KO SVE VODI NOVU UKRAJINU: Hulje, seksi dame, oligarsi i gospodari rata

Tweet

Bila su vremena u nedavnoj ukrajinskoj istoriji kada su vojni zvaničnici klečali pred SAD. Zaista, juna 2013. vojni zvaničnik visokog ranga klečeći je uručio sablju ukrajinskih Kozaka tadašnjem ambasadoru SAD u Ukrajini Džonu Teftu. Danas je Teft ambasador u Rusiji gde je ovakva počast više nego nezamisliva.

Ali, to su bila vremena prethodnog režima.

Na prvi pogled današnja Ukrajina u zanosu transformacije je mnogo više okrenuta prema svemu što dolazi sa Zapada i SAD. Današnja politička kultura izgleda moderno, atraktivno, prefinjeno i evropski. Krajem prošle godine usvojen je novi zakon koji je omogućio stranim državljanima da učestvuju u političkom životu Ukrajine – čak i u Vladi, pod uslovom da se odreknu stranog državljanstva. Obrazloženje za donošenje ovakvog zakona je borba protiv ozloglašene ukrajinske korupcije. Izgleda da u zemlji sa više od četrdeset miliona stanovnika premijer Arsenij Jacenjuk (kome su sunarodnici dali nadimak „Zec“) nije mogao da nađe desetak nekorumpiranih profesionalaca za svoju vladu.

Tri bivša stranca – bivša Amerikanka Natalija Jaresko (ministar finansija), bivši Litvanac Ajvaras Abromavičius (ministar ekonomije i trgovine) i bivši Gruzin Aleksandar Kvitašvili (ministar zdravlja) – čvrsto su zaseli u svojim novim kabinetima. To je tek početak. Oni su vratili svoje američke i evropske pasoše za samo dve pogodnosti: mesečnu platu od dvesta dolara i priliku da izgrade novu, prosperitetnu Ukrajinu.

Sudbina se poigrala, pa sada ukrajinski ministri na svojim sastancima moraju da govore omraženim ruskim jezikom – bivši stranci ne znaju u dovoljnoj meri  ukrajinski, a ukrajinske kolege ne raspolažu znanjem engleskog koje bi omogućilo sporazumevanje tokom komplikovanih diskusija o merama za spasavanje ukrajinske ekonomije koja nestaje pred njihovim očima.

Problemi sa kojim se suočavaju su enormni. Ministar Abromavičius zna da je zemlja faktički bankrotirala. Njegova izjava „očekivanja da ćemo da donesemo stvarne, a ne deklarativne programe su nerealna“ rečito govori da je novi ukrajinski budžet samo mrtvo slovo na papiru. Međutim, bez tog papira nema pomoći evropskih banaka i MMF-a.

Prvi koraci koje je preduzeo su kontroverzni.

Petog januara novi ministar ekonomije imenovao je bivšu Estonku Janiku Merilo – mladu crnokosu lepoticu – na mesto svog savetnika za strane investicije, poboljšanje poslovne klime u Ukrajini, koordinaciju međunarodnih programa i još ponečeg. Odmah nakon imenovanja, mlada dama nije na Internet postavila svoju biografiju ili program finansijske stabilizacije Ukrajine već seriju slobodnih fotografija na kojima prikazuje svoje duge noge, napućene usne i izražen dekolte. Na nekim fotografijama drži nož na usnama poput Anđeline Džoli i sedi u stolici poput Šeron Stoun.

Janika Merilo je takođe vratila svoj evropski pasoš u potrazi za boljom budućnošću, za sebe i za svoju novu domovinu.

Po zakonu, dvojno državljanstvo nije dozvoljeno službenicima ukrajinske vlade, ali kako često biva u Ukrajini, za neke se nađe način. Gubernator Dnjepropetrovske oblasti, oligarh Igor Kolomojski na primer, ima tri državljanstva.

Zanosni vetrovi promena zapahnuli su ukrajinsku vladu. Zapadna štampa ushićeno je prenela činjenicu da nakon poslednjih izbora po prvi put u ukrajinskom parlamentu neće biti komunista, ali to znači da sadašnji predsednik i premijer nemaju nikakvu organizovanu opoziciju.

Umesto njih, novu Radu sačinjava velika grupa poslanika sa veoma neizvesnom političkom lojalnošću, čak i sumnjivog mentalnog zdravlja – bivši gospodari rata i ulični aktivisti koji su se istakli tokom uličnih nereda i paljenja guma.

Ovi pripravnici u vlasti ponekad nađu čudan način za sopstvenu promociju, ovog puta – u zgradi parlamenta.

Jedno od novih lica u Velikoj Radi – vođa Desnog sektora, ultra nacionalističke stranke i jedan od gospodara rata, Dmitrij Jaroš – izjavio je u januaru, u intervjuu ukrajinskoj televiziji, da u džepu nosi pravu ručnu bombu dok je u Skupštini jer osoblje zaduženo za bezbednost nema pravo da pretresa poslanike. Njihovo je samo da pitaju da li nosi nešto opasno, na šta on jednostavno kaže – ne. Razlog za nošenje bombe je što među poslanicima ima previše neprijatelja Ukrajine kojima je okružen tokom glasanja. On ih se naravno ne boji, ali kada dođe vreme upotrebiće bombu i uz malo sreće povući će mnogo takvih za sobom u smrt.

Ukrajinski poslanici Juri Berjoza i Andrej Levus, takođe bivše kolovođe i članovi ekstremnih stranaka, došli su na loš glas prošlog decembra kada su javno odobravali teroristički napad u Groznom, u kojem je poginulo četrnaest policajaca. „Na našim istočnim granicama naša braća se izvlače ispod ruske stege. To je normalno. To su saveznici Ukrajine“, izjavio je Berjoza. To je isti momak koji je ranije obećao da će ukrajinska armija ubrzo zauzeti Moskvu. Andrej Levus je zatražio da Rusija odmah povuče svoje satrape iz Narodne Republike Ičkerije (Čečenije).

Još jedan od kolovođa, bivši član Socijal-nacionalne partije Ukrajine, a današnji poslanik Igor Mosijčuk, izjavio je novinarima da Ukrajina „s obzirom da je u ratnom stanju mora da podstiče otvaranje drugog fronta na Kavkazu, u srednjoj Aziji“ protiv Rusije. U skandaloznom video klipu koji je pregledan dva i po miliona puta ispraznio je šaržer iz automatske puške u portret čečenskog lidera Ramzana Kadirova uzvikujući: „Ramzane, poslao si svoje izdajničke pse na našu zemlju. Mi smo ih ovde ubijali, a doći ćemo po tebe. Doći ćemo po tebe u Grozni. Pomoći ćemo našoj braći da oslobode Ičkeriju od pasa kao što si ti. Slava Ukrajini! Slava slobodnoj Ičkeriji.“

Kao rezultat ovakvih nastupa nastala je potreba da se nivo ličnog obezbeđenja sva tri poslanika podigne na viši nivo – uz visoke troškove ionako iscrpljenog budžeta – nakon što je čečenski lider dao obećanje da će svu trojicu privesti licu pravde, u Rusiju, zbog podsticanja terorizma.

I pored iskušenja da se ova mahnitost bivših gospodara rata odbaci i pripiše  traumama izazvanim ratni iskustvom, zabrinjavajući pomaci u političkom promišljanju pojavljuju se i u glavnim strujama ukrajinskog političkog establišmenta.

Anton Gerašenko je primer za ugled nove generacije ukrajinskih političara. Zauzima važan položaj savetnika ministarstva unutrašnjih poslova i portparol je ministarstva. Ovaj tridesetšestogodišnji obrazovani član Skupštine je poznato lice sa TV ekrana i omiljeni lik političkih emisija na nacionalnim televizijama. On je elokventan i daje argumentovane izjave o svim političkim temama najvećim ukrajinskim novinama.

Prošlog petka dok je bio na putu u SAD Gerašenko je objavio dva kontroverzna upisa na svojoj Fejsbuk stranici, iz kojih mogu da se izvuku značajni zaključci o promeni raspoloženja ukrajinske vladajuće strukture u odnosu na SAD.

U svom prvom upisu na FB Gerašenko je pozdravio članak koji je objavio Džordž Soros i u kojem se osamdesetčetvorogodišnji finansijski špekulant „uzdigao visoko“ kao orao „iznad neozbiljnosti Obame i ostalih političkih patuljaka“. Gerašenko je optužio Obamu i ostale „političke patuljke“ da ne razumeju da su „Putinove aktivnosti u Ukrajini tektonski pomak u svetskoj istoriji, po razmerama mnogo veći od onih koji su  rezultirali iz terorističkih napada 11. septembra 2001. u Njujorku i Vašingtonu“. Prema Gerašenku, Džordž Soros je izgubio svaku nadu da će „Barak Obama dati priliku američkom narodu da pruži ekonomsku pomoć širokih razmera narodu Ukrajine, umesto mizerne milostinje koja je deset puta manja od pomoći koja je pružena Iraku ili Avganistanu“. Gerašenko je dao oduška svom razočaranju Obamom što nije novčano pomogao Ukrajinu u meri u kojoj je to urađeno Maršalovim planom, odnosno paketima pomoći Japanu posle Drugog svetskog rata ili Južnoj Koreji nakon Korejskog.

Prema navodima iz upisa na FB, Gerašenko smatra da SAD imaju obavezu da daju Ukrajini dovoljno sredstava da narod „okupiranog Krima i Donbasa za najviše tri do pet godina krene da kopa tunele i ruši zidove i ograde od bodljikave žice hitajući na teritoriju prosperitetne Ukrajine u potrazi za poslom, socijalnom pomoći, visokim životnim standardom, bežeći iz totalne katastrofe koja neizbežno čeka Rusku Federaciju“ pod vođstvom „Putlera“ (izvedeno iz Putin i Hitler – novi termin, popularan kod nove političke klase u Ukrajini).

Upis na Fejsbuku mladog ukrajinskog političara izazvao je veliko nezadovoljstvo i u Ukrajini i u Rusiji, dok su se zapadni mediji ponašali kao da se ništa nije desilo.

Inspirisan iznenadnim izlaskom na loš glas, Gerašenko je istog dana nastavio tiradu u svom sledećem upisu, gde je u razradi svojih ideja otišao još dalje.

„Da, Obama je politički patuljak jer izgleda da ne shvata u punoj meri posledice Putinovog zauzimanja Krima. Na proleće i početkom leta prošle godine Obama je kao noj zabio glavu u pesak i pravio se da ne vidi Putinovu agresiju na kontinentalni deo Ukrajine. U SAD Baraka Obamu, zbog njegove neodlučnosti i izgubljenog uticaja u spoljnoj politici, zovu odlazećim što je analogno našem pali borac i to je i te kako zaslužio. Barak Obama nikada neće stati u red sa velikim američkim predsednicima kakvi su bili Frenklin Ruzvelt ili Ronald Regan. Čak ni kao Bil Klinton…“

U svom drugom upisu na FB Gerašenko je otišao tako daleko da navede kako ne izražava samo svoja osećanja već i stavove značajnog dela ukrajinske populacije „koja smatra da Obamine aktivnosti nisu dostojne lidera najmoćnije nacije na svetu, koja je dovela da se Ukrajina odrekne svog nuklearnog statusa… Umesto odlučne akcije, od marta do danas nismo videli ništa osim izjava u kojima je Bela kuća veoma zabrinuta zbog situacije u našoj zemlji“.

Gerašenko smatra da je cela operacija predsednika Putina na Krimu i u Donbasu bila moguća samo ako je Putin znao da Obama nikada neće da rizikuje i preduzme odlučne korake da ga zaustavi. Prema ovoj perjanici ukrajinske politike, Amerika je dala „samo“ jednu milijardu dolara Ukrajini, ali za Gerašenka i njemu slične to je sitniš. Oni žele da vide veći deo stotina milijardi dolara koje su SAD potrošile u ratovima u Avganistanu, Iraku i Pakistanu u periodu 2001. do 2014. godine.

Ovi obespokojavajući upisi, iz kojih mogu da se izvuku mnogi zaključci, uklonjeni su istog dana, posle nekoliko sati. Uklonjeni ili ne, Gerašenko kao i značajan broj ukrajinskih političara gunđa protiv Obame što ne radi ono što bi Soros želeo da uradi – odmah istrese pedeset milijardi dolara američkih i evropskih poreskih obveznika namenjenih hitnoj izgradnji raja u Ukrajini. Naravno, motivi Džordža Sorosa mogu da budu pragmatične prirode. Neki zli jezici pričali su da razlozi zbog kojih američki i evropski poreski obveznici treba da pruže pomoć potonuloj ukrajinskoj ekonomiji ne leže baš u njegovoj privrženosti širenju slobode širom sveta. Tvrde da u svom finansijskom portfelju raspolaže velikom količinom ukrajinskih državnih obveznica i da bu u slučaju bankrota Ukrajine izgubio milijarde.

Ironijom sudbine, glavni dobitnik u slučaju značajnog i brzog upumpavanja  zapadnog novca u Ukrajinu bio bi omraženi „Putler“. Prošle je nedelje Rusija, koja ima probleme sa likvidnošću zbog velikog pada vrednosti rublje, pustila glasine kako razmatra mogućnost za podnošenje zahteva za prevremenu otplatu svog zajma iz 2014. u visini tri milijarde dolara, jer uslovi pod kojima je dodeljen zahtevaju takve korake u slučaju da nacionalni dug Ukrajine pređe visinu šezdeset procenata BDP. Sada je nacionalni dug Ukrajine na oko sedamdeset procenata BDP, a prognoze su da će do kraja godine narasti na devedeset procenata. Ako bi se Ukrajini dala značajna sredstva, Rusija bi odmah počela sa usisavanjem značajnog dela i ukrajinski dugovi za gas i druge energente bi konačno bili plaćeni na vreme – Rusiji.

Gerašenkovi skandalozni upisi su nestali sa Fejsbuka, ali pitanja koja su pokrenuta lebde u vazduhu. Da li će ukrajinski političari okrenuti leđa SAD i Evropi ako darežljivost američkih poreskih obveznika ne bude u skladu sa nebuloznim očekivanjima reformatora u ukrajinskoj vladi? Da li su Ukrajinci spremni da se oslone uglavnom na sopstvene snage na dugom i bolnom putu stvaranja sopstvene nezavisne nacije? Pored svih priča o reformama i uvoza atraktivnih stranih „savetnika“, čovek ne može a da se ne zapita, da nije ovo samo preobučena stara ukrajinska igra – da se uveri svet u neophodnost pružanja još jedne, kako Gerašenko kaže u svom prvom upisu na FB, „ekonomske pomoći širokih razmera“.

(Mihail Klikušin; Prevod:Stanje stvari)

Tweet