КО ЈЕ ЗАПРАВО дискриминисан у Србији?

KO JE ZAPRAVO diskriminisan u Srbiji?

7 jula 2017

U subotu, 24. juna, održana je prva od dve predviđene ovogodišnje „parade ponosa“ u Beogradu (ovde). Skup je otvorila Snježana Jolić. „Toliko puta sam se suočavala sa diskriminacijom“, kaže ona, „pre svega jer sam žena, izbeglica, a onda i žena sa hendikepom“ (ovde).

Svaka odgovorna osoba trebalo bi da se nad ovim tvrdnjama zamisli. S obzirom na to da sebe smatram takvom, to sam i učinila.

Nisam, najpre, mogla da se setim nijednog zakona ili propisa, nijedne uredbe, koji bi sadržali diskriminišuće stavove protiv žena, izbeglica, hendikepiranih ili protiv LGBT populacije. Moguće je da nisam dovoljno dobro obaveštena, ali oni koji tvrde da postoji diskriminacija trebalo bi da sve nas ostale obaveste koji tačno zakon ili propis ih diskriminše.

Takođe, znam da je u Srbiji 2009. godine donet i Zakon o zabrani diskriminacije (ovde). Ako se taj zakon krši, Snježana i ostali bi trebalo da nas upoznaju sa svim slučajevima njegovog kršenja, kako bi se nešto preduzelo. Bez tih iznetih činjenica, sve ostaje na pričama koje mogu da zaliče na prazne tvrdnje.

No, da li je s propisima sve u redu, ali zakon ide drumom, a život šumom? I o tome sam razmišljala i pokušavala da se setim koliko smo se moji prijatelji i ja susretali sa diskriminacijom tokom naših života.

Živela sam u četiri grada, gotovo u svakom našem mestu imam prijatelje, kao i u gradovima van granica naše zemlje. Cenim ljude zbog njihovog poštenja i dobrote, a poštujem različitost. No, iako sam žena, rekla bih da se ni u jednoj vrsti relacije s muškarcima nisam osećala diskriminisanom.

Ukoliko se sa sagovornikom ne bih razumela ni nakon poštenog argumentovanja, razumela bih da to neshvatanje ne zavisi od toga da li se sa argumentima nosi žena ili muškarac, niti na kom se od postojećih jezika oni iznose. Reč je o individualnoj prirodi sagovornika – uzajamno nerazumevanje ne zavisi od pola.

Takođe, ne bih rekla, po onome što znam, ni da je u Srbiji diskriminisan neko samo zato što je izbeglica. Grad u kojem sam rođena, Kraljevo, primio je tokom devedesetih  oko 30.000 izbeglica sa Kosova, iz BiH, Hrvatske i Slovenije (ovde). Izbeglištvo je muka, kako za prognane, tako i za domaćine. Ali da je neko u Srbiji „diskriminisan“ zato što je izbeglica – mislim da je ta tvrdnja ipak daleko od istine.

Slično je i sa iskazom da su u Srbiji diskriminisane osobe sa invaliditetom. Ni njima život nije lak, liftovi i rampe za kolica nedostaju na svakom koraku. Ali, upravo među takvim osobama imam dobre prijatelje i znam koliko se trude, a većina u tome i uspeva, da svoj hendikep prevaziđu. Imaju stalna zaposlenja, uspešno se bave glumom, pisanjem poezije, sportom, odlaze na olimpijade (ovdeovde i ovde). Sigurna sam da se ni oni ne bi složili s tvrdnjom da su u Srbiji, samo zato što su hendikepirani, zakonski ili bilo kako drugačije „diskriminisani“.

Na osnovu Snježaninog govora, ali i po parolama s pomenutog skupa („Niko nije slobodan dok nisu svi slobodni“, „Hoću život dostojan čoveka“, „LGBT prava su ljudska prava“, „Neka ljubi kogod koga hoće“, „A što ćemo ljubav krit“ itd.), zaključujem da problem, verovatno, nastaje zbog stava da sve što u životu ne valja dolazi zbog „diskriminacije“.

Mnogo je ljudi koji nisu sasvim slobodni i ne žive život dostojan čoveka. U Srbiji, devedesetih godina 20. veka, zbog sankcija i hiperinflacije, bilo je penzionera koji su spas od gladi nalazili u samoubistvu, skačući s Kalemegdana (ovde, str. 25). Ni današnjim penzionerima u Srbiji nije mnogo bolje, o statusu radnika i da ne govorimo (ovde), a čak četvrtini stanovništva Srbije danas preti siromaštvo (ovde). No, da li se reč „diskriminacija“ može upotrebiti baš na svaki nezavidan društveni položaj?

Ne bih rekla da su „prava“ LGBT osoba važnija od prava bilo kog drugog običnog građana, a zbog čega bi jedino njihov „nesavršeni“ položaj bio rezultat „diskriminacije“. Uopšte, nije mi baš najjasnije kakva posebna prava mogu da proizađu iz toga ko s kim ima seks i ko koga voli? Susrećemo se, zapravo, s jednim ozbiljnim apsurdom – s nepoštovanjem razlika od strane onih koji zahtevaju da se njihova različitost poštuje i razume.

Tako u izveštaju sa subotnje parade (ovde) čitamo izjavu izvesnog Save V. (20), koji je došao iz Pariza: „Moji su poreklom odavde i preko leta boravim u Srbiji kod rođaka, a prvi put sam u Beogradu. Razlika između Beograda i Pariza je ogromna – tamo je veća sloboda, svi ljudi na paradi su srećni i nasmejani, ima i mnogo male dece i porodica – rekao je Sava“.

Sava, dakle, hoće i u Beogradu isto što i u Parizu – kao da je „Pariz“ (Berlin, Vašington, Los Anđeles…) norma. Ali, u Parizu, takođe, „stotine hiljada ljudi demonstrira protiv gej brakova (ovde), i odlučno se protivi školskim lekcijama da „dečaci mogu biti i devojčice“ (ovde), kao što i protestuje protiv zamene „oca“ i „majke“, u zvaničnim dokumentima, s „roditeljom 1“ i „roditeljom 2“ (ovde). Zašto se kao norma ističe samo „Pariz“ koji nam odgovora, a ne i ostatak slike? Zašto neke razlike pozdravljamo, a druge osuđujemo?

Takođe, šta znači tvrdnja da su u Srbiji homoseksualci „diskriminisani“ zato što nemaju ista „prava“ kao, recimo, u SAD i EU?  Da li bi trebalo da preslikamo doslovno sve ono što tamo postoji kako bi i naše „LGBT osobe“ prestale da govore da su „diskriminisane“?

U Belgiji, na primer, u okviru školskog „obrazovanja za toleranciju prema gej populaciji (LGBT kulturi)“, organizuje se pokazna „svadba“ dvojice dečaka (ovde). U SAD direktor Mozile mora da podnese otkaz kada se otkrije da je dao dobrovoljni prilog protiv revizije pojma „brak“ kao zajednice muškarca i žene (ovde), lezbijska direktorka škole otpušta nastavnika jer je isuviše „strejt“ (ovde), a gej  festival u San Francisku izgleda ovako.

U Nemačkoj gej aktivisti bacaju izmet na roditelje koji ne žele da im deca pohađaju „pro-gej nastavu“ (ovde); u Britaniji „gej mladić“ planira performans u kome će javno izgubiti nevinost „sa svojim partnerom“ (ovde), a socijalne službe se ne osvrću na pritužbe dečaka koga je gej-očuh seksualno zlostavljao (ovde). U Holandiji, na festivalu dečje pesme, dečak peva o „dvojici tata“ koji su ga usvojili i sa kojima čini „porodicu“ (ovde), a deca zaista učestvuju na švedskoj  gej paradi, postrojena i ozbiljna, kao kod nas nekada za 1. maj (ovde).

U takvim društvima, takođe, hvale se „nonkonformistički roditelji“ koji dečake oblače u ružičaste haljine i podržavaju njihove pokuse sa oblačenjem poput devojčica (ovde), a muškarcima se preporučuje da upravo ovako izgledaju (molim čitaoca da obavezno pogleda modnu liniju za 2017. godinuovde).

I zato što Srbija ne izgleda baš u svemu kao ova društva, LGBT aktivisti misle da su „diskriminisani“? Zato se kao obična građanka pitam dokle će neke kategorije ljudi u Srbiji da budu povlašćene u svojoj „diskriminisanosti“. Da li su LGBT osobe „diskriminisane“ samo zato što se u srpskim školama dečaci ne uče da se venčavaju – a ja nisam diskriminisana iako nemam platu belgijskog doktora nauka? Zašto je diskriminacija što se u Srbiji na dečjim festivalima ne peva o „dvojici tata“, a nije diskriminacija što niko od nas nema ni holandsku zdravstvenu negu, ni holandsku penziju?  

I da li bi ubuduće trebalo da se javno ljubimo samo sa osobama istog pola kako bismo uopšte mogli da dobijemo priliku da možemo da se požalimo kako smo i mi – diskriminisani?

(Slađana Ilić, Fond strateške kulture)

 

KOMENTARI



3 komentara

  1. ARTILJERAC says:

    U Srbiji su diskriminisani Srbi , svi ostali zajedno sa belim medvedima su zaštićeni zakonom i za njih zakoni ove zemlje ne važe, a to znači da imaju sva prava ali obaveze nemaju.

  2. goran says:

    Diskriminisan je svako ko je patriota i ko odbija da sluzi mondijalne titovce koji vladaju Srbijom vec 70 godina.

  3. Kulak says:

    Dok po Srbiji paradiraju srbožderke kandićka i biserko,a niko ne sme ni da ih krivo pogleda,jasno je da su Srbi u Srbiji pod diskriminacijom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *