Ко стоји иза покушаја линча у Поточарима?

Ko stoji iza pokušaja linča u Potočarima?

13 jula 2015

Branko-Radun-Foto-A-VASILJEVICH 87Piše: Branko Radun

Ono što smo svi videli u subotu u Potočarima mnogi različito tumače. Nekima je to, kako u Srbiji, tako i u svetu, bilo malo više od incidenta, drugima napad, trećima linč i atentat. Dovoljno je pogledati televizije i dnevne novine i videti lepezu različitih ocena istog događaja. Otkud to? Očigledno je da su zakasnele i mlake ocene događaja, koji jeste bio pokušaj linča i atentata na premijera Srbije (bez obzira bio neko za ili protiv Vučića) i to samo zato što je premijer Srbije i srpski lider, motivisane političkim interesima i ciljevima. Jednostavnije rečeno, zapadni i prozapadni mediji u Srbiji su minimizirali značaj događaja, dok su ga oni koji to nisu (ili ne u toj meri) ocenjivali značajno drugačije, kao atentat ili linč.

Isto tako, oni mediji kod nas i u svetu koji insistiraju na „genocidu u Srebrenici“ su ili relativizovali težinu „incidenta“ ili su ga poput N1 ili nekih domaćih medija gotovo ignorisali. Zamislimo kakvi su to tv novinari koji imaju snimak napada na premijera neke zemlje i da u tom momentu ne prekidaju prenos i ignorišu događaj. Eto, to se moglo desiti samo kada je Srbija u pitanju, sa jasnom političkom motivacijom.

Ljudi koji su vrlo obavešteni i dugo godina u politici, poput Lazanskog, Vučelića ili Galijaševića, događaj su sa pravom ocenili kao organizovan i unapred pripremljen. Dakle, bilo je potrebno da se „događaj“ u Potočarima završi, da slika o „godišnjici genocida u Srebrenici“ obiđe svet, pa da mimo medijske pažnje premijer Srbije bude u sačekuši napadnut, u kojoj je tragedija izbegnuta za pet sekundi, kako kaže medijski savetnik premijera. Uz sve to, imali smo pre toga normalnu komunikaciju Vučića sa lokalnim ljudima, da bi posle toga njega sačekala grupa organizovanih huligana, koji su došli ko zna odakle, sa namerom da linčuje Vučića. Isto tako, insistiranje federalnih službi koje kontroliše Sarajevo da oni, a ne Srbi iz Srpske, obezbeđuju premijera, očigledno je bilo deo plana da se Vučić prepusti razularenoj gomili kao nezaštićena meta. Očigledno je i da su huligani to znali i da su bili tamo „gde treba“, da napadnu „tačno kada treba“.

Sve ovo govori da je napad bio organizovan ili tolerisan od Sarajeva, a i gotovo sigurno od nekih zapadnih centara moći. Naime, Sarajevo kao politički entitet je sasvim pod kontrolom stranaca i oni tako nešto ne bi mogli da organizuju i da su hteli, a bez zelenog svetla svojih mentora. Ko onda od zapadnih centara moći može i hoće da organizuje ovakav „osvetnički napad“ na srpskog premijera. Motiv je vrlo lako naći – dan pre toga je propao zbog ruskog veta predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici, koji je u SB podneo London, a podržao Vašington. Britancima a i Amerikancima je bilo izuzetno stalo da u UN prođe izuzetno oštra, jednostrana i za Srbe, dugoročno pogubna rezolucija. Rusija se tu isprečila i na molbu Srbije, a i iz svojih motiva, odbacila takvu nepravednu i neistinitu rezoluciju. Britanci i Amerikanci su vrlo nervozno reagovali i očigledno su bili besni i na Rusiju, na Srbiju, pa i na Kinu, zbog propale rezolucije, koja za njih ima i globalnu važnost kao alibi za vojne intervencije i za podrške obojenim revolucijama.

No, kako u ovom momentu nisu mogli da se osvete Moskvi, pa i Pekingu, očigledno je bilo najlakše poniziti Srbiju, koja se usudila da zamoli od Moskve veto. Prva prilika je bila komemoracija srebreničkim žrtvama u Potočarima. Ostalo smo videli na Te-Ve-u.

Neki su sa pravom upozoravali premijera da ne ide u Srebrenicu „mečki na rupu“ i bili su u pravu, jer videli smo šta se dogodilo i šta se moglo dogoditi. No, zbog želje, verovatno i preterane, da se u svet pošalje poruka o srpskoj volji za pomirenjem u „regionu“, a i zbog pritisaka na zemlju (u kojima uvek ima i ucena), premijer je doneo odluku da ipak ide. Možda je bila ovakva računica – Srbija je preko predsednika Nikolića molila Rusiju za veto i tako smo privukli na sebe zlo „oko Sauronovo“ pa bi trebalo ipak da ne zatežemo previše, te da je ipak dobro za zemlju da se ode u Srebrenicu. Očigledno je da su oni koji su vršili pritisak na Srbiju da „bude u Srebrenici“ i organizovali ili barem dopustili da se desi ono što se desilo u Potočarima. To je bila „osveta“ za ruski veto u Savetu Bezbednosti. To su i najavili neki domaći mediji, koji šire defetizam pitanjem „koliko će nas koštati ruski veto“ ili, pak, na svoj način i jedan ekstremistički imam iz Sarajeva, koji je proklinjao i Srbiju i Rusiju i Kinu zbog propasti britanskog predloga rezolucije u SB.

Svima je jasno da to što se desilo nije napad na Vučića kao Vučića, već na Srbiju i Srpsku. Čak su stanovnici Srpske više uznemireni ovim pokušajem linča srpskog premijera, no građani Srbije, jer su oni svesniji nacionalne konotacije ovog napada, a i nisu opterećeni srpskim stranačkim podelama. Ovo pokazuje da se odnos Zapada prema nama ne menja značajno, te da će svaki srpski lider koji krene ili barem pokuša da vodi nacionalno odgovornu politiku biti brutalno napadnut, a to najbolje i svedoči sudbina srpskih lidera u proteklih nekoliko decenija. Bio na tom mestu neko ko se preziva Vučić ili nekako drugačije, on će se samo ako pomisli da bude „srpski“ suočiti sa brojnim, teškim i mračnim neprijateljima o kojima običan svet može da ima samo maglovitu sliku. Nažalost, kao i u slučaju prethodnih lidera, Srbi su prečesto gledali na stvari lično i stranački, pa su se čak i radovali nevoljama i tragedijama svojih vođa, jer im nisu bili po volji. To je neka vrsta prokletstva srpske politike, možda i teža od surovih iskušenja kojim ih podvrgavaju domaći i strani neprijatelji.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Milan says:

    Da li zaista mislite da Vučić misli srpski? Da se ne radi o poruci nekom ko je prilikom postavljanja na to mesto rekao da prihvata postavljene ciljeve (šta je obećavao pred izbore a šta je radio sve vreme svoje "vladavine") a sada bi malo da koketira sa Srpskim nacionalnim interesima odnosno rešio malo da "se gica". Za takve oni naprave takvu predstavu.

  2. milena niksic says:

    I ja sam pisala iako ga nevolim da ne ide tamo da ponovo ponižava Srpski narod, rekla sam mu da su izdajnici vere, kao i on isti, i gle bi šta bi-, a da li je morao da moli vladu Federacije da dodje kod nas u Beograd, pa molim ti mene ne želiš, ne želim ni ja tebe, ne diram te ne diraš me i gotovo, zbog čega još ponižavanja? Zar nije bilo ponižavanja sa Tačijem u Briselu, kako ga je Eštonova ponizila, spavao je u maloj kancelariji na podu, kakv blam za jednog Premijera, i Dačića Ministra inostranih Poslova, time su ne samo njih ponizili, nego i narod.Dokle poniženje? nek se sam ponižava, a narod i državu nesme <3

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *