Ko se još seća Kosova i Metohije?

Ko se još seća Kosova i Metohije?

22 marta 2014

marinko-m-vucinicPiše: Marinko M. Vučinić

Seća li se neko još Kosova i Metohije? To je onaj sveti deo naše zemlje, o kojem smo donedavno klicali da je srce Srbije. Taj poklič se gotovo više i ne čuje. Kosovo i Metohija je samo sporadično pominjano u protekloj izbornoj kampanji i to od predstavnika onih stranaka i organizacija koji nisu uspeli da uđu u parlament.

Velike stranke kako iz vlasti, tako i iz opozicionih redova u svojim izbornim nastupima nisu nalazile za shodno ni da uzgred pomenu postojanje Kosova i Metohije jer je za njih to neprijatno pitanje konačno „rešeno“ briselskim sporazumom, koji je u suprotnosti sa našim ustavom. Jasno je da je pitanje Kosova i Metohije potisnuto na duboku marginu naše javnosti, a briselski sporazum postaje tako neka vrsta svetog i neupitnog slova naše politike, osnovni preduslov za opstanak u političkom životu.

Nepominjanje Kosova i Metohije ne samo u protekloj izbornoj kampanji može se sa puno sigurnosti i osnova pouzdano tumačiti kao deo najavljene izmene svesti srpskog naroda, svojevrsnog socijalnog i političkog inženjeringa koji se nad nama uveliko sprovodi. Upravo je u našoj javnosti stvorena u velikoj meri spinovana atmosfera da je kosovsko pitanje izgubilo značaj za naše građane, da je ono skinuto sa političke agende i da su stvoreni preduslovi da ono bude „konačno“ rešeno. Samo još treba u dovoljnoj meri i što efikasnije izmeniti našu svest i naš nacionalni identitet i tako pripremiti teren za ulazak u NATO pakt i priznavanje nezavisnosti kosovske pseudodržave.

Jasno je već sada da otvoreni zahtev za priznavanje nezavisnosti Kosova predstavlja jedan od osnovnih i najpresudnijih uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Izvestilac vladajuće nemačke CDU i CSU za spoljnu politiku Filip Misfelder je nedavno izjavio: „Iz naše perspektive za Srbiju je pravi put da sa SNS-om i Aleksandrom Vučićem dalje ide ka EU. Preduslov za to su pregovori sa Kosovom. U aprilu prošle godine potpisan je sporazum, koji na kraju treba da vodi do priznanja Kosova i mora sada dalje da bude sproveden“. Zato i ne treba da čudi velika nemačka podrška koju uživa Aleksandar Vučić, jer je on spreman da ispunjava upravo zahteve koje pred njega postavljaju predstavnici briselske administracije, čiji je jedini cilj da isposluju nezavisnost kosovske nezavisnosti.

Da li nam treba jasnija potvrda o postojanju rezolutnog zahteva za priznavanje nezavisnosti Kosova kao nezaobilaznog uslova za završetak evropskih integracija Srbije. Zato treba što istrajnije i upornije širiti tvrdnju koja se potkrepljuje naručenim i tendencioznim istraživanjima javnog mnjenja da se Kosovo danas nalazi gotovo van ozbiljnog interesovanja i da je ono izgubilo svaku važnost i značaj za naše društvo i da ono više ne spada u izuzetno značajne političke prioritete.

Pre nekoliko dana je prigodno obeležena deseta godišnjica velikog pogroma srpskog naroda u proleće 2004. godine, kada se na Kosovu i Metohiji dogodio veliki zločin. Tada se južno od Ibra našlo na udaru sve što je srpsko, zapaljene su srpske kuće, prognano naše stanovništvo i uništene mnogobrojne crkve i svetinje. Nije to bilo nikakvo međuetničko nasilje usmereno uglavnom protiv Srba i Aškalija, kako to tvrdi Fond za humanitarno pravo Kosova, već organizovano etničko čišćenje srpskog naroda kao produžetak istog načina delovanja koji je primenjen nakon ulaska jedinica KFOR-a. I kao po toliko puta viđenom scenariju, za ovaj brutalni zločin organizovanog etničkog čišćenja niko nije odgovarao.

„Martovski pogrom je ostavio pečat straha na dušama svih Srba na Kosmetu“, kaže direktor Doma kulture u Gračanici Živojin Rakočević. I posle deset godina pogrom traje i ne prođe nedelja da se ne desi incident i pritisak na Srbe, svedoče proestali Srbi, koji još uvek opstaju na Kosovu i Metohiji. „I dalje kada padne mrak, ne izlazimo iz sela, i dalje je najjači osećaj neslobode“, svedoči jedna meštanka iz Goraždevca. Ali važno je da mi sada dosledno sporovodimo briselski sporazum i nije važno kakav je stvarni život našeg naroda na Kosovu i Metohiji.

Ove godine je u svim osnovnim i srednjim školama prvi put održan čas posvećen desetogodišnjici tragičnog pogroma Srba na Kosovu i Metohiji. Čitan je tekst koji je o ovom pogromu prosledilo Ministarstvo prosvete. Sama činjenica da se to u našim školama radi prvi put dovoljno govori o našoj brizi i empatiji za žrtve našeg naroda ne samo na Kosovu i Metohiji. Ali za naše borce za ljudska prava i suočavanje sa prošlošću to nije stvarni i ozbiljan doprinos našoj kulturi sećanja, već se radi o još jednom pokušaju zloupotrebe učenika u dnevnopolitičke svrhe.

Oglasio se Miljenko Dereta: „Posledice ovakvog obeležavanja martovskog pogroma će biti ponovno bujanje nekritičkog nacionalizma i pogoršanje međunacionalnih odnosa ne samo sa Albancima koji su `tema` spornog teksta. Zamislite kako bi to izledalo da se, recimo, u školama u Preševu, koji je deo našeg obrazovnog sistema, čita ovako nešto. Albanci bi s razlogom izašli na ulice da pitaju šta hoće ova vlada. I ja to isto pitanje postavljam“.

Za njim ne zaostaje ni istoričarka, poznati društveno-politički radnik Dubravka Stojanović. “Ovaj skandalozni tekst donosi mitomansko tumačenje istorije u kojoj su stvari nepromenjive, sukobi večni, odnosi crno-beli, a uloge jednom zauvek podeljene na žrtve i izvršioce. Najstrašnije je što su upravo ove ideje i ovakvo tumačenje srpsko-albanskih odnosa u prošlosti doveli do politike Slobodana Miloševića, koja se završila bombardovanjem. Te ideje nas udaljavaju od mogućnosti da razumemo stvarne probleme i da ih rešavamo, a guraju nas u novi konflikt, koji se završava neuspehom“.

Da li Srbi imaju pravo da neguju i održavaju svoju kulturu sećanja i da pominju i žale svoje žrtve, a da to ne bude protumačeno kao mitomanstvo i oživljavanje srpskog nacionalizma, koji je najveća prepreka za stabilizaciju dobrosusedskih odnosa na Balkanu. Miljenko Dereta bi se sigurno pridružio protestima Albanaca jer bi obeležavanje pogroma nad Srbima vređalo njihovo shvatanje istorijske istine o dešavanjima na Kosovu i Metohije, ali se ne izjašnjava o srpskim žrtvama jer su one van fokusa interesovanja naših boraca za ljudska prava i istoričara koji su su zaduženi da žigošu srpsku mitomansku svest, srpski nekritički nacionalizam i pri tome istrajno promovišu političku korektnost, u koju ne spada i kultura sećanja srpskog naroda.

Naš znameniti pesnik Miroslav Maksimović je u tekstu „Njegoš i savremena poezija“ izneo svoje poetsko viđenje sudbine i opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koje nam kazuje da pitanje Kosova i Metohije nije dnevnopolitička stvar koja služi za politikantska potkusurivanja, već je ono jedan od najvažnijih delova našeg nacionalnog identiteta i istorijskog sećanja i tradicije. „Pogledajmo kako Vasko Popa, onako kako je Njegoš sažimao svoju poeziju u aforističke iskaze, sažima u aforizam najfrekventniju Njegoševu temu – Kosovo: Polje kao nijedno/Nad njim nebo/Pod njim nebo. Sasvim moderno Kosovo, a isto ono Njegoševo. Nikako ne može da iščezne iz srpske poezije, ma koliko ga izuzimali iz srpske države“.

Ako naša vladajuća politička „elita“, vođena zahtevima političkog oportuniteta i pseudopragmatizma, sve manje pominje Kosovo i Metohiju i kosovsko opredeljenje, treba da se ozbiljno zapitamo zašto je ono sada u žiži pažnje u događajima vezanim za vraćanje Krima u okrilje Rusije.

(NSPM)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *