КОЈУ ИГРУ ИГРА ЕРДОГАН?

Tweet

Турска и њен председник Реџеп Тајип Ердоган све више постају прст у оку Запада, а посебно НАТО-а. Проблем је у томе што званична Анкара покушава да води спољну политику која није у свему на линији Вашингтона, а таква позиција Турске дошла је до још већег изражаја услед руско-украјинског сукоба.

Магазин „Тајм“ пише да је „руска инвазија на Украјину“ показала да је Турска практично једина земља која има утицаја на обе стране. Како се наводи у тексту Енеса Кантера, НБА играча и активисте, Ердоган је искористио актуелну геополитичку ситуацију како би се испромовисао у и ван Турске.

Осим тога, председнику Турске се замера и чињеница да је у коректним односима са руским председником Владимиром Путином, па га поједини западни медији називају „руском пудлицом“, што је довело до тога да је саветник за националну безбедност у администрацији Доналда Трампа Џон Болтон изјавио да би чланство Турске у НАТО-у могло да се нађе под знаком питања 2023. године.

Турска остаје чланица НАТО-а

„Пре је могуће да Турска буде мртворођенче у НАТО-у, него да изгуби статус пуноправног члана Алијансе“, поручује бивши амбасадор Југославије у Турској Владислав Јовановић за РТ Балкан.

Он указује на то да је Турска дуго сањала да постане део Европе и западног света, али да су се, у међувремену, ствари промениле.

„Турска је схватила да не сме да прихвати да буде само истурена источна караула НАТО-а, већ да мора да се представи као респектована регионална сила. И она као таква се све више афирмише и изнутра и споља. Да би постала сила, она мора да оздрави и унапреди односе са другим суседним силама, пре свега са Русијом с којом има дугу историју и ратовања, али и мира. То је за њу битно како би могла да заузме дистанцу у односу на НАТО, без чега не би могла да се реафирмише као регионална сила“, каже Јовановић и додаје да ће Анкара остати ту где јесте, између два пола, с тим што ће покушај реафирмације Турске као регионалне силе све више добијати на значају.

Ипак, Турска нема намеру да сама напусти НАТО, а мало је вероватно да ће земље чланице одлучити да је одстране јер је она и даље једина континентална веза Алијансе са азијским светом, тврди дипломата.

Он истиче да је таква оријентација Анкаре јасна и да се она неће променити, осим уколико не дође до спољнополитичког слома или унутрашњег преврата.

Да Турска неће окренути леђа НАТО-у, сматра и дугогодишњи дописник из Турске Војислав Лалић. Он за РТ Балкан каже да је Турска једна од водећих држава у Алијанси чији је члан већ 70 година.

„После САД има највећу армију и стратешки је везана за НАТО“, наводи Лалић и додаје да су изјаве о евентуалном избацивању Турске из Алијансе преурањене и само део политичке игре.

Он подсећа на Ердоганову изјаву да НАТО не би био оно што јесте без Турске и указује да је Анкара главни ослонац Алијансе на њеном источном крилу.

Јовановић наводи да Турска, у међувремену, убрзаним темпом нормализује односе са Египтом, Израелом, Ираном и Сиријом.

„Она се консолидује у својој околини, а показала је и интересовање за улазак у БРИКС, што је капитално нова чињеница“, напомиње бивши министар спољних послова СРЈ.

Додаје да је нејасно да ли ће се то заиста и догодити, али да је већ само показивање таквог интересовања гурање прста у око НАТО-а, што Алијанса, са друге стране, мора да прими без љутитог реаговања.

Истиче да је Турска у специфичној ситуацији јер је, за разлику од Уједињеног Краљевства или Француске, успела да олабави пупчану врпцу која је везује за НАТО.

„Турска је толико значајна чак и као неактивна чланица, само је битно да се не одлепи у потпуности и не почне да се приближава неким другим државама, попут Русије, што највероватније неће бити случај јер је она, као и све друге империје, увек желела да очува своју самосталност“, каже Јовановић.

„Може да буде, што је већ и сада, геополитички савезник Русије, али неће се утопити у блиско савезништво са Москвом, без велике нужде“, наводи он.

Улазак Финске и Шведске у НАТО под знаком питања

Када је реч о спречавању Финске и Шведске да постану чланице НАТО-а, Јовановић каже да су два разлога за то. Главни је тај да се Анкара зарекла да курдском питању никада неће дозволити да постане „жива политичка стварност“.

„Неће ни да чују за Шведску, па и за Финску, све док не промене свој став према Курдима“, каже Јовановић, али напомиње да је тако нешто мало вероватно.

Поред тога, истиче саговорник РТ Балкан, Турска се поново поставља према НАТО-у као важан чинилац који се не сме занемарити.

Лалић подсећа да је Турска још кад су Шведска и Финска одлучиле да уђу у НАТО, тражила да јој се испоруче сви терористи који су побегли у Скандинавију и укидање ембарга на испоруку оружја који јој је уведен због упада у Сирију и Ирак.

„Под притиском НАТО-а, Турска је пристала да потпише меморандум на самиту у Мадриду којим су се ове две земље обавезале да испуне те обавезе“, каже дугогодишњи дописник из Турске.

Ембарго на испоруку оружја је укинут, међутим по питању екстрадиције Курда које Анкара сматра терористима није постигнуто скоро ништа. Испоручен је само један криминалац који је више класични криминалац, а не терориста, наводи Лалић и указује да су још неки захтеви Турске одбијени јер одређена дела по шведском закону не представљају тероризам.

„Проблем је у томе што у Шведској свако може да каже шта год жели и то се сматра правом свих грађана, под условом да физички не насрће на некога, док су се у Турској многи нашли на удару закона јер су критиковали Ердогана, а неки су чак и завршили у затворима“, напомиње саговорник РТ Балкан.

Он додаје да Турска не жели само да блокира Хелсинки и Штокхолм на путу ка чланству у НАТО-у, већ да има и шири циљ.

„Турска покушава да натера и остале земље НАТО-а да јој испоруче терористе који су побегли из Турске. Реч је о 600 терориста који су сви нашли уточиште управо у НАТО земљама. Оне су се досад оглушавале на захтеве званичне Анкаре“, наводи он и указује да имам Фетулах Гулен, који је осумњичен за покушај државног удара у Турској 2016. године, мирно живи у Пенсилванији, те да САД немају намеру да га изруче, без обзира на међудржавни уговор о екстрадицији.

Ердоган никад ближи поразу

Није немогуће да дође до радикалних унутрашњих промена у Турској јер је реч о држави која је традиционално изложена таквим стварима, каже Владислав Јовановић, али наводи да је Ердоган искусан и лукав политичар којег није лако изненадити.

Међутим, како истиче, у политици ништа није искључено.

„Уколико ствари буду под контролом садашњих власти и после избора 14. маја, Турска ће ићи даље ка јачању своје регионалне самосталности“, наводи Јовановић и додаје да би онда веза са НАТО-ом постала више симболична, него што би била испуњена садржајем.

Војислав Лалић, са друге стране, напомиње да су по Ердогана озбиљнији изазови на унутрашњем, него на спољнополитичком плану.

„Он ће се први пут суочити са великим изазовом јер никада није био ближи поразу. Бајден јесте, по доласку на власт, рекао да ће помоћи опозицији да свргне турског председника (али не војним путем). Међутим, Турска се сада суочава са највећом економском кризом у овом веку. Инфлација је око 80 одсто, расте незапосленост и пада курс лире. Све су то проблеми које већина грађана свакодневно осећа у свом џепу“, каже он.

Лалић наводи да судбина Ердогана највише зависи од опозиционих партија које покушавају да се удруже око заједничког програма. Једино око чега су се усагласиле до сада јесте да ће укинути председнички и вратити парламентарни систем.

„Проблем је у томе што нису успели да се договоре око заједничког председничког кандидата, а уколико се не договоре – они ће највише помоћи Ердогану да остане на власти“, закључује Лалић.

(RT Balkan)

Tweet