Koja će reforma njih da boli?

Koja će reforma njih da boli?

27 marta 2014

Danica_PopovicPiše: Danica Popović

Ako Aleksandar Vučić stvarno namerava da reformiše Srbiju, moraće najpre da reformiše – sebe.

Kad krene od sebe, moraće da se razvlasti. Pa kad nekoga važnog hapse, o tome da da nas obavesti policija. Kad nekome sude, o tome da odlučuje – sud. Kad se uzimaju krediti, o tome da odlučuju – direktori. Strane investitore da dovodi – tržišni ambijent. Ukratko, da jednom institucije prorade, makar i pogrešno!

Šta je bolje nego na televiziji da slušamo onu Vučićevu omiljenu rečenicu: „Ja sam pogrešio i grešiću i ubuduće” – nemojte, budući predsedniče vlade, pustite ljude da greše i da snose posledice svojih grešaka. I vaš omiljeni mislilac Maks Veber govorio je: „Racionalna vlast je bezlična, poslovi se obavljaju bez ličnih strasti, ljubavi ili mržnje, potpuno nezavisno od subjekta.” Ili, još gore: „Poslušnost se ne duguje drugoj osobi, već bezličnom pravilu.”

Koliko je moguća Vučićeva, sopstvena reforma, toliko su moguće i sve ostale, razmišljam.

Ali pretpostavimo, zabave radi – da je to moguće izvesti. I onda, kad se okrene oko sebe, ovaj reformisani vladar prvi put će jasno videti Srbiju kojom upravljaju botovi, burazeri i burazerke, a sposoban svet sedi po zapećcima. I videće da je jedini izlaz i za njega i za Srbiju – da uvede javne konkurse za sve stručne funkcije u zemlji – za direktore, upravnike, načelnike, sekretare, dodajte sad sami šta još fali. Ali da se to (za promenu) radi javno, pred TV kamerama. Da se, dakle, napravi TV kanal na kome će kandidati javno dokazivati svoju stručnost, a ispitivaće ih, recimo – Nemci. Petočlana komisija, naravno. To bi se dopalo i Merkelovoj – i čitavoj stručnoj srpskoj javnosti, pa kud ćeš bolje od toga?

Sad, ovaj TV kanal verovatno ne bi imao neku gledanost, jer se najveći broj botova, burazera i burazerki na te konkurse ne bi ni javio. Ali bi se sav stručni svet koji se nekim čudom i sad nalazi na funkciji – sigurno javio. Evo, recimo, sadašnja guvernerka Narodne banke dobila bi šansu da dokaže da nije burazerka, nego – vrhunski srpski ekspert za monetarnu politiku i bankarstvo. Svaki ekspert bi se takvoj šansi radovao, razmišljam, i nekako se unapred radujem da se i našoj guvernerki ukaže ovakva šansa – a radujem se i toj TV emisiji, da budem sasvim iskrena…

Nakon toga bi naš reformisani vladar sigurno izdao zakon prema kome se poslanička plata izjednačava sa prosečnom platom u Srbiji. To bi se moralo uraditi, kako zbog štednje, a još više zbog pravde, one kosmičke! Zaista, predstavljaju li ti poslanici – Šveđane, pa da imaju prosečnu švedsku platu (uz ostale prinadležnosti, šofere, besplatnu hranu, fraj putarine i sve ostalo); jeste li ikad razmišljali o tome?

Samo, te (bolne) reforme bi zabolele na nepredviđenom mestu – u vrhu partijske centrale SNS-a. Koliko bi botova, burazera i burazerki tada ostalo u najvećoj srpskoj političkoj partiji? Nula, to jest niko? Neee, nemojmo preterivati. Evo, na primer, ministarska mesta ne zahtevaju stručnost, nego baš to – partijsku knjižicu sa malim brojem. A i to je plen, kakav-takav… Uz to, kako im samo ime kaže, ti botovi i burazeri ipak nisu toliko pametni pa da sami odmah odu. Njih bi tek vreme iz vladareve senke oteralo, i to tek kad nanjuše neko bolje političko uverenje…

I onda vladaru ostaje da vidi šta će da radi sa našom sirotom državnom privredom. Hoće li odlučiti da je privatizuje, kao onomad što je privatizovao Zvezdu i Partizan, recimo? Pa – ne mora, hoću da kažem, to uopšte nije neophodno – mada je blagotvorno ukoliko ima verodostojnih kupaca. Umesto privatizacije, koja je spora i neizvesna, a često bude i pljačkaška – mogu se odmah definisati upravljački ugovori za direktore koji bi bili izabrani na javnom konkursu (to jest na onom TV kanalu na kome će se birati i guvernerka). Ti ugovori bi predvideli obavezu da direktor vodi firmu tri ili pet godina, svejedno, i da svaku godinu završi bez gubitaka – ili mu sledi – otkaz i vraćanje dugova. Ništa više se od njih ne bi tražilo, sve bi se stvari, same od sebe, jedna po jedna, dovele u red. Upravo to se desilo sa NIS-om, našim gubitašem, nakon što smo ga prodali Rusima. Zadali Rusi direktoru profitni cilj – i NIS postao najprofitabilnija srpska firma! Znači – može!

Ne znam samo koji bi Bajatović u takvom ambijentu dobio da vodi „Srbijagas”, a još manje znam koji bi vlasnik pečenjare „Fantazija” pobedio na konkursu za direktora „Kolubare”. Niti bi tada naš reformisani vladar, kao onomad, ljutito pravdao ovakav izbor time što su pre njega zemlju vodili lopovi i radili još gore stvari nego on što radi.

Samo, ne biva to da reforme počinju od vrha, da se riba čisti od glave – to boli gde ne treba, pa se neće ni desiti. A kad se to ne desi – bolne reforme mogu da počnu.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *