto 2012. godine, kada su doneli spisak sa sedam uslova koje Srbija mora ispuniti kako bi nastavila svoje evrointegracije. Drugi uslov glasi: „otkrivanje i gonjenje počinilaca paljenja zgrade ambasade Nemačke 2008. godine“. Dakle, Aleksandar Nikitović se isprečio na putu Srbije ka EU. Zato ga više niko ne može spasiti. Gde Nemci pokažu okom, tu srpsko pravosuđe kreće skokom. Mnogo toga podseća na stanje u Nedićevoj Srbiji. Samo tada su spiskove sa zahtevima i imenima donosili i pravili predstavnici ove zemlje sa prezimenima Ler, Beme, Nojbaher…

Medijska priprema njegovog procesuiranja je u punom jeku. Da li će biti i osuđen zbog nereda koji su izbili tokom mitinga „Kosovo je Srbija“ 21. februara 2008. godine, na kraju će biti važno njemu, ali će to biti svejedno onima koji sve ovo pokreću. Ovako, sudeći po medijskim izveštajima i svedočenjima „dobro obaveštenih izvora“, stiče se utisak da će Nikitovićevu krivicu teško dokazati. Kakve veze ima šef Kabineta predsednika Vlade sa policijskim aparatom? Ako mu i prikače neko njegovo viđenje situacije ili procenu koju je izneo tog dana, preporučujem mu da se brani kako je to bio „politički stav“, koji „nije morao da proizvede pravne posledice“. Kada je skup časnih ljudi od integriteta iz Ustavnog suda, tako odlučio povodom Briselskog sporazuma, zašto se slična formulacija ne bi mogla koristiti i ubuduće u raznim prilikama.

KOME SU ODGOVARALI NEREDI
Ne pravi se cela predstava da bi se došlo do istine i isterala pravda. Već upravo suprotno: da bi se istina sakrila. Bez obzira što će sa boljim advokatskim timom verovatno uspeti da se odbrani, Aleksandar N. će proći kroz ovaj proces kao i Jozef K. Neće mu biti lako. Ni njemu, niti njegovoj porodici. A treba imati i u vidu da je malo onih koji će javno reći ili napisati nešto u prilog osumnjičenog Aleksandra N. (poređenje sa književnim likom Jozefom K. je namerno). Da skratim priču i obrazloženje, pa neka shvati ko već kako hoće: radi se o politički pismenom čoveku, sa velikim potencijalom, koji je, nažalost, kao i mnogo drugih političara mlađe generacije koji su obećavali, vrlo brzo postao talac funkcije koju je obavljao i žrtva okolnosti u kojima se našao. Sada će polovina beogradske političke čaršije – a to su oni kojima se zamerio – neskriveno likovati; druga polovina – a među kojima su oni koji se dodvoravaju (da ne upotrebim težu kvalifikaciju) svakoj vlasti, pa su tako gledali da uvek budu i u njegovom vidokrugu dok je bio na poziciji – sada će ga se odreći. Tako je to i u životu i u politici.

Elem, da se vratimo neredima. Kome su odgovarali neredi i paljevine u centru Beograda tog dana? Srbija je bila žrtva. Toga su pogotovo bili svesni na Zapadu. I to im je puno smetalo. Jer na ime te žrtve mogle su se punih godinu dana preduzimati razne akcije na Kosovu i Metohiji, manje po obimu i značaju, a kojima bi se suštinski obesmišljavao američki projekat stvaranja državolike tvorevine kosovskometohijskih Albanaca. Mogli su se pokrenuti mnogobrojni procesi pred Međunarodnim sudom pravde, američkim sudovima, pravosudnim organima zemalja koje su uspostavljale bilateralne odnose sa Prištinom, a gde su to okolnosti dozvoljavale. A Srbiji tada nisu trebale godine, već meseci. Sakašvili je u februaru 2008. već bio daleko odmakao u planiranju agresije na Južnu Osetiju. Kakva bi sudbina „nezavisnog Kosova“ bila u avgustu 2008. da je Srbija imala vlasti koje će povući jasnu paralelu između Beograda i Tbilisija, Prištine i Chinvalija, jednostranih priznanja Vašingtona i Moskve. Pri tome, ne treba gajiti iluzije – ne bi se stanje na Kosovu i Metohiji vratilo na staro. Ali u ovoj fazi ciljevi je trebalo da budu: 1) da što je manji broj članica OUN prizna tzv. Republiku Kosovu; 2) da to što kasnije (ili ako je moguće nikada) učine Makedonija (bilo je manje izvodljivo, zbog pritiska makedonskih Albanaca) i Crna Gora. Tako bi američki projekat, barem za neko vreme, ostao geopolitički zatvoren, u potpunosti prihvaćen samo od Albanije.

NEKA PITANJA KOJA TRAŽE ODGOVOR

Miting koji je organizovan trebalo je da pošalje sliku u svet, da pošalje poruku kako se Srbi ne slažu sa otimanjem dela svoje teritorije. Retki su trenuci kada se toliko ljudi okupilo na jednoj manifestaciji u poslednjih dve i po decenije. Srbiji nisu odgovarale bilo kakve nasilne akcije, bilo kakvi neredi, razbijanje izloga, upadanje u diplomatska predstavništva drugih država. To bi označilo početak kraja vlade Vojislava Koštunice, i svakome ko nešto zna o politici to je moralo biti jasno. Nisam bio u bliskim odnosima sa okrivljenim Aleksandrom N., pa mi nisu do kraja poznate sve činjenice, ali – gledajući iz ovog ugla – on nije imao motiv da planira i organizuje ono što mu se danas spočitava.

Interes da se takve stvari dogode imali su neki drugi. Zato bi bilo opravdano da nadležni organi prikupe podatke o, na primer, broju lica koja su baš tog dana organizovano došla u Beograd iz nekih susednih država. Moglo bi se ispitati i koliko novca se tokom januara i februara slivalo na račune pojedinih „nevladinih organizacija“, kao i analizirati na koje je namene potrošen. Mogli bi se, čisto zanimljivosti radi, objaviti i podaci koliko puta su se tih nedelja pojedini srpski političari i novinari sretali sa diplomatama iz nekih zapadnih zemalja. Mogao bi se i potražiti odgovor na pitanje: kako je predsednik Srbije naprasno otputovao u Bukurešt? Zašto tog dana nije bio u Beogradu? Da li mu je neko preporučio da se skloni? O čemu su to bitnom razgovarali? Šta je to bio hitan razlog za zakazivanje sastanka? Mogao bi se pozvati Trajan Basesku na razgovor. Da bi se saznalo zašto je pozvao Borisa Tadića. Da li je tome prethodio razgovor rumunskog predsednika sa ambasadorom jedne zapadne zemlje akreditovanim u Bukureštu?

Tako bismo dobili kompletnu sliku o dešavanjima na početku 2008. godine i mogli da detaljnije rekonstruišemo šta se i kojim redosledom događalo. Sagledavanje događaja iz šireg ugla, uz analizu niza pojava koje su prethodile neredima, dali bi odgovore ne samo na to šta se desilo 21. februara i ko je za to kriv već i na mnoga potonja dešavanja.

Napomena: Pošto će se ovaj članak čitati na raznim adresama, a zbog moguće reakcije nadležnih organa, odmah bih želeo da saopštim: nemam nikakva saznanja, niti odgovore na pitanja koja postavljam na kraju članka. Pitanja koja postavljam su logična i nameću se sama po sebi. Takođe, imam dovoljno i političkog i novinarskog iskustva da tekst sročim tako da on ne uđe u kategoriju onih koji „uzbunjuju javnost“ ili „ometaju istragu“. Nemam ni nameru da tako nešto činim. Zato nema potrebe da me bilo ko zove na razgovor. Pošto se priča o dešavanjima 21. februara 2008. već uveliko zakotrljala po srpskom medijskom prostoru, njihovo postavljanje je opravdano sa stanovišta vođenja javne rasprave, a to je opet jedna od demokratskih tekovina. Gde nema javne rasprave, nema ni demokratije. Inače, temu za raspravu nisam kandidovao ja, već neki drugi. Ja samo nudim pogled iz drugog ugla. I dobro je što je ova tema otvorena. Javnost treba da bude upoznata sa mnogim do sada prećutkivanim stvarima.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *