Ko želi da „modifikuje“ odnose između Rusije i Srbije?

Ko želi da „modifikuje“ odnose između Rusije i Srbije?

25 februara 2014

Ratko PaićPiše: Ratko Paić

Šefica pregovaračkog tima Srbije u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom Tanja Miščević je istakla da Srbija treba da preispita svoj spoljnopolitički kurs, a za bilateralnu saradnju Srbije sa Ruskom Federacijom je rekla da će ona morati da bude „modifikovana u skladu sa spoljnom politikom Evropske unije“.

Naravno, odmah se postavlja pitanje – u kom pravcu će to morati da bude „modifikovana“ spoljna politika Srbije, ali poznavajući osnovne smernice politike Brisela prema Moskvi, nije teško naslutiti na koji način bi se Srbija morala prilagoditi evropskom stilu razmišljanja.

U tom smislu dovoljno bi bilo pogledati samo nedavna zbivanja koja se tiču krize u Ukrajini da bi se videlo na šta je u osnovi ona mislila. Naime, svako ko je imalo pratio hroniku događaja u metežnom Kijevu, jasno je mogao da uoči kakav je tamo stav zauzela Evropska unija, s obzirom da je tada grofica Ešton, ne samo verbalno, nego i šetnjom ruku pod ruku sa tamošnjim opozicionarima dala podršku njihovim težnjama da zemlju po svaku cenu usmere na evropski kurs, čak iako se pritom nisu baš uvek držali metoda koje bi se mogle smatrati demokratskim, a među njima je nesumnjivo bilo i onih koji se teško mogu nazvati oličenjem evropskih vrednosti.

To se pogotovo moglo primetiti nakon njihovog dolaska na vlast, kada se između ostalog, jedna od prvih mera koju su izglasali, ticala faktičke zabrane ruskog jezika, s obzirom da su ukinuli postojeći zakon o regionalnim jezicima, iako ruskim jezikom govori najmanje polovina zemlje, što nije uticalo na zvaničnike Evropske unije da pokušaju objasniti svojim tamošnjim miljenicima da to baš i nije uobičajena evropska praksa. A to bi se pogotovo moglo reći i za antiruske i antisemitske ispade nekih od glavnih protagonista državnog prevrata, koji nisu naišli na jasnu osudu briselske administracije.

Naprotiv, čelnici Evropske unije su nastavili da pružaju podršku takoreći svim faktorima u ukrajinskom političkom mozaiku koji, blago rečeno, ispoljavaju nedostatak želje za saradnju sa Rusijom, iz čega bi se moglo zaključiti da je to važna konstanta evropske spoljne politike, sa kojom Tanja Miščević hoće po svaku cenu da uskladi srpsku spoljnu i odbrambenu politiku.

Međutim, o novim vlastima u Kijevu, koje je Brisel tako svesrdno prigrlio, u Rusiji se očigledno ne razmišlja na isti način. To dokazuje izjava ruskog premijera da on „sumnja u legitimnost organa vlasti u Ukrajini“, iako po njegovom mišljenju „zapadni partneri smatraju drugačije, odnosno oni smatraju da su to legitimni organi“, a zatim je još dodao – „Ne znam kakav ustav su oni čitali, i kakve zakone, ali meni se čini da je to nekakav pomućeni razum, kada se legitimnom naziva ona vlast, koja je u suštini rezultat meteža“.

Stoga, već samo iz ovog najsvežijeg ukrajinskog primera se može videti da bi usklađivanje spoljnopolitičkog kursa Srbije sa Briselom, i „modifikovanje bilateralne saradnje Srbije sa Rusijom“, kako to imperativno nalaže šefica tima za pregovore sa Evropskom unijom, dovelo do toga da bi se naposletku srpski i ruski stavovi po mnogo čemu razlikovali do neprepoznatljivosti. Međutim, veoma je upitno kome bi zapravo bilo u interesu da se to desi. Osim Briselu, naravno.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *