Ko je na redu posle Ukrajine?

Tweet

Ukrajina sve dublje uranja u stanje građanskog rata. Mnogi ruski političari, politikolozi, ekonomisti ocenjuju događaje kao krizu ukrajinske državnosti. Oni su u pravu, ali samo delimično. Procesi koji se dešavaju trenutno u Ukrajini su upozorenje za druge zemlje koje se graniče sa Rusijom.

Procesi koji se dešavaju u Ukrajini su direktan izazov za Kazahstan, Azarbejdžan, Gruziju, Jermeniju, Moldaviju, Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgiziju, Turkmenistan. U svakoj od ovih zemalja u većoj ili manjoj meri postoje pretpostavke za organizaciju prevrata po uzoru na Evromajdan. I u to da se Vašington i njegovi saveznici neće ograničiti Ukrajinom, ne treba sumnjati.

Nacionalno pitanje

I u Ruskoj carevini, i u Sovjetskom Savezu dosta je bilo učinjeno za razvoj nacionalnih kultura. Na primer, vođe slavenofila aktivno su podržavale tvorce ukrajinske ideje Tarasa Ševčenka i Pantelejmona Kuliša. U sovjetsko vreme bila su izdata sabrana dela Tarasa Ševčenka i Ivana Franka. Ogromna podrška je pružana piscima koji su pisali na ukrajinskom, pesnicima, kompozitorima, naučnicima. U masovnim tiražima štampani su radovi Olesja Gončara, Pavla Zagrebeljnog i drugih. Slična situacija je bila u svim nacionalnim republikama SSSR.

U nezavisnoj Ukrajini vrlo mnogo se govorilo o nacionalnom identitetu. Ali nije se našlo ni voca, ni želje da se makar izda planiran dodatni tom uz sabrana dela Ševčenka, izdata u doba USSR. Političari i oligarsi više su voleli da pljačkaju svoju zemlju, a ne da izdvajaju sredstva za podršku talenata u kulturi i nauci.

Ukrajinska kriza

U vreme Sovjetskog Saveza u Ukrajini očiglednih protivrečnosti između zapada i istoka zemlje nije bilo. Trećinu stanovnika Lavova činili su Rusi — uglavnom inženjeri, učitelji, naučnici. Raskol je započeo kada su u vreme perestrojke predstavnici ukrajinske dijaspore koji žive u Kanadi i SAD počeli da dovoze u zemlju nacionalističku literaturu, stvaraju radikalne grupacije. 1990. godine u Zapadnoj Ukrajini počeli su aktivno da potiskuju ruskofonske stanovnike. I danas je u Lavovu ostalo samo 4% Rusa.

Svaki novi ukrajinski predsednik (i Kravčuk, i Kučma, i Juščenko, i Janukovič) iz različitih razloga podržavali su nacionalistička, rusofobska raspoloženja. Na kraju, za 23 godine razne političke snage toliko su poljuljale nekada prosperitetnu zemlju, da su je dovele do fašizma i građanskog rata.

Nikada današnje generacije stanovnika Donbasa, Odese, Harova neće oprostiti stanovnicima Galicije krv prolivenu na jugoistoku zemlje. Nikada ni aktualna generacija onih koji žive u Galiciji neće se osloboditi od nacističkih ideja usađenih za vreme nezavisnosti. Neće se oni odnositi prema donjeckim rudarima i metalurzima kao prema ljudima.

Ali najopasnije je to što ovo može da se ponovi u drugim zemljama bivšeg SSSR: u Azarbejdžanu, Jermeniji, Gruziji, Moldaviji, Belorusiji, Kazahstanu ili drugim republikama Centralne Azije.

U Ruskoj carevini i u Sovjetskom Savezu vrlo strogo se prilazilo nacionalnom pitanju. Zato su Jermeni mirno živeli pored Azarbedžanaca, stanovnici Pridnjestrovlja sa Moldavcima, Kirgizi i Tadžici sa Uzbecima, Rusi sa Kazahstancima i Ukrajincima. Ali posle formiranja nezavisnih država mnogi političari na postsojvetskom prostoru su počeli da podstiču naconalistička raspoloženja.

U Gruziji za vreme predsednika Gamsahurdije i Sakašvilija vladao je etnički nacionalizam. U Belorusiji — ekonomski. Istupajući sa javnim optužbama povodom ruske trgovine i spoljne politike, Aleksandar Lukašenko formira u svesti Belorusa novog neprijatelja — Rusiju. Svojim istupanjima protiv federalizacije Ukrajine i odobravajućim izjavama na račun Turčinova on nanosi udarac stanovnicima Jugoistoka Ukrajine. Janukovič i Azarov tri godine su vodili aktivnu antirusku kampanju po gasnom pitanju, što je doprinelo rastu ultranacionalističkih ideja. Ruski lideri nisu sebi dopuštali slične ispade na račun bratskih zemalja.

SAD kao pretnja svim postsovjetskim državama

Međutim, uzajamna netrpeljivost ide na ruku Vašingtonu, koji deluje po principu zavadi pa vladaj.

SAD su koristile sličnu taktiku još u vreme Prvog svetskog rata, prodavajući oružje i hranu obema stranama i samim tim doprinevši produbljenju konflikta. Na kraju ako su SAD uoči 1914. godine bile dužne evropskim ezmljama (na početku 20. veka ovaj dug je iznosio oko 3 milijarde dolara), 1919. godine SAD su postale osnovni kreditor Evrope: visina zajmova evropskim zemljama je premašila 11 milijardi dolara. Pri tome opšti čisti profit američkih monopola za 1914-1919. godinu iznosio je oko 34 milijardi dolara.

Situacija je ponovljena u vreme Drugog svetskog rata. Oružje, municija, hrana i sirovine po programu lend-liza u ukpunoj vrednosti od 50 milijardi dolara stizali su u Veliku Britaniju, SSSR, Francusku i Kinu. Takođe program lend-liza je pretpostavljao da će imovina koju Amerika preda i koja preostane posle rata biti plaćena u potpunosti ili delimično na osnovu pružanja Americi dugoročnih beskamatnih kredita.

Momentalno i naglo bogaćenje u vreme Drugog svetskog rata vojne kororacije SAD nisu uspele da postignu. Ipak Amerika je dobila priliv privatnog kapitala koji je pobegao iz Evrope, uz to zlatne rezerve nekoliko evropskih zemalja koje su se našle u trezorima Fort-Noksa. Odmah posle okončanja rata SAD su pružile Evropi zajmove već pod strogim uslovima — poput obaveza da se oni troše samo na kupovinu američke robe. Na kraju dok je razorena Evropa lečila rane, Amerika je postala ekonomski, finansijski i tehnološki lider sveta.

Pri tome još u vreme Prvog svetskog rata Vašington je sprovodio politiku podsticanja nacionalizma na evroazijskom prostoru. U nacrtu mirovnog sporazuma koji je pripremio američki predsednik Vilson, koji je kasnije postao osnova Versajskog mirovnog sporazuma, prvi put otvoreno je postavljen cilj da se razore države (na primer, Osmanska imperija) putem njihove podele na male nacionalne države. U novijoj istoriji SAD nastavile su da podstiču separatizam i nacionalizam na teritoriji SSSR, u Jugoslaviji, u Ukrajini. Razoriti iznuta države na postsojvetskom i evroazijskom prostoru, otpisujući svoje mnogobrojne dugove — ovu taktiku Vašington dosledno nastavlja i danas.

A Obama uvlači Rusiju u krvavi rat

Oštrica je pri tome usmerena na Rusiju, jedinu državu koja je otvoreno uputila izazov politici aktualne američke administracije. Pokušaji da se situacija minira iznutra, koristeći opoziciju, završeni su neuspehom. Zato se sada za delovanje na Rusiju koristi njen obod.

Sledeći ciljevi posle Ukrajine su, kako mi se čini, Gruzija, Jermenija, Azarbejdžan, Kazahstan, Kirgizija, Uzbekistan, Tadžikistan. One mogu da se osiguraju od razornog američkog uticaja samo ako potpuno isključe politički i ekonomski nacionalizam, pruže nacionalnim zajednicama (ruskim, jermenskim, azarbejdžanskim, osetinskim, abhaskim, tadžičkim, uzbečkim, kirgiskim) garancije kulturno-nacionalnog razvoja; u zemljama gde postoje velike ruskofonske zajednice, podići status ruskog jezika do zvaničnog ili državnog, i ako se budu odnosile prema Rusiji kao prema savezniku.

Nikakvi jednostrani ustupci neće zaštiti ove zemlje od razornog uticaja Vašingtona. Slični ustupci nisu pomogli Janukoviču. Ranije Amerikanci takođe u slučaju geopolitičke potrebe, izdvalai su svoje najbliže saveznike. Tako je bilo sa Manuelom Norjegom, Ferdinandom Markosom, Agustom Pinočeom. I teško da će se to promeniti u skorijoj budućnosti.

(Glas Rusije)

Tweet