Ко у Србији брани Мила?

Ko u Srbiji brani Mila?

26 oktobra 2016

Dragomir Andjelkovic 3345

Piše: Dragomir Anđelković

Zamislite da su u isto vreme dok su nacisti istrebljivali Jevreje u Evropi pripadnici jevrejske zajednice na prostoru britanske Palestine ili jevrejske dijaspore u SAD – lobirali za Berlin. Da su tvrdili da je on žrtva propagande ili pokušaja državnog udara od strane njihovih sunarodnika. Neprijatno mi je što i fantazmagorično pominjem mogućnost da su jevrejski lobisti mogli da opravdavaju naciste (makar imali ličnu korist od toga), dok su Aušvic i druge fabrike smrti gutale njihov narod. Nažalost, nešto nalik tome dešava se u današnjoj Srbiji dok je u Crnoj Gori srpski narod izložen identitetskom genocidu (za naciju njegove posledice su iste kao da se radi o fizičkom uništenju). Koreni ogromne većine građana Crne Gore su srpski, i da oni pre ili kasnije ne bi bili revitalizovani, režim Đukanovića nastoji da eliminiše preostale deklarisane Srbe.

U takvim okolnostima, na našu sramotu, u Srbiji su se našli oni koji brane Mila. Malobrojni, ali uticajni ekstremno antisrpski i lažno patriotski političari od LDP do SPO, osetivši da je ugrožen, odmah su priskočili Đukanoviću u zaštitu. Maksimalno se aktivirao njegov medijsko-lobistički blok u Srbiji. Sve to nije ništa novo. U pitanju je samo repriza – pojačana još i kriminalnom simbiozom – već viđenog devedesetih, tek sa novim likovima u ulozi glavnih srpskih neprijatelja. Kada je srpski narod u Krajini i Srpskoj bio izložen agresiji i prinuđen da vodi rat za opstanak, u Srbiji je bio jak prohrvatski i promuslimanski lobi. Srbi su više satanizovani od strane njegovih delatnika nego naših neprijatelja u Vašingtonu. Kada je došlo do bujanja albanskog terorizma, za njega je gotovo bilo više razumevanja u tim „našim“ krugovima u poređenju sa „umerenim“ albanskim lobistima u Briselu. O NATO napadu na Srbiju da i ne govorim; putevi svih antisrpskih lobista vode do njegove centrale!

Sada kada je nastupila pozna jesen Đukanovićevog režima, celokupna antisrpska koalicija u Srbiji, kako god bila maskirana, histerično se digla. Donekle refleksno zbog njenog „brata“ Mila, a još više po nalogu NATO šefova za koje on obavlja važan zadatak. Uporedo, Bogu hvala, počela je da se budi i normalna, većinska Srbija. Od strane Đukanovićevih lobista i medija ona je već dugo sistematski hipnotisana kako bi otupela u vezi s položajem srpskog naroda u Crnoj Gori. Ali masovna izborna represija crnogorskog diktatora i laž o srpskom državnom udaru – revoltirali su građane Srbije i oživeli zabrinutost za položaj Srba u Crnoj Gori. Štaviše, i oficijelni Beograd, koji je pokazivao mazohističku popustljivost prema Podgorici, naljutio se zbog isfabrikovanih optužbi na račun Srbije i posredno reagovao.

Sve to je nedovoljno. Ni sada se ne radi o akciji Srbije usmerenoj ka zaštiti srpskog naroda u Crnoj Gori i borbi za demokratske vrednosti u toj zemlji. A i da do nje dođe, ona ne sme da bude tiha i lokalnog karaktera. Beograd je dužan da dosledno internacionalizuje srpsko i demokratsko pitanje u Crnoj Gori, gde se krše svi moderni standardi poštovanja nacionalnih i ljudskih prava u vezi sa Srbima. Kada se radi o unutrašnjoj politici, i tu je nužan odlučan preokret. Zar u aktuelnoj beogradskoj vladajućoj koaliciji smeju da ostanu oni koji rade otvoreno protiv svoje zemlje i nacije podržavajući režim Đukanovića? Ako smo iole normalna zemlja, ako smo se bar malo odmakli od stanja totalne postmoderne okupacije koje nam je nametnuto posle oktobarskog prevrata 2000. godine, odgovor mora da bude negativan.

Nad srpskim narodom je sproveden pogrom i progon kada se radi o Hrvatskoj i velikom delu BiH. Srbi su u teškom položaju na području naše okupirane južne pokrajine. Srbija nedovoljno ali koliko-toliko u tim slučajevima nešto pokušava da učini za preostale Srbe. No, u Crnoj Gori je potpuno pasivna, a tu su Srbi sada izloženi najgorem pritisku. Da i tu ne bi čekala da Srbi skoro nestanu pa onda tek malo pomagali ostatke ostataka našeg naroda, Srbija mora da se aktivira. A da bi vlast postupila kako treba i u tome istrajala neophodno je da se ozbiljnije pokrene srpsko društvo. Da masovno zahtevamo podršku Srbima, protestujemo, pišemo, iniciramo konkretne mere; da pitanje Srba u Crnoj Gori i regionu namećemo kao važno političko pitanje od koga zavisi rejting naših vladajućih i opozicionih političara. U protivnom – ako građanski pritisak na političku kastu ne postane pojačan i institucionalizovan kroz delovanje foruma, NVO i na druge načine – bes srpskog društva će splasnuti, političari će se ponovo dogovoriti, a Milovi lobisti u Srbiji će obnoviti stanje zaborava koje pogoduje završetku plana zatiranja svega srpskog u Crnoj Gori. Nemamo pravo da to dozvolimo. Ako smo Srbi i ljudi. ne smemo da dopustimo još jednu izdaju sličnu onoj koja je pogodila Srpsku Krajinu!

(Večernje novosti)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Kulak says:

    Nataša Kandić i Sonja Biserko su glavne uzdanice podgoričkog diktatora.

  2. Petrašin says:

    I danas imamo Srbe koji smatraju da su Srbi krivi šta god da urade i koji su spremni da unište one koji nisu sa njima. Rasvetljavanje istorijskih činjenica i zauzimanje čestitih stavova oko njih je od prvorazrednog nacionalnog interesa. Bez suočavnja sa svojom istorijom i svojim bićem srpski narod je osuđen na dalje propadanje do nestajanja. Većeg neprijatelja od sebe samih mi nemamo. A ako stvari okrenemo mi možemo biti sebi spasioci i najveći prijatelji. U druge ne treba da se nadamo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *