Ко је победио у рату?

Ko je pobedio u ratu?

4 septembra 2015

Djordje Milosevic 667Piše: Đorđe Milošević

Poslednjeg dana avgusta 1994. godine Rusija i Nemačka stavile su tačku na jedan period svoje istorije i uzajamnih odnosa. Tog dana, naime, i poslednji ruski (sovjetski) vojnik napustio je teritoriju Nemačke, čime je okončano poluvekovno sovjetsko vojno prisustvo u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, odnosno Nemačkoj Demokratskoj Republici. Time je, istovremeno, formalno završena jedna od posledica Drugog svetskog rata. Ceremoniji u Berlinu prisustvovali su predsednik Rusije Boris Jeljcin i nemački kancelar Helmut Kol.

Tadašnje vlasti u Moskvi su taj događaj ocenile i protumačile kao pobedu, kao veoma značajan korak kojim se jača poverenje između Nemačke i Rusije i uopšte između evropskih država i izvršava jedna međunarodna obaveza.

Po drugim, nezvaničnim ocenama i mišljenju većine građana Rusije, taj događaj predstavljao je poraz i poniženje Rusije. Ne toliko zbog samog čina povlačenja vojske, nego zbog načina na koji je taj čin obavljen. Sve što je bilo vezano za evakuaciju doživljeno je u javnom mnjenju kao nacionalna sramota.

Listovi opoziciono nastrojeni prema vlasti u Kremlju pisali su da je Rusija ,,dobila naređenje koje bi se vojnički moglo izraziti kao `iz Evrope trkom marš`. ,,To je bio trenutak trijumfa Helmuta Kola i poniženje ne samo Borisa Jeljcina nego i zemlje koju je on predstavljao na poslednjoj paradi ruske vojske u Berlinu.“

Toj paradi, koju je prenosila moskovska centralna televizija, prusustvovali su Jeljcin i Kol. Njima je raport predao general ruske vojske Matvej Burlakov, poslednji komandant ruskih jedinica u Nemačkoj. Rukovodioci dve zemlje položili su prethodno venac na spomenik poginulim sovjetskim vojnicima u Treptov parku i prisustvovali koncertu simfonijskog orkestra u čuvenom berlinskom pozorištu ,,Šaušpilhaus’’.

Možda moskovska štampa ne bi bila toliko ogorčena da su ovi događaji prošli koliko-toliko dostojanstveno. Njih su, međutim, pratile scene koje su komentatori nazvali skandaloznim i sramnim.

Ruski vojnici su, marširajući, pevali ,,Praщaй Germaniя’’ (Zbogom, Nemačka) na nemačkom jeziku. Mnogi u Moskvi to nisu mogli da oproste ruskom rukovodstvu. Osim toga, kažu komentatori, Boris Jeljcin se u Berlinu ponašao kao klovn. On je pred gradskom većnicom u Berlinu otrgao iz ruku dirigentsku palicu dirigentu dečjeg hora i, dirigujući, zajedno sa decom pevao ,,Kalinku“, i to tako gromko ,,kao da je želeo da ga čuju u Vladivostoku.

Televizijski prenos iz Berlina posmatrao sam sa jednim ruskim kolegom, novinarom, u mom stanu u Moskvi. Sve vreme je crveneo, a zatim bez reči ustao i žurno otišao iz stana. Sutradan, pozvao me je telefonom i izvinio se. Rekao je da nije mogao da preda mnom podnese poniženje zbog ovakvog ponašanja šefa njegove države.

,,Praщaй Germaniя“ čulo se nekoliko dana kasnije i na Beloruskoj železničkoj stanici u Moskvi, na kojoj staju vozovi iz zapadnog pravca. Ovde su ruski gardisti po povratku iz Nemačke pevali tu pesmu na ruskom jeziku. Organizatori svečnog dočeka verovatno su smatrali da bi pesma na nemačkom jeziku usred Moskve mogla da iritira građane.

Beloruska železnička stanica često je viđala uplakana lica majki, supruga ili sestara koje tu tokom ratnih godina ispraćale na front svoje najmilije. Ali i osmehe na njihovim licima kada su ih dočekivale kao pobednike.

,,I danas je na našim licima osmeh jer dočekujemo pobednike’’- rekli su zvaničnici sa svečane tribine. Premijer Viktor Černomirdin istakao je u svom govoru da je ,,ovih dana okrenuta poslednja stranica jedne epohe u istoriji Evrope i sveta“. ,,Sada časovi istorije otkucavaju jedno novo vreme; rađa se novi svet, čiji će glavni smisao biti – uzajamno uvažavanje naroda i država i njihovo partnerstvo.“

Pres sekretar predsednika Jeljcina Vjačeslav Kostikov uporedio je manifestaciju evakuacije ruskih jedinica iz Nemačke po značaju i veličini sa obeležavanjem Dana pobede 1945. godine.

„Danas smo svedoci događaja na međunarodnoj sceni koji se drastično razlikuju od ovakvih ocena i predviđanja. Čak i visoke zvanične ličnosti u Moskvi, kao što je na primer ministar odbrane Pavel Gračov, bile su veoma skeptične i kritične što je najviše rukovodstvo u Kremlju pristalo na tako kratke rokove za evakuaciju ruskih jedinica. To je bila velika greška Gorbačova i Ševardnadzea“, izjavio je Gračov.

On je imao u vidu činjenicu da su mnogi povratnici ostali na ulicama; desetine hiljada vojnika i oficira nije u zemlji imalo posao, niti stanove. Bili su prepušteni sudbini iako su se vratili iz Nemačke ,,kao pobednici“. Neki nemački, a i moskovski listovi objavili su sadržinu pisma supruga ruskih oficira nemačkom kancelaru Kolu u kome ga mole da prolongira evakuaciju ruskih jedinica jer njihove porodice nemaju gde da se vrate, nemaju ni posao, ni stanove, niti obezbeđenu egzistenciju.

Komentatori u Moskvi primetili su da je ,,primajući Jeljcina, Nemačka u stvari mislila na Gorbačova,, i da je Boris Jeljcin – sviđalo se to nekome ili ne – nastavio delo Gorbačova. ,,Kol i Jeljcin bili su u Berlinu patetični veličajući jedan drugoga. Ko je od njih dvojice bio veći demagog, tek će se pokazati’’- napisala je Nezavisimaja gazeta.

A opoziciona Pravda, oštro kritikujući ,,kapitulaciju’’ i ,,bežanje’’ Rusa iz Nemačke, napisala je da je da su neke scene iz Berlina bile toliko sramne da ih je ruska televizija sekla. Prema mojim ličnim saznanjima, u Nemačkoj, gde sam prethodno proveo četiri godine kao dopisnik, neko vreme su prodavane kasete sa takvim scenama, ali su zatim povučene ,,da se ne bi ljutili prijatelji u Moskvi’’.

O evakuaciji ruskih (sovjetskih) jedinica iz Istočne Nemačke počelo je konkretnije da se govori odmah posle rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke. Situacija u tim jedinicama je inače dosta teška. Jer i sama država je u velikim nevoljama. Među vojnicima ima pojava nediscipline i dezerterstva. ,,U kasarnama nas jedu stenice“, kažu vojnici. „Hrane nas čorbom od kupusa i krompira. Meso vidimo jednom u više dana.“

Jedne večeri prolazio sam sa prijateljem pored Spomenika časti u zapadnom delu Berlina, vrlo blizu Brandenburške kapije. To je spomenik podignut u čast i slavu Sovjetskog Saveza i njegove armije koja je oslobodila Evropu, pa i Nemačku od fašizma. Teritorija oko spomenika je formalno sovjetska, a spomenik čuvaju sovjetski i nemački stražari. Budući da sam u to vreme bio stalno akreditovani dopisnik u Berlinu, tuda sam dosta često šetao u slobodno vreme, koga nisam imao baš mnogo. Pored velikog lepog spomenika nalazi se postolje sa tenkom ,,T-34’’, koji su odigrali veliku ulogu u toku rata.

U jednom trenutku, jedna pogurena prilika promolila je glavu pored živice i tihim glasom pita: ,,Tovarišč, da li vas interesuje oficirska sapka?“ U polumraku se nazire figura sovjetskog vojnika. ,,Želite li da kupite oficirsku šapku, daću vam jeftino“, kaže vojnik.

Veoma je mlad, gotovo golobrad. Kaže da je tu već dve godine i da se govori kako će uskoro svi ići kući. Iako mu u Nemačkoj baš ne prija mnogo, kaže da se ne raduje povratku jer tamo nema ni posao ni stan, a i roditelji teško sastavljaju kraj s krajem. „Ovde bar imam vojnički ležaj. I hrane nas, iako hrana nije bog zna kakva.“ Nailazak nemačkog stražara sa psom prekinuo je naš razgovor. Vojnik je šmugnuo pored živice i nestao u sumraku. Tako je propala nečasna trgovina oficirskom šapkom kraj Spomenika časti.

Nekoliko dana kasnije prolazio sam berlinskim ulicama sa slučajnim poznanicima – u to vreme još vrlo retkim sovjetskim turistima iz Moskve. Bili su oduševljeni i u isto vreme potreseni onim što videli u Berlinu. Ćutke su zagledali izlog svetski poznate robne kuće ,,Ka-De-Ve“. Prošli smo kraj provizornih tezgi kod Brandenburške kapije i „Ček point Čarlija“, gde su belosvetski preprodavci nudili bivšu imovinu sovjetskih vojnika i oficira: kape, šinjele, čizme, durbine. Pojedini izvori tvrde da je imovina ruske vojske u Istočnoj Nemačkoj opljačkana, razgrabljena, a da je teško naoružanje, uključujući i tenkove, dospelo i na ratišta na Balkanu.

„Zar je tako moralo biti“, šapuće, više za sebe, ruski turista Aleksej potresen onim što je video i doživeo. Zar je socijalizam morao da propadne na takav sraman način? I ko je za to kriv; oni naši u Moskvi, ili ovi ovde, koji su se svojski potrudili da do kraja iskrompromituju društvo u kome smo živeli i sistem u koji smo verovali.

Jedan sovjetski diplomata, koji je počeo da pakuje kofere za povratak u Moskvu, sa gorčinom mi kaže: „Nemci su u stvari postali pobednici i kod Staljingrada, i pod Moskvom, i kod Lenjingrada. Mrtvi nemački generali mogu da zavide živim nemačkim, ali ne samo nemačkim političarima. Teške poraze u ratu nadoknadili su briljantnim pobedama u miru, ne ispalivši ni jedan jedini metak. Dvadeset i sedam miliona života sovjetskih građana i još toliko života građana drugih zemalja otišlo je uzalud.“

Neka ovo bude priča povodom jedne godišnjice koja danas može da izazove različite dileme i kojoj sam ja lično bio umnogome neposredan svedok. Neke stvari su se u međuvremenu bitno, suštinski izmenile, neki zaključci su ostali isti ili slični. Ali događaji koje sam nastojao da opišem se ne mogu promeniti, niti korigovati.

(NSPM)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *