KO SE BORIO PROTIV OKUPATORA u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji?

KO SE BORIO PROTIV OKUPATORA u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji?

4 novembra 2014

draza-tito 43r4Piše: Vladislav B. Sotirović

Na internet izdanju „Ruske reči“ (ruskarec.ru) od 26. oktobra 2014. g. se pojavio autorski članak Aleksandra Širokova pod naslovom „Crvena armija: Oslobodilac ili okupator?“, a povodom 70-togodišnjice tzv. „oslobođenja“ Beograda (20. oktobar 1944. g.) od strane Brozovih prekodrinskih partizana i sovjetske Crvene armije. Na ovaj članak se u istom kontekstu nadovezuje i prethodni članak sa istog portala „Moj deda je oslobađao Beograd“ Dinare Čračove od 20. oktobra 2014. g.

Oba članka su prirodno izazvali uzavrelu polemiku u komentarima čitalaca jer je tema još uvek diskutabilna čak i među akademskim krugovima kako u bivšoj Jugoslaviji tako i u inostranstvu. Ovim našim tekstom bismo želeli da koliko-toliko doprinesemo otkrivanju istinske povesti Drugog svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji – temi kojom se i bave gore navedeni članci.

Dotični članak Aleksandra Širokova se zasniva na raskrinkavanju tri „revizionistička“ mita o karakteru Drugog svetskog rata u Jugoslaviji kao i na ulozi Brozove KPJ i SSSR (tj. njegovih vojnih formacija – Crvene armije) u istom. U našem tekstu se nećemo baviti kontraargumentima u korist „revizionističkog“ pristupa ovom problemu iz jednostavnog razloga nedostatka prostora (što ćemo nadoknaditi u nekom od naših narednih tekstova) već samo jednim (četvrtim) mitom koji se kroz oba gore spomenuta članka na portalu „Ruske reči“ potajno provlači u skladu sa zvaničnom posleratnom titoističkom istoriografijom:

„U Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji je postojao samo jedan oružani jugoslovenski pokret koji se borio za oslobođenje zemlje od stranih okupatora – partizanski pokret pod rukovodstvom Josipa Broza Tita.”

Ova titoistička mantra je na žalost još uvek zvanična u Srbiji a provlači se kroz sve institucionalne oblike obrazovanja i političkog života što je i shvatljivo ukoliko se zna da su prečani Brozovi partizani i njihovi potomci još uvek na vlasti i u Beogradu i u čitavoj Srbiji koju po Brozovim instrukcijama iz septembra 1944. g. još uvek tretiraju kao „neprijateljsku“ zemlju. Međutim, činjenično stanje na osnovu relevantnih povesnih istočnika govori nešto sasvim drugo.

Činjenično stanje

U toku Drugog svetskog rata su u Jugoslaviji postojala dva oružana pokreta, Jugoslovenska Vojska u Otadžbini (JVuO ili Ravnogorski pokret, četnici Dragoljuba Draže Mihailovća, rojalistički pokret) i partizanski pokret (Narodnooslobodilačka Vojska Jugoslavije) pod rukovodstvom KPJ i njenog genseka Josipa Broza Tita pored regularnih vojski stranih okupatora ili novoprograšenih država na ruševinama Kraljevine Jugoslavije.

Međutim, vojno-političke i ideološke motivacije ova dva pokreta su bile dijametralno suprotne i pre svega nespojive pa stoga nije ni moglo da dođe u toku rata ni do kakve fuzije ova dva pokreta koja su se međusobom razlikovala i po pitanju nacionalnog sastava komandno-rukovodećeg kadra.

Ipak, i jedan i drugi pokret su imali jednu jedinu zajedničku crtu, a to je bila želja za izbacivanjem iz zemlje svih stranih okupacionih vojski, ali samo kao preduslov za realizaciju svojih ideološko-političkih pa i nacionalnih posleratnih planova i konačnih ciljeva.

Stoga ova dva pokreta nisu mogla da funkcionalno sarađuju u nekakvoj zajedničkoj borbi protiv okupatora ni nakon formalnog usmenog dogovora o zajedničkoj borbi (sklopljenog između Tita i Draže) 19. septembra u Struganiku i (dopuna sporazuma na insistiranje komunista) 26. oktobra 1941. g. u Brajićima. Ovaj dogovor je prekršen od strane Brozovih partizana koji su još krajem septembra 1941. g. (dakle čitavih mesec dana pre dogovora u Brajićima) otpočeli direktne borbe protiv JVuO pokrećući tako oružanu boljševičku revoluciju u Zapadnoj Srbiji.

Ovom prilikom ćemo dokumentovano i konkretno prezentovati samo neka od mnogobrojnih savezničkih priznanja koja je dobio lično Dragoljub Draža Mihailović kao komandant JVuO u toku samog rata kao i neposredno nakon njega za antifašističku borbu njegovih “četnika” i saradnju sa Saveznicima (naravno, Brozova titografija ova i ovakva dokumenta ne spominje):

• Slovo britanskog ministra inostranih poslova, Entoni Idna od 24. septembra 1942. g. (Službene novine, br. 10, 24. novembar 1942. g., London):

“Mislim da će mi svaki moj sunarodnik kazati danas, da je Jugoslavija već osvetlila obraz u ovom ratu…

Dobro uređene jugoslovenske vojske vode borbu protiv neprijatelja na sopstvenom tlu, pod neobično hrabrim vođstvom đenerala Mihailovića. To je jedna važna vojnička činjenica.

U ovom času neprijateljske divizije koje su preko potrebne na ruskom vojištu, ili potrebne na egipatskom vojištu, zadržane su borbom u Jugoslaviji…”

• Telegram generalu Mihailoviću kad je francuski general Anri Žiro primio komandu nad francuskim trupama u Severnoj Africi (11. novembar 1942. g. od generala Anri Žiroa, Komandanta francuskih snaga u Severnoj Africi):

“Ponovo sam stupio u borbu protiv naših zajedničkih neprijatelja.

Vama lično i herojskoj vojsci želim u ovom trenutku da izrazim i podvučem tradicionalno bratstvo po oružju koje vlada između francuske vojske i vaše vojske. Izražavam vam svoje najdublje divljenje.

Vaš herojski otpor, i vaši uspesi, probudili su i pokrenuli nacionalnu svest svih onih koji se bore protiv napadača. Vaš otpor i vaš primer vode ka pobedi, koja počinje da se rađa.”

• Telegram generalu Mihailoviću od Alana Bruka, Načelnika britanskog generalštaba od 1. decembra 1942.g:

“U ime carskog generalštaba ne mogu da propustim 24. godišnjicu od ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, a da ne izrazim čestitanje za divne pothvate jugoslovenske vojske na Srednjem Istoku u ovom pobedonosnom času, nego i na vaše nepobedive četnike, pod vašom komandom, koji se bore dan i noć pod najtežim ratnim okolnostima.

Uveren sam Gospodine Ministre, da će uskoro doći dan kada će i sve vaše snage moći da budu ujedinjene u jednoj slobodnoj i pobedničkoj Jugoslaviji; dan kada će neprijatelj, protiv koga se zajednički borimo rame uz rame, biti satrven zauvek.”

• Telegram generalu Mihailoviću od Samnera Velsa, Državnog podsekretara SAD-a od 4. januara 1943. g:

“Vlada SAD-a ima potpuno poverenje u patriotizam generala Mihailovića i veliko divljenje za veštinu, istrajnost i hrabrost sa kojom on, i jugoslovenski patrioti oko njega, nastavljaju borbu za oslobođenje svoje zemlje.

Mi smatramo da vojna akcija, na koju se pozivate, predstavlja činjenicu u orijentisanju vođstva rata od strane Ujedinjenih naroda protiv Osovine.”

• Telegram generalu Mihailoviću od generala Dvajta D. Ajzenhauera, Komandanta anglo-američke vojske u Severnoj Africi od 13. januara 1943. g:

“Američke oružane snage u Evropi i Africi, pozdravljaju svoju braću po oružju, odlične i hrabre vojne jedinice pod vašom odlučnom komandom.

Ti junački ljudi, koji su pristupili vašim redovima, u svom zavičaju, da bi neprijatelje izgnali iz Otadžbine, bore se s punom odanošću i samopregorom za zajedničku stvar Ujedinjenih naroda. Neka bi im ta borba donela potpun uspeh.”

• Pohvalna naredba za sve francuske suvozemne, pomorske i vazduhoplovne jedinice, na dan 2. februara 1943. g. od strane generala Šarla Degola, Predsednika slobodne Francuske:

“Legendarni junak, simbol najčistijega rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, taj general [Draža Mihailović] nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačni juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove Otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.”

• Telegram za generala Mihailovića od 5. februara 1943. g. od Lorda Selborna, Britanskog ministra blokade (Ministarstvo spoljnih poslova, strogo poverljivo br. 37 od 9. februara 1943. g.):

“Briljantno je ono što je general Mihailović učinio i još uvek čini. Imate razloga da budete gordi na njega. Čerčil je sad u Kairu načinio anketu kod svojih vlasti o akciji generala Mihailovića, i izveštaji koje nam je o tome poslao zaista su laskavi za generala. Mi ćemo da mu doturimo pomoć u oružju.”

• Pohvalna naredba uz Orden Legion of Merit 29. marta 1948. g. od Predsednika SAD-a Hari Trumana:

“General Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao Glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i docnije kao Ministar vojni organizujući i vodeći krupne snage protiv neprijatelja, koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. godine.

Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogi američki avijatičari bili su spašeni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu.

General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj stvari i bili sudeonici u izvojevanju konačne savezničke pobede.”

Prilažemo i dva konkretna svedočenja stranih oficira koji su bili na jugoslovenskom ratištu:

• Pismo narednika Majka Kula (Žan Kristof Buison, Heroj koga su izdali saveznici, Jagodina, 2006):

“Moj avion je oboren nad Jugoslavijom 4. jula 1944. g. Četnici su nas spasili iz nemačkih kandži. U znak odmazde Nemci su iz jednog sela streljali desetoricu pročetnički opredeljenih seljaka, koji nisu hteli da odaju gde smo se krili.

Sa četnicima sam u toku 38 dana prešao 800 km. Usput su nam žene ljubile ruke i plakale na grudima za sinovima koje su im Nemci pobili, ili odveli u koncentracione logore, a kuće popalili.

Jednog dana smo prošli kroz Gornji Milanovac u kome je nekada bilo 3.000 stanovnika. Sem crkve, sve je bilo u plamenu jer su četnici bili napali Nemce.

Zahvaljujući četnicima evakuisan sam 10. avgusta 1944. g. zajedno sa 200 američkih avijatičara i ostalih Engleza, Francuza, Rusa i Italijana.

• Izveštaj koji je kapetan Moris Džon Vitu uputio Vinstonu Čerčilu (Žan Kristof Buison, Heroj koga su izdali saveznici, Jagodina, 2006):

“Koliko je meni poznato ja sam prvi saveznički oficir koji je za vreme Drugog svetskog rata stupio u kontakt sa generalom Mihailovićem.

Ušao sam u Jugoslaviju 22. jula 1941. g., kao odbegli ratni zarobljenik. Sa Mihailovićevim borcima proveo sam skoro devet meseci, i to u Glavnom štabu generala Mihailovića. Kasnije sam 10 meseci bio zatvoren u Gestapou sa mnogim četnicima. Veoma dobro su mi poznate brojne operacije koje su četnici izvodili protiv Nemaca od sredine 1941. g. do početka 1942. g. Bio sam u Čačku kada su partizani napali snage generala Mihailovića i na taj način omogućili Nemcima da povrate grad u svoje ruke.

Spreman sam da se zakunem oficirskom čašću da je u vreme kada sam ga ja poznavao Mihailović imao potpuno probritanski stav i da su svi njegovi napori bili usmereni na isterivanje neprijatelja iz zemlje. Isto tako sam spreman da se zakunem oficirskom čašću da su ga u tome ometali partizani svojim napadima.
Đeneral Mihailović je bio omiljen kod naroda isto onoliko koliko su partizani bili omraženi. Znam da su snage Generala razmenjivale italijanske zarobljenike za oružje koje su koristili za borbu protiv Nemaca.

Znam da je postojala još jedna antikomunistička organizacija na čelu sa Kostom Pećancem, koja nije imala nikakve veze sa Mihailovićem, ali se zvala četnička. Oni su sarađivali sa Nemcima u borbi protiv partizana. Članovi te organizacije su me uhapsili i predali Nemcima.”

Evo i mišljenja jednog savezničkog povesničara:

• Britanski povesničar Trevor Roper o Mihailoviću:

“Poštujem uspomenu na generala Mihailovića kao prvog vođu narodnog otpora nacistima u okupiranoj Evropi. Svojom hrabrošću on je dao primer koji je doprineo krajnjem porazu Nemačke, a dao ga je u najmračnijim i najmučnijim vremenima. Njegovo pogubljenje posle rata bilo je krupna i sramotna nepravda.”

Na kraju da navedemo i priznanje iz same vrhuške komunističkog tabora kakvu su politiku Titoisti vodili prema Draži Mihailoviću i njegovoj JVuO:

• Pukovnik Mihailo Đorđević, predsednik Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ (navod prema knjizi Miroslava Todorovića Sudija smrti):

“U časovima obračuna samog sa sobom, znojna čela sam se prisećao svojih propusta vezanih za suđenje predvodniku četnika Draže Mihailovića, kobnih za našu sveukupnu sudijsku profesiju. Ni sada, u ovom samrtnom času, ne opraštam sebi potpis koji sam stavio na nalog za izvršenje te sudbinske presude, i to samo nekoliko sati posle njenog objavljivanja…

Umirem grešan, bio sam običan sudija smrti…”

Ovde bismo postavili i nekoliko konkretnih pitanja Brozovim titografima:

1. Da li se sećate da je Josip Broz Tito dobio ikada slične pohvalnice iz Londona ili Vašingtona za borbu protiv fašizma?

2. Da li ste videli na Titovoj sahrani ijedan jedini orden koji je ovaj samoproglašeni maršal dobio od bilo kog savezničkog predsednika ili komandanta kao što je to bio slučaj sa Dražom Mihailovićem?

3. Da li ste pronašli ijedan jedini broj bilo kojih savezničkih velikotiražnih ili nekih drugih nedeljnika ili mesečnika posvećenih Josipu Brozu Titu sa njegovim likom na naslovnici za vreme samoga rata, a pre sklapanja “deal”-a sa Čerčilom 1944. g. kao što je to bio npr. slučaj sa njujorškim Tajms-om koji je čitav jedan broj iz 1942. g. posvetio Draži Mihailoviću sa njegovim likom na naslovnoj strani?

Broz se takođe jedanput pojavio u Tajms-u za vreme rata ali tek 9. oktobra 1944. g. kada je bilo jasno na čijoj se strani bori, za koga i protiv koga, tj. pred konačnu okupaciju Srbije.

4. Da li ste čuli da je iko od Saveznika za vreme samoga rata snimio bilo dokumentarni ili igrani film o Titu i njegovim partizanima koji se prikazivao u bioskopima za vreme samoga rata kao što je to bio slučaj sa Dražom Mihailovićem i njegovim četnicima o kojima su Amerikanci napravili bar jedan dokumentarni i jedan igrani film (možda ih ima i više ali autor ovog teksta nije upoznat sa tom činjenicom) sa njihovim javnim prikazivanjima dok je rat još trajao (npr., septembra meseca 1944. g. članovi Mekdaulove misije pri Dražinom štabu su snimili dokumentarni film o Draži o čemu postoje i fotografije načinjene pri snimanju filma)?

5. Da li ste čuli ili videli na fotografijama ili dokumentarnim filmovima da je i jedan jedini saveznički vojnik koji se u toku rata iz nekog razloga zatekao na teritoriji Jugoslavije manifestovao ulicama Velike Britanije ili SAD-a 1948. g. u znak podrške J. B. Titu protiv Staljina kao što su to uradili spašeni američki piloti od strane Dražinih četnika 1944. g. kada su za vreme sudskog procesa protiv Draže Mihailovića 1946. g. nosili transparente sa natpisom „On je nama spasao živote pomozimo mi njemu sada“ ispred jugoslovenske ambasade i konzulata u SAD-u?

6. Da li ste ikada videli u titoističkim udžbenicima i istoriografskoj literaturi nemačku poternicu za Dražom izdatu zajedno sa poternicom za Titom iz jeseni 1941. g. ili samo za Dražom (sa nagradom od 100.000 rajhsmaraka) sredinom 1943. g?

(Srbin.info)

KOMENTARI



6 komentara

  1. nedo says:

    Bojim se sam sebi priznati da komunisticki skotovi zadaju smrtni udarac srpstvu i Srbiji! Kome jos nije jasno da su komunisti izdajnici i da su se odrekli vere pravoslavne i srpstva? Kako isti covek, srpski seljak i vojnik koji se proslavio u ratovima za slobodu od 1912-1918 god u sledecem ratu od 1941-45 god postade izdajnik? A nije promenio ni veru ni ideju a ni oznaku na kapi! Ko je jos toliko naivan da poveruje u to? Srbi, cetnici, rodoljubi, patriote, pamet u glavu. Ujedinite se inace ce nas zlo zvano komunizam sahraniti!

  2. Paštrović says:

    Ne komunizam, govedine jedne, no zlo zvano masonerija i masoni! Pa nijesu komunisti precrtali Srbiju sa mape Evrope one jebene 1917., nego su to uradili "svetosavci", Judo hrišćani, pravoslavni hrišćani. Onu su prvi izvadili svoje "piše", i ispišali se po onoj namučenoj Srbskoj Vojsci. Nijesu komunjare rušile Žrnov na Avali. Nijesu komunjare pozaboravljale one pokolje crno-žute monarhije po Mačvi, no su to uradili ANTI-komunjare, i prozvali koljače za braću. Zašto stalno kao guske bazate po mrklom mraku, i zašto se muški ne sudarite sa istinom koja MNOGO boli? E, zato što ste takvi, i priliči vam da se vječito falite poklanim, pobijenim, pokatoličenim, proćeranim, popljačkanim i na koje već sve mučne načine uništenim pripadnicima svog, srbskog roda. Pih, splačine jedne, pomije jedne, stidite se od guzice kad obraza nemate. Uvijek ću da branim nekoga koji nije kriv za KONKRETNU stvar-grešku, bez obzira ko je u pitanju. A čiča Draza; e pa... ako on kao kontra-obavještajni kraljev oficir nije znao koliki su nam Englezi "prijatelji", onda...!? Kad je pristao da ravnopravno razgovara sa nekakvim Titom, tog se časa i on ispišao na svo Srbstvo. Dajte da ja skoknem do Beograda, i da tako ravnopravno porazgovaram sa nekom vladinom "bižuterijom", a kamoli Tomom, Ivicom... a, hehe!?

  3. Zoran says:

    Molim Montenegrine da nas više ne uče pameti, dosta su od 1944.postreljali po Srbiji, prekrajali za''šaku vlasti'' Srbiju,otimali vile i imovinu od Srba.Naš viteški Kralj Aleksandar je stvorio državu u kojoj su živeli svi Srbi, kao i ostali narodi.Komunisti su zajedno sa Frankovcima (kasnije ustašama) i balistima,a po naređenju Kominterne u svojim dokumentima zacrtali predaju Kosova i Metohije Šiptarima,stvaranje Velike Hrvatske, stvaranje Makedonaca i Crnogoraca a sve u cilju uništenja tzv.srpske hegemonije na Balkanu.Staljin, taj zlikovac iz Gruzije koji je zajedno sa ostalim zlikovcima Berijom, takođe Gruzinom, Mikojanom Jermeninom, Ordžonakidzeom Gruzinom (nigde nijednog Rusa), tražio je od komunista na Balkanu da se uništi sve srpsko i pravoslavno. Kao što su postreljali milione Rusa (pre svega intelegenciju jer je cilj ubiti elitu, a ostalo samo pada) i popalili hiljade pravoslavnih hramova, tako su i ovde činili.Tako je i u SSSR Hruščon Ukrajinac iz unijatske porodice dao Krim Ukrajini,a Brežnjev isto Ukrajinac iz unijata sve Ruse gonio po istom receptu kao Staljin.Urazumite se Braćo!

  4. Mare says:

    Citam vam komentare i nemogu da se nacudim. Proklinjete sami sebe i prekrajate istoriju kako stignete, a kad drugi to rade samo se busate. Sramno je ovo sto se radi.

  5. dsc says:

    Sramota je da su nas u skoli ucili i zatrovali protiv cetnika a oni su bili heroji! Uvek mi je bilo to sumnjivo, zato Vas molim da nastavite sa cinjenicama o istini jer istina mora izaci na svetlost dana. Hvala na divnom casu istorije.

  6. Paštrović says:

    "Zoran", ja jesam iz Crne Gore, nije me toga sramota, no se time i zorim. Nijesam ni Ličanin ni Srbijanac, a ponajmanje Montenegrin. No, umjesto što mene napadaš, zašto ne napadneš malo samoga sebe, ili one svoje bližnje, koji su živjeli u bratstvu-jedinstvu, koji su te zahvaljujući tome i iškolovali i opismenili, pa sad glumiš sveznalicu, i "ispravnog" i pismenog Srbina. Koliko put su do danas tvoji roditelji, tvoji rođaci i tvoje komšije otišli da se ispišaju na ono ustaško znamenje pred "U" ambasadama ili konzulatima, a? Niti jednom, a što je najgore, nijednom i ne pljunuše u "mimohodu" pored te uzdignute zastave. Pitaj sebe, i pitaj njih što misle o toj zastavi, pa onda dođi da mene ovako bijedno pljuješ. Do tada... zaveži tu od Montenegrina, ustaša, Šipaca, Amera i Engleza i kojih sve ne... rascopanu PI..U. A što se tiče spašavanja američkih pilota?... pitam se samo koliko je njih rokalo Beograd, Leskovac, Podgoricu i kud sve ne, čim smo ih SPASILI. Da onu 1995. i 1999. i ne pominjem. Hehe... mora da su svi ti piloti bili Montenegrini, a "Zoran"?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *