Које је боје турска мачка, и да ли лови мишеве

Koje je boje turska mačka, i da li lovi miševe

20 jula 2016

Aleksandar-Pavic-4558Piše: Aleksandar Pavić

U nedelju 17.7.2016, dan posle neuspelog prevrata u Turskoj, Vladimir Putin je telefonom pozvao svog turskog kolegu Erdogana i pružio mu principijelnu podršku, kao demokratski izabranom predsedniku suverene zemlje.[i]

Narednog dana je Erdogan sličan poziv dobio od iranskog predsednika Rohanija.[ii]

Konačno, u utorak, Erdogana je pozvao i Barak Obama. I američki predsednik je izrazio podršku demokratski izabranoj vlasti Turske, uz uobičajenu moralističku lekciju o neophodnosti „poštovanja demokratskih vrednosti“ prilikom istrage o odgovornosti za neuspeli prevrat.[iii]

Razume se, ovde je zvanična američka pozicija naspram Erdogana trenutno najdelikatnija. Erdoganova vlada od SAD traži izručenje Fetulaha Gulena, koga nedvosmisleno optužuje da stoji iza prevrata a, tek nešto manje direktno, i same SAD. Pri tome, Turci jasno daju do znanja da će od Gulenovog (ne)izručenja zavisiti dalji tok odnosa sa SAD, preciznije da će svaka vlada koja bude podržavala Gulena biti smatrana neprijateljskom. Što su nezapamćeno oštre reči u tursko-američkim odnosima. Praćene postupcima poput hapšenja u NATO bazi Indžirlik, isključenja struje, i obustave poletanja i sletanja.

U međuvremenu, u Turskoj je u toku čistka velikih razmera, usmerena ka uklanjanju svih stvarnih i potencijalnih Gulenovih pristalica, mreža, organizacija, preduzeća, državnih činovnika, škola, itd. Dakle, Erdogan to radi, i može da radi bez izručenja Gulena. Zašto mu je onda neophodno da praktično uslovi buduće tursko-američke odnose Gulenovim izručenjem, za koje se ne može reći da je izvesno? Da li Erdogan koristi neuspeli prevrat – za koji je, da se razumemo, imao prethodne informacije – ne samo da bi učvrstio svoju vlast i eliminisao konkurenciju, već i da bi pokušao da se dodatno osamostali od prekookeanskog Velikog brata?

U tom kontekstu, treba reći i to da ima indicija da je Erdogan dobio zeleno svetlo Bele kuće za izvinjenje Rusiji zbog prošlogodišnjeg rušenja ruskog bombardera Su 24, što je znatno poboljšalo njegov spoljnopolitički položaj, s obzirom da je Rusija prihvatila pruženu ruku, naravno uz razumljive ograde i uslove – što znači da je to izvinjenje odgovaralo i Rusiji. Takođe, američko-ruski pregovori o nalaženju zajedničkog modusa operacija u Siriji se poslednjih sedmica zahuktavaju, a bilo kakav dogovor bi podrazumevao i tursku saradnju. Dakle, po ovoj liniji, i Rusima i Amerikancima je odgovaralo otopljavanje rusko-turskih odnosa.

S druge strane, postoje dodatne osnove i za tursko-iransko približavanje. Konkretno, dan posle neuspelog prevrata u Turskoj, Ali-Akbar Velajati, šef Centra za strateške studije Veća za verifikaciju politike Islamske Republike Iran, izjavio je za iransku državnu agenciju IRNA da SAD rade na formiranju „drugog Izraela“ u regionu.[iv] Reč je o nezavisnom Kurdistanu, koji bi obuhvatio Kurde iz Sirije, Iraka i „drugih država“ (u šiitskom Iranu živi 4-5 miliona Kurda, uglavnom sunita), koji bi bio pod američkim pokroviteljstvom. Nije potrebno posebno naglašavati koliko bi takav razvoj događaja bio neprihvatljiv za Erdoganovu Tursku, koja je uveliko ratuje protiv sopstvenih Kurda, koji bi se graničili sa nezavisnim Kurdistanom.

Turski premijer Jildirim je samo par dana pre neuspelog prevrata na turskoj nacionalnoj televiziji izjavio da Turska nastoji da „normalizuje odnose“ sa Sirijom – pošto je već preduzela korake u tom pravcu sa Izraelom i Rusijom.[v] To je već, samo po sebi, nagoveštavalo novi veleobrt u odnosima u regionu. A, u svetlu Velajatijevog upozorenja o opasnosti formiranja nezavisnog Kurdistana, još jasnije je zašto bi Turska naprasno ponovo postala zainteresovana za očuvanje teritorijalnog integriteta svog južnog suseda i Erdoganovog „prijatelja“ Asada – i to posle 5 godina njegovog intenzivnog, rušilačkog podrivanja.

Dakle, da citiramo Erdoganove reči iz već pomenutog telefonskog razgovora sa njegovim iranskim pandanom, održanog 18.7.2016: „Danas smo više nego ikad rešeni da doprinesemo rešavanju regionalnih problema zajedno sa Iranom i Rusijom i u saradnji sa njima“.[vi]

Da li je to baš ono što je Amerika htela? Ili bar Bela kuća? Indikativno je da Erdogan SAD tom prilikom nije ni pomenuo, što je iranska agencija IRNA uredno registrovala – kao i ruska agencija TASS. Teško da bi iko u vašingtonskom establišmentu mogao da se obraduje ovakvom razvoju događaja. Jedno je pragmatično Obamino nastojanje – bar na površini – da se bar privremeno pacifikuje jedan, sirijski problem (što nikako ne znači da se ne otvaraju drugi anti-ruski frontovi, poput Jermenije, Kazahstana, Ukrajine, Olimpijade), a sasvim drugo da se iz toga izrodi nova osovina koja, ako ne istiskuje SAD u potpunosti, svakako postaje njihov ozbiljan takmac za regionalni, a i širi uticaj.

Čak i pod fantastičnom pretpostavkom da bi se Bela kuća sa ovim novim momentom u regionalnim odnosima trajno pomirila, to ni u kom slučaju ne znači da bi to prihvatili američki jastrebovi, neokonsi, CIA, Stejt department, korporativni mediji i svi koncentrični krugovi oko njih, čiji je glavni današnji javni eksponent Hilari Klinton.

Kad smo već kod toga, Sputnjik na engleskom je u utorak, 19. jula, citirao izvode iz analize koju je za RIA Novosti napisao Vladimir Lepehin, direktor Instituta Evroazijske ekonomske zajednice.[vii] Po Lepehinu, mogući uzrok nedavnih terorističkih napada u Francuskoj i neuspelog prevrata u Turskoj leži u činjenici da su to jedine NATO zemlje koje bar pokušavaju da vode nezavisnu spoljnu i unutrašnju politiku. Pri tome je autor jasno aludirao na postojanje „trećeg centra moći“, odnosno „aspekta svetske politike kome čak ni NATO ne može da se odupre“. Jasno je na šta autor aludira – na nadnacionalne, globalističke centre moći koji upravljaju krizama, pošto ih prethodno stvore ili potpale.

Drugim rečima, desi se da čak i političari izabrani u (kvazi)demokratskim izbornim procesima pod ogromnim, odnosno presudnim uticajem gore-navedenih „vladara iz senke“, što iz razloga samoodržanja, što usled pritiska javnosti, povremeno pokušaju da postupe u skladu sa državnim interesom koji se ne uklapa sa projektovanim potezima na globalnoj šahovskoj tabli. I onda im se dese „teroristički napadi“, prevrati, atentati, i slično. Ali to je nešto što se jednostavno mora ukalkulisati, i na šta se mora računati. Dakle, čak i da je Bela kuća spremna da trenutno toleriše nešto nezavisnije Erdoganovo ponašanje, to ne znači da nema drugih vašingtonskih struja koje imaju suprotno viđenje, i koje su spremne da nešto u vezi toga konkretno i urade.

Opet, gore navedeno takođe znači da nije baš sve namešteno, fingirano, projektovano. Treba opet podvući da se Erdogan najverovatnije ne bi ni našao u ovakvoj situaciji, iz koje sada mora da se „vadi“, da nije bilo ruske intervencije u Siriji, koja je u osnovi promenila pravila igre i dinamiku događaja. SAD su bile na dobrom putu da, upravo preko Turske kao glavnog eksponenta, počiste Asada iz Sirije i zaokruže – najviše u korist Izraela – projektovani Novi bliski istok. Rusko učvršćivanje Asada je takođe ojačalo pozicije Irana, a Erdogana skoro fatalno oslabilo, pogotovo posle turskog rušenja ruskog Suhoja prošle jeseni. Bez uspešne ruske intervencije, Erdogan nikada ne bi bio u poziciji da mora da im pruži ruku pomirenja i saradnje.

Svakako postoji „svetska zakulisa“. Ali ni istorija nije još dala svoju konačnu reč. U dinamici između ovih sila danas se rešavaju pitanja svetskog rata i mira. Danas turska mačka živi još jedan svoj život loveći više miševa odjednom, što za sebe, što za druge. Svi zainteresovani akteri pragmatično koriste tu pogodnost. Ali – koliko joj je života još ostalo? Čini se – ne mnogo. A verovatnije nijedan. Posle čega sledi kriza bez očiglednog kraja.

[i] http://kremlin.ru/events/president/news/52529

[ii] http://www.irna.ir/en/News/82154769/

[iii] http://www.bloomberg.com/politics/articles/2016-07-19/obama-presses-turkey-s-erdogan-to-respect-rights-after-rebellion

[iv] http://www.irna.ir/en/News/82153034/

[v] http://www.telesurtv.net/english/news/Turkey-Seeking-to-Restore-Normal-Relations-with-Syria-PM-20160713-0004.html

[vi] http://tass.ru/en/world/889162

[vii] http://sputniknews.com/world/20160719/1043262562/nice-attack-turkey-coup.html

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *