KO JE UBIO MOJE DETE? – Ne znaju se ubice srpskih mladića

KO JE UBIO MOJE DETE? – Ne znaju se ubice srpskih mladića

14 decembra 2013

Kafic-Panda-1998-1343646760U okruženju prepunom nesporazuma i napetosti, u tinjajućem sukobu i podsticanim razlikama, često se javlja ideja da neprijatelja treba pogoditi u njegov najosetljiviji deo. U dugom iskustvu međuetničkih odnosa Srba i Albanaca, za Srbe su dva najbolnija mesta postala deca i groblja. Tako je simbolično, emotivno i praktično, 14. decembra 1998. godine u kafiću „Panda”, udareno je, čini se trajno, u samo srce grada Peći i njegovih srpskih stanovnika.

Na današnji dan, pre 15 godina, ubijeni su učenici Ivan Obradović (14), Vukota Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (17), Zoran Stanojević (17), Dragan Trifović (17) i student Ivan Radević (24). Maskirani teroristi su hladno i precizno poubijali mladiće u srednjoškolskom kafiću, a zatim, gotovo bez tragova, nestali.

„Nikada niko nije osuđen, nikada niko nije odgovarao”, ponavlja se rečenica očajnih srodnika i onih koji se, najčešće o godišnjicama, prisete terorističkog napada i monstruoznog zločina. Tadašnja hapšenja većeg broja ljudi nisu dala rezultata, a iz istog perioda ostala je nepotvrđena informacija da je sve organizovao Daut, brat Ramuša Haradinaja, i da je u planu imao da napadne još nekoliko mesta gde se okupljaju Srbi.

Albanska propaganda u kojoj je tada najglasniji bio Adem Demaći, politički predstavnik Oslobodilačke vojske Kosova, zločin je pripisala srpskoj tajnoj službi. Najnovije „Politikino” pitanje da li se Euleks ikada bavio ovim zločinom i da li bi, ukoliko se pojave neke nove činjenice, mogao danas da se pokrene postupak ostalo je – bez odgovora.

„Kako se čovek oseća kad nevina deca stradaju, ni kriva ni dužna”, seća se tog dana mati Haritina iz Pećke patrijaršije.

„Borili smo se svi, koliko smo mogli, zvali lekare, tešili roditelje… Nije se to u nama prelomilo, jer smo bili svesni da moramo, u svemu onome što se događa, da budemo jači i otporniji. Bili smo svesni da mnogo toga, tek moramo da podnesemo i pretrpimo.”

Ipak, zločin u kafiću „Panda” označio je početak najgoreg perioda u istoriji Peći i završio se jednim od najbrutalnijih etničkih čišćenja modernog doba. Verovatno najduža gradska kolona, predvođena patrijarhom Pavlom, prošla je kroz Peć i ispratila ubijene dečake do gradskog groblja.

Tačno u dan, šest meseci kasnije, isti ovi ljudi bezglavo su bežali iz svog grada, a „oslobodioci” i ubice porušili su grobove nesrećnih mladića.Deca i groblja, dva dominantna, razdvojena i najosetljivija simbola u životu kosovskih Srba, pogođena su na najgori mogući način u vrlo kratkom periodu, na jednom mestu i na istim žrtvama. Između ta dva udarca nestao je život, nestao je jedan grad.

Kada se krug zla zatvorio rušenjem grobova na pećkom groblju, gotovo je nestala i nada da može biti povratka, a Obradovići i Radevići odneli su sa sobom u raseljeništvo posmrtne ostatke dva Ivana. Otišao je odavde i jedan poseban mentalitet, spoj brđanskog temperamenta i gradske, metohijske, ravničarske smirenosti. Prekinute su sve one osobene mikropriče, odnos prema svetu i uspehu, duhovitost, ponos i osećaj slobode.

A gde su danas uništene porodice postradalih, ko o njima brine, šta je država uradila da im olakša život?

„Niko, ni država, ni institucije, ni ambasade, nema nikakav konkretan odgovor. Niko nas nikada ne pozove. Šta oni kriju od nas? Bili smo kod Koštunice, do pokojnoga Đinđića nismo mogli da dođemo od njegovih ljudi, ali verujem da bi on nešto uradio. Toliko sam besan, toliko sam ljut da i nemam šta kažem”, kaže Zvonimir Gvozdenović, otac ubijenog Vukote.

„Ništa mi ne treba, ali me sve boli, niko nikada ne okrene ovaj broj. Živimo u kolektivnom centru gore na Košutnjaku. Niko me nije ni pitao Gvozdenoviću kako si, ni treba li ti nešto, drugi su nešto i dobili … A šta meni treba, hoću samo da znam ko je ubica mog deteta.”

A taj ubica je ostao nekažnjen i slobodan, on je danas, verovatno – poput mnogih njemu sličnih – uzoran građanin. Njegov naum da pogodi u dete i da otvori vrata zla u potpunosti je uspeo. Baš pored vrata „Pande” sedeo je učenik prvog razreda gimnazije Ivan Obradović.

„Ivan nije imao šanse da preživi, bio je prvi na vratima, sedeo je na barskoj stolici, njega je prvo pogodilo”, svedočio je njegov otac Lazar koji se zatekao u tom malom, gotovo sirotinjskom objektu.

I ovog studenog decembarskog dana sa gvozdene kapije, ispod svoda ulazne kule Pećke patrijaršije, gledaju oči šest dečaka. Petnaest godina, sa čitulje, Ivan, Vukota, Svetislav, Zoran, Dragan i još jedan Ivan, gledaju u reku Bistricu koja teče prema njihovom gradu. Sve to vreme, oni su jedina srpska mladost koja se trajno može videti u Peći.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *