Ko je vlasnik naših života?

8 avgusta 2013

Piše: Marina Raguš

Beret Braun, novinar i satiričar, osnivač projekta PM koji je imao za cilj analizu i obelodanjivanje podataka koji su dobijeni hakovanjem (Anonimusa) softvera privatnih obaveštajnih agencija, još jedna je žrtva korporativne Amerike. Međutim, pre samog epiloga koji je zadesio Brauna treba reći zbog čega je direktor Projekta PM postao „legitimnom“ metom korporativne Amerike. Na sajtu koji je napravio za rukovođenje projektom ubrzo su se našle hakovane informacije iz mnogih privatnih obaveštajnih agencija poput Stratfora i Endgames System. Tako je, za početak, preko pet miliona mejlova „preuzetih“ iz Stratforovog sistema pokazalo povezanost ove agencije sa vladinim institucijama i korporacijama.

Došlo se do neverovatnih otkrića: kako (recimo) Koka Kola traži nadzor grupe PETA (People for the Ethical Treatment of Animals) uoči zimskih olimpijskih igara u Vankuveru, Kanada (2010. godine); ili dopis hemijskog giganta DowChemical koji je bio posebno zainteresovan za nadzor nad radom grupe YesMen koja je bila angažovana oko toga da ova hemijska korporacija preuzme odgovornost za hemijsku katastrofu koja je odnela između 3 500 i 25 000 života 1984. godine (Bhopalchemicaldisaster). Mejlovi su takođe otkrili potencijalnu povezanost Stratfora sa investicionim gigantom Goldman Saks (GoldmanSachs).

Bivši regionalni direktor Goldman Saksa, Ši Morenc ima jednu od vodećih uloga u Stratforu. Mejlovi koji su se odnosili na ovu „tajnu“ vezu sugerišu da je Goldman takođe bio jedan od Stratforovih klijenata. I ne samo oni. Ređale su se vodeće korporacije (Lockheed Martin, Northrop Grumman, Raytheon) kao i vladine agencije (Odeljenje domaće bezbednosti, Marinci i odbrambeno obaveštajna agencija). Jedna od zapanjujućih priča bila je i „priča“ o navodnom upadu Izraelskih komandosa u Iran koji su uz pomoć Kurda i Iranskih Jevreja hteli da unište Iranska nuklearna postrojenja. Vikiliks koji je prvi krenuo da analizira ovu „priču“ dobijenu od Stratforovog agenta (demontirajući tako Stratfor koji se u jurnjavi za svojom pohlepom otrgao kontroli), odmah je kontaktirao svoje izveštače koji su radili na Bliskom Istoku. Ispostavilo se da je informacija toliko niskog nivoa da se dovodi u pitanje sama vrednost informacije. O tome je, čak i pisao izraelski list Harec (Haaretz). Ova „priča“ mogla je da ima dalekosežne posledice po čitav region Bliskog Istoka da je samo neko od „vlasnih“ tako odlučio. Međutim, ovako obnarodovana dovoljno govori o samoj prirodi rada Stratfora kao i o njihovom odnosu prema informerima. Mejl koji je govorio o nalogu rukovodstva Stratfora da njihov agent mora da iskoristi sva sredstva na raspolaganju (od finansijskih, seksualnih do psiholoških) kako bi došao do daljih informacija od svog informera, više nego jasno upućuje o kakvim je ljudima reč. Da je „situacija“ u vrlo ozbiljnoj krizi govore i podaci da ova agencija te i takve informacije „prodaje“ (i nekim) vladinim agencijama. Njihova mreža informera je tolika da obuhvata vladine agencije, ambasade, novinare a njihovi klijenti najčešće su korporacije koje finansijskim instrumentima (najčešće) ostvaruju geopolitičke ciljeve. Da li, onda ima smisla uopšte govoriti o državnim uticajima, ukoliko se sada dokazala priroda i delovanje korporacija?

Nizale su se monstruozne priče poput onih koje su govorile čak i o ličnim ratovima tokom libijskog haosa koji je poslužio i za neke privatne osvete, operativaca iz „senke“. Konačno, a prostora je malo da se sve one pobroje, jedan od zanimljivih (raz)otkrivenih primera bila je i privatna obaveštajna kompanija Endgame System iz Atlante koju je osnovao prema navodima Pitera Ladloa profesora filozofije sa Severozapadnog univerziteta,bivši obaveštajni operativac i izvestan „lik“ iz IBM-a. Oni su za potrebe svojih klijenata naplaćivali obaveštajne „pakete“ kroz pretplatu od, recimo, 2, 5 miliona dolara godišnje. Reč je o podacima koji se nalaze u softverima kompanija a da one i ne znaju za njih poznatiji kao „zero-dayexploit“. Odmah se postavilo pitanje na koji način su Endgejm dolazili do njih? Da li priroda njihovog posla može da hakerisanje pretvori u legalnu akciju? Konačno, to su jako „osetljivi“ podaci koji se za izvesnu svotu novca mogu naći i u rukama potencijalnih „terorista“, zar ne?

Bez ijedne ideje, da ulazi u zonu „zabrane letova“ u virtualnom prostoru, Beret Braun je tragajući za informacijama koje su mu bile dostupne došao do saznanja koja su neke njegove saradnike koštale života, druge doživotne robije a njega… to je već filmska priča. Kada su postali svesni da se „stvar“ otela kontroli FBI je htela da Braunu zapleni kompjuter. Obavešten ranije da se tako nešto sprema, napustio je svoj stan i otišao do svoje majke-naravno, ne suviše daleko da ga ne (su)stigne drugi nalog za pretres stana njegove majke. Epilog: optuženi su i on i majka. Majka za ometanje provođenja naloga, iako nije znala da se lap top nalazi u njenoj kući; Braun, za sve što je bilo na „raspolaganju“ da se doživotno makne iz sveta… Tada mu je verovatno bilo jasno da je njegova potraga postala isuviše teško breme za njega i slomio se…Posle heroina, medikamenata i pretnji agentu FBI koji mu je maltretirao majku, Braun je od novinara koji je radio za Hafington Post, Veniti Fer, pokatkad i za Gardijan postao „ovisnik i ludak“ koji šalje preteće poruke federalnim agentima policije koja je nekada bila državna a sada korporativna.

Epilog očekivan za nekoga ko nije bio „opremljen“ za „operativnu obradu“,već nekoga ko je hteo svetu, učaurenom u nametnutim iluzijama, da (d)ostavi istinu i ponudi rešenja. On je diskreditovan na najgori mogući način, ali ostali koliko možemo da vidimo nisu zastali ni za jednu stopu. Naprotiv, okupljaju se oko još jedne žrtve korporativne Amerike čiji državni činovnici igraju samo uloge koje su im dodeljene. I ne samo to. Svi oni sada Rusku Federaciju vide (da upotrebimo anglosaksonski izraz) kao „safe heaven“ za sve koji su se ozbiljno namerili da svoje države vrate nazad (iz korporativnih okova) svojim (su)građanima. Politički azil koji je RF dala Snoudenu i tako mu sačuvala život, predstavlja pasoš za novu arhitekturu sveta. Jači udarac korporativna Amerika nije mogla da primi.

Kada bismo ovaj okvir (a princip je isti, ostalo su samo nijanse) preveli na Balkan, bilo bi jasnije kome su ovde trebali bratoubilački ratovi, sankcije, bolesti i siromaštvo koje se sada izjednačava s ropstvom; saznali bismo tako vrlo lako ko su „njihovi“ ljudi u našim redovima; kome su finansirali kampanje, napravili karijere, izoštrili neoliberalne ideoligije-jednom rečju ko, zapravo upravlja Balkanom, pa tako i Srbijom. Verujemo da bi tada bilo jasnije u čijem interesu vladaju „elite“ i kakvu nam „sačekušu“ spremaju ovaj put. Kao što verujemo da jednom kada bi se sve razotkrilo, niko ne bi ostao ravnodušan zbog talasa građanske neposlušnosti (u stvari) robova neoliberalnih elita. Da! Onih malih ljudi koji liče na „tegljače“ rikši…izgladneli, osramoćeni, bolesni i osakaćeni. Oni koji kada konačno vide pravo lice onog što „prevoze“ rikšom naprave podvig velikog čoveka-jer sve ima svoju meru…pa, tako i trpljenje.

Bitno je da se, baš na osnovu iznetih primera, zna da je drugačiji svet moguć. On, istina, nosi svoje rizike…ali, šta je alternativa? Ukoliko mislite da je život ono što imate od svitanja do sumraka-varate se. Sve to vreme pripada samo zombiranom „tegljaču“ rikši… život čeka na drugoj strani. Onoj oslobođenoj i probuđenoj. Zato i postoji institut građanske neposlušnosti. Kada građanin shvati i dokaže da zakoni i „uprava“ rade direktno u suprotnosti s njegovim interesima ima sva prava da pokaže neposlušnost jer se radi o njegovom opstanku. Pitanje je koliko nam još dokaza treba da shvatimo da smo žrtve bespoštednog korporativnog rata koji se temelji na neoliberalnoj dogmi? Koliko još samoubistava, otkaza, dugova i kredita, beskonačnih poskupljenja, svakodnevnog plača gladne dece, i prigušenih jecaja očajnih roditelja…

Ili, kako merimo naše dostojanstvo? Pognutom glavom ili borbom?

Rešenja ima…

(Fondsk.ru)