Ko proizvodi siromaštvo po svetu, međunarodni poredak, bankari, ili političke „elite“ na lokalu

Ko proizvodi siromaštvo po svetu, međunarodni poredak, bankari, ili političke „elite“ na lokalu

7 juna 2013

20101002_irp002Piše: Marina Raguš

„Međunarodni monetarni fond priznao je da je pri pružanju pomoći Grčkoj napravio „primetne propuste“ – potcenio je koliko će mere štednje koje je Fond tražio pogoditi već posustalu privredu te zemlje“, vest je koja je brzinom svetlosti obišla međunarodni medijski prostor. Neuobičajeno priznanje od „svemoguće i sveznajuće“ međunarodne finansijske institucije podiglo je na površinu mnoge dileme. Međutim, sve one imaju isti zajednički imenitelj: šta su to međunarodni oligarsi (ovaj put) spremili? Da u finansijama nema milosti, humanosti, empatije-odavno znamo i osećamo. Tako i ovo „priznanje“ MMF treba i čitati kao sračunati odgovor na sve dublju krizu koja je počela da izlazi iz kontrola rukovodilaca u zemljama evrozone…ali i ne samo njih. Svakodnevno svedočimo talasima protesta koji s vremena na vreme dobijaju na radikalizaciji na tlu Starog kontinenta, pitajući se kada će protesti pokrenuti eksploziju koja će zbrisati neoliberalni poredak. Ovo pitanje kao i sama njegova zasnovanost na argumentima koji beleže sve dublje siromaštvo i besperspektivnost podelilo je mnoge analitičare koji se bave analizama aktuelnog stanja. Dok jedni tvrde da je nemoguće demontirati neoliberalni poredak iza kojeg stoje najjače zemlje zapadne hemisfere; drugi, naprotiv, govore da je novi „ugovor“ s narodom prekopotreban jer se prethodni (neoliberalni) pokazao ništavnim. Čije će se tvrdnje pokazati ispravnim verujemo da već može da se nazre ukoliko se samo gleda iz perspektive socio-ekonomskih nemira širom Evrope.

Jedno je sigurno žrtve neoliberalne ideologije ili građani Evrope počeli su da se bune, što znači da saglasnosti za nehumanu, ka profitu orjentisanu međunarodnu finansijsku politiku više NEMA. S obzirom da je to tako, ZLOČIN UBIJANjA SOCIJALNE DRŽAVE postao je vidljiv i NEKO mora da odgovara za to. Pitanje je ko SVE stoji iza toga NEKO: da li je to međunarodni poredak ili lokalne „elite…ili i jedni i drugi. Dobar odgovor, upravo, na ovu dilemu odgovornosti i kreatora globalne sirotinje dao je Tomas Pog, nemački filozof koji je doktorirao na Harvardu a danas predaje filosofiju i međunarodne odnose na Jelu i direktor je Programa globalne pravde: „Političke i ekonomske elite siromašnih zemalja su u interakciji sa njihovim domaćim podređenima, s jedne strane; i sa stranim vladama i korporacijama, s druge strane (…) postoje brojne vlade siromašnih zemalja koje su došle i ostale na vlasti samo zahvaljujući stranoj podršci. Takođe postoje brojni političari i birokrate koje su indukovali ili čak i podmitili stranci, a koji rade protiv interesa svog naroda (…) mi u stvari ovlašćujemo bilo koju osobu ili grupu koja ima izvršnu vlast-bez obzira kako su došli do nje- da prodaju državne resurse (…) da se zadužuju u ime države i time nameću obaveze koje proizlaze iz zaduživanja, da potpisuju ugovore u ime države i time vezuju sadašnju i buduću populaciju (…)“ Vlada koja bi pokušala da prekine ovakvu agoniju prethodne Vladekoja je građane dovela u ropski položaj, samu državu pred bankrot (jer je to izvestan put prekomernog zaduživanja), tako što bi odbila da prizna obaveze prethodnika (makar oni bili brutalni, korumpirani, nedemokratski, zločinački režimi-dakle sve u suprotnosti sa usvojenim konvencijama i deklaracijama koje glorifikuju civilizacijske vrednosti) bila bi žestoko kažnjena od strane banaka i vlada drugih zemalja. „Minimalno“, kako ističe Pog „ona bi izgubila kreditnu sposobnost tako što bi bila isključena sa međunarodnog finansijskog tržišta“. I, tako se agonija samo produžava, a prezadužene države i građani tonu u sve dublje ropstvo. Kao što vidimo jake veze vežu domaće i strane ekonomske i političke elite tako da odgovornost za život nedostojan čoveka snose i jedni i drugi. Više je nego izvesno da u jeku svetske ekonomske krize, pa tako i krize i samog međunarodnog poretka koji se zasniva na neoliberalnoj ideologiji, ta odgovornost neće više moći da se meri samo gubitkom vlasti na izborima. Sami donosioci i oni koji provode odluke „u interesu građana i države“ u perspektivi će morati da se suoče s konkretnom krivičnom odgovornošću zbog: dovođenja u zabludu biračkog tela predizbornim lažnim obećanjima o boljem životu; (ras)prodaje državnih resursa; korupcije i krađe raznih građanskih fondova poput penzionog fonda; stvaranja prostora za monopoliste; omogućavanja bankama da zelenaškim načinima građane dovode do prosjačkog štapa i za još mnogo toga što bi moglo da se podvede pod zloupotrebu javnog interesa u korist drugih zemalja ili korporacija. Taj put je izvestan koliko je i izvesna potpuna promena međunarodnog poretka-jer se prethodni urušio zbog prevelikih zelanaških apetita. Građani više nemaju načina da prežive. Jednom kada se to desi (kao danas) prema pravilu, neko već napravi glupost i uzvikne: „Štednja“ i to je kraj. Ono što sledi posle toga videli smo na ulicama Grčke, Italije, Španije i svih većih evropskih gradova. Taj proces je nezaustavljiv i nema tog javnog izvinjenja za „propuste“ (poput aktualnog MMF-ovog) koji će stvari vratiti u red.

Zašto?

Zbog toga, što su pogrešne politike koštale mnoge života, zdravlja, mira, sigurnosti i pomalo sreće. Ili, kada bismo prevodili u konkretne nama bliske brutalne primere: Da li će bilo čije izvinjenje za lošu situaciju u kojoj je Srbija značiti nešto samohranoj majci iz Golemog sela kod Vranja koja je zbog nemaštine, tek rođenu bebu poklonila svojoj najboljoj prijateljici ili podgoričanki, takođe samohranoj majci, koja se odlučila da proda bubreg na crnom tržištu kako bi vratila kredit banci. Naravno, da ne! Kao ni većinskoj Srbiji u kojoj je samo u prva tri meseca ove godine oko 30 000 zaposlenih ostalo bez posla; u kojoj je u mart mesecu ove godine 97 000 firmi isplatilo poreze i doprinose ali ne i plate-od toga 14 000 firmi samo plate, a 7 000 nije isplatilo ni jedno ni drugo; u kojoj privreda duguje više od 22 milijardi evra; u kojoj je samo u prva dva meseca ove godine zatvoreno 6 800 trgovinskih radnji, a otvoreno svega oko 5000, što je 1800 radnji manje; u kojoj Fiskalni savet kaže: „Osnovni razlog za manje javne prihode je OPTIMISTIČKO PLANIRANjE BUDžETA, a ne promena makroekonomskog okruženja ili povećanje poreskih utaja. Od ukupnih 80 mlrd dinara odstupanja od plana republičkih prihoda, OKO 55 MLRD JE POSLEDICA LOŠEG PLANIRANjA“; u kojoj penzioneri umesto svojih davno zarađenih penzija primaju (u stvari) socijalnu pomoć i u kojoj i radnosposobna deca žive upravo od tih i takvih penzija svojih roditelja…Primera je bezbroj i svaki oslikava samo jedno: da u Srbiji (kao i u većini zemalja koje je EU poput hobotnice odvela na dno egzistencije) pravo na život, dostojanstvo kao i svako pojedinačno pravo iz oblasti ljudskih prava garantovanih najvišim zakonskim aktima, međunarodnim konvencijama, Univerzalnom deklaracijom ostala su samo mrtvo slovo na papiru! Od svega onoga što je nekada bila veličanstvena pobeda u ime čoveka ostali su samo zaključci i zaklinjanja „elita“ na raznim i brojnim debatama, forumima, skupovima.

Danas posle nešto više od dve decenije od kraja Hladnog rata više od 300 miliona ljudi umire od posledica siromaštva širom sveta i svake godine se taj broj uvećava za oko 18 miliona i to je zbir svih naših veličanstvenih pobeda u „ime Boga i ljudskih prava“. Danas u (nekada slobodarskoj) Srbiji donja granica siromaštva dobija svoju novu definiciju; danas, od Srbije kakvu smo nekada znali posle najezde zelenaških finansijskih grupa i grupacija, raznih stranih i domaćih elita ostala je pustoš: država bez granica i institucija; narod bez standarda i nade da će nekad biti bolje. Kada bi se samo malo pridigla glava iznad površine ovog neoliberalnog mulja, onda bi se videlo i to ne tako daleko, već u susednoj Mađarskoj, da se rešenje može naći i bez domaćih i stranih lihvara (ali to je već neka druga tema). Naravno, pretpostavka je odabrati sopstveni put. To znači ukrcati se na vreme na brod koji je izbegao vrtloge svetske krize a evropski Titanik prepustiti njegovoj sudbini. Uostalom, kada jednom uletite u zagrljaj hobotnice ili ćete joj odseći pipke i isplivati na površinu…ili na dno.

(fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *