КОЛИКО ДАЛЕКО ЋЕ РУСИЈА ИЋИ? Тајни Путинов план за Сирију

КОЛИКО ДАЛЕКО ЋЕ РУСИЈА ИЋИ? Тајни Путинов план за Сирију

24 фебруара 2018

Догађаји у Сирији су се недавно јасно преокренули на горе, и постоји све већи број доказа да је руска војска у Сирији на мети систематске кампање “узнемирујућих напада” анализира Тхе Сакер.

Прво, дошло је до (релативно успешног) напада дроном и минобацачем на руску ваздухопловну базу у Хмеимиму. Затим је дошло до обарања руског Су-25 над градом Масран у провинцији Идлиб. Сада чујемо о руским жртвама у америчком нападу на сиријску колону (заједно са претераним тврдњама о “стотинама“ убијених Руса).

У првом случају су руски званичници отворено изразили своју снажну сумњу да је напад био, ако није планиран и спроведен од стране САД, онда је барем координиран са америчким снагама у близини. У слушају обарања Су-25 није било отворених оптужби, али су многи стручњаци изјавили да висина на којој је Су-25 оборен снажно указује на прилично модеран МАНПАД типа који се обично не виђа у Сирији (не тако суптилан наговештај да су то били амерички Стингер-и који су послати Курдима од стране САД).

Што се тиче најновијег напада на сиријску колону, оно о чему се расправља није то ко га је починио, већ који тип руског особља је био укључен, руска војска или приватни извођачи (ови други су много вероватније објашњење с обзиром да сиријска колона није имала заштиту из ваздуха).

Разматрајући их одвојено, ни један од ових инцидената не значи много, али гледајући их заједно, они могу указивати на нову америчку стратегију у Сирији- да казне Русе колико год је то могуће, без отвореног америчког напада на руске снаге.

Ова хипотеза се чини уверљивом из следећих разлога:

Прво, САД и Израел се још увек опорављају од пораза у Сирији. Асад је још увек на власти, “Даеш” је мање-више поражен, Руси су били успешни не само у својим војним операцијама против “Даеша”, већ и у својој кампањи да доведу што више “добрих терориста“ за преговарачки сто.

Са завршетком успешне конференције о Сирији у Русији, и генералним споразумом свих странака да почну да раде на новом уставу, постојала је стварна опасност да наступи мир, а то је нешто чему се одређене стране одлучно противе.

Друго, и Трамп и Нетањаху су обећали да ће донети много “победа“ како би доказали колико су мужевни и снажни (у поређењу са шоњама које су им претходиле). Почетак отвореног рата против Русије би дефинитивно био “доказ мушкости“, али и превише опасан. Убијање Руса “на маргинама“, да тако кажемо, уз порицање, или, алтернативно, убијање руских приватних извођача је много безбеднија, а тиме и далеко привлачнија опција.

Треће, у Русији следе председнички избори, а Американци се још увек очајнички држе свог размишљања да ако Путину створе проблеме (санкције или вреће за тела из Сирије), они могу некако негативно утицати на његову популарност у Русији (у стварности они постижу супротан ефекат).

На крају, пошто су САД већ одавно изгубили способност да заиста ишта ураде, њихово логичко размишљање је да никоме другом не дозволе да буду успешни. То је главна сврха комплетног америчког распоређивања у северној Сирији- да створе проблеме Турској, Ирану, Сирији и, наравно, Русији.

Поента је следећа: пошто су Американци изјавили да ће (илегално) остати у Сирији све док се ситуација не “стабилизује“, они сада морају да уложе све своје напоре у то да дестабилизују Сирију. Да, постоји нека врста перверзне логике у свему томе…

За Русију би се све те лоше вести могле сумирати на следећи начин- иако је Русија поразила “Даеш” у Сирији, она је још увек далеко од тога да порази САД на Блиском истоку. Међутим, добра вест је то да Русија има опције да се бави овом ситуацијом.

Први корак: Охрабривање Турака

Постоји контра-интуитивно, али на много начина идеално решење за Русе да се супротставе америчкој инвазији на Сирију- укључити Турке. Како?

Не директним нападањем америчких снага, већ нападањем курдских милиција иза који се Американци тренутно “крију“ (барем политички). Размислите о томе, иако се САД (или Израел) неће премишљати пре него што нападну сиријске или иранске снаге, конкретан напад на турске снаге би носио огроман политички ризик: након покушаја државног удара, уз подршку САД, против Ердогана и, само да би додали со на рану, америчке подршке за стварање “мини Курдистана“ и у Ираку и у Сирији, америчко-турски односи су на најнижем нивоу икада, и не би било потребно много да Турци буду гурнути са ивице, са потенцијално катаклизмичним последицама за САД, ЕУ, НАТО, ЦЕНТЦОМ, Израел и све интересе АнглоЦиониста у региону.

Заиста, не може се преувеличати стратешки значај Турске за Европу, Медитеран и Блиски исток, а Американци то знају. Из овога проистиче веома реална, иако не бас добро схваћена, последица- турске оружане снаге у Сирији у суштини уживају оно што бисмо могли назвати “политичким имунитетом“ од било којих америчких напада, односно да (готово) без обзира на то шта Турци раде, САД (готово) никада неће разматрати отворену употребу силе против њих, једноставно зато што би последица, рецимо, напада УСАФ-а на турску војну колону била превише озбиљна.

Заправо, верујемо да су америчко-турски односи толико лоши и толико једнострани, да се турски напад на колону или положај Курда (или “добрих терориста“) са уграђеним америчким специјалним снагама, чини далеко вероватнијим од америчког напада на турску војну колону.

Шта би САД урадиле/могле да ураде? Сличну одмазду? Никако! Не само да је идеја о томе да САД нападне државу чланицу НАТО-а прилично незамислива, него би након тога највероватније уследио турски захтев да се САД/НАТО потпуно повуку са територије Турске и њеног ваздушног простора.

У теорији, САД би могле затражити од Изреалаца да обаве прљави посао за њих, али Израелци неће имати много интереса да започињу рат са Турском око онога што је амерички проблем у “мини- Курдистану“.

Ако би Турци напали америчке војнике, дошло би до протеста и налета “консултација“ и других симболичних акција, али поред свега тога, САД би претрпеле губитке и не би учиниле ништа у вези са тим. Што се тиче Ердогана, његова популарност код куће би се само повећала. Оно што све то значи, једноставно речено, јесте да ако постоји један актер који може озбиљно пореметити операције САД-а у Сирији, или чак присилити САД да се повуку, то је Турска.

Та врста спсособности такође даје Турској много преговарачке моћи са Русијом и Ираном, што Ердоган сигурно пажљиво користи у своју корист. До сада је Ердоган само претио да ће испоручити “османлијски шамар“ Сједињеним Државама, а државни секретар Тилерсон путује у Анкару да покуша да избегне катастрофу, али турски случај да САД изаберу или турску или курдску страну у сукобу, врло обзбиљно ограничава шансе за било какав прави пробој (изралски лоби је 100% иза Курда).

Никада не треба рећи никада, али тврдимо да би овом тренутку требало да се деси чудо да би се заиста спасио однос САД и Турске. Русија може покушати да искористи ову динамику.

Главна слабост целокупног овог концепта је, наравно, то да су САД и даље довољно снажне, укључујући и унутар Турске, и да би било опасно за Ердогана да покуша отворено да им супротстави и да им пркоси. До сада је Ердоган поступао смело, и отворено је пркосио САД, али он такође схвата који су ризици ако оде предалеко, а за њега чак и у разматрању да предузме такве ризике мора бити изгледа за велику корист за њега.

Овде Руси имају две основне опције: или да обећају Турцима нешто врло корисно или да некако додатно оштете тренутне односе између САД и Турске. Руским напорима да оштете односе САД-а и Турске у великој мери помаже америчка подршка Израелу, Курдима и Гуленистима.

Други очигледан ризик је да се свака операција против Курда може претворити у још једну поделу Сирије, овог пута од стране Сирије. Међутим, реалност је да Турци не могу заувек остати у Сирији, поготово не ако се Русија и Иран томе супротстављају. Такође постоји и питање међународног права које је Америци много лакше да игнорише него Турцима.

Из свих ових разлога, коришење Турака да изврше притисак на САД има своја ограничења. Ипак, ако Турци наставе да инсистирају на томе да САД престану да подржавају Курде, или ако наставе да врше војни притисак на курдску милицију, онда читав амерички концепт “мини-Курдистана“ пропада, а уз то и комплетан план за поделу Сирије.

До сада су се Ирачани на брзину позабавили “мини Курдистаном“ спонзорисаним од стране САД у Ираку, а Турци сада предузимају неопходне кораке да се позабаве са “мини Курдистаном“ спонзорисаним од стране САД у Сирији, у ком тренутку ће “њихов“ проблем бити решен. Турци нису заинтересовани да помогну Асаду, или у вези са тим Путину, и није их брига шта се дешава са Сиријом све док је “њихов“ курски проблем под контролом.

То значи да Сиријци, Руси и Иранци не треба да полажу много наде у то да се Турци окрену против САД, наравно, осим уколико се не створе праве околности. Само ће будућност рећи да ли ће Руси и Иранци моћи да помогну стварању таквих околности.

Други корак: Засићење Сирије са мобилним савременим одбрамбеним системима кратког и средњег домета

Тренутно нико не зна какве системе ваздушне одбране су Руси испоручивали Сиријцима у протеклих неколико година, али је то очигледно прави пут за Русе- испоручивање што већег броја савремених и модерних мобилних система ваздушне одбране Сиријцима. Иако би ово било скупо, најбоље решење би било испоручити што више Панцир-С1 мобилних система и 9К333 Верба МАНПАД-а Сиријцима и Иранцима.

Комбинација ова два система би у великој мери закомпликовала било какву ваздушну операцију Американаца и Израелаца, посебно зато што не би било практичног начина да се поуздано предвиди локација са које би они могли деловати. А пошто САД и Израел делују на сиријском небу тотално кршећи међународно право, док би сиријске оружане снаге штитиле свој суверени ваздушни простор, таква испорука система ваздушне одбране Сирији од стране Русије би била беспрекорно легална.

За САД би било апсолутно немогуће да знају ко је заправо пуцао на њих, јер су ови оружани системи мобилни и лако их је прикрити. Баш као и у Кореји, Вијетнаму и Либану, руске екипе би чак могле бити послате да управљају сиријским системима ваздушне одбране и нико не би могао доказати да су “Руси то урадили“, када би амерички и израелски авиони почели да падају са неба.

Руси би порицали одговорност (оно што ЦИА назива “плаусибле дениабилитиy“). Американци и Израелци би се, наравно, окренули против слабије стране, Сиријаца, али то не би направило неку разлику на терену, јер сиријско небо не би постало безбедније за америчке или израелске ваздухопловне снаге.

Друга опција за Русе би била да понуде надоградњу (софтвер и ракете) постојећим сиријским системима ваздушне одбране, нарочито њиховим друмским-мобилним 2К12 Куб и 9К37 Бук системима. Оваква надоградња, нарочито ако су у комбинацији са довољно распоређених Панцира и Верба, била би ноћна мора за Американце и Изрелце. Турци не би много марили јер они у суштини већ лете уз потпуно одобрење Руса, а не би ни Иранци који, колико је познато, немају ваздушне операције у Сирији.

Један приговор на овај план би био да двоје могу играти ову игру, и да ништа не пречава САД да пошаљу још напредније МАНПАД-е својим савезницима “добрим терористима,“ али тај аргумент у потпуности промашује поенту- ако обе стране учине исту ствар, она страна која највише зависи од ваздушних операција (САД) ће изгубити много више од стране која има предност на терену (Руси).

Осим тога, слањем МАНПАД-а у Сирију, САД отуђују савезника Турску, док ако Русија пошаље МАНПАД-е и друге САМ-ове у Сирију, једини који ће се жалити су Израелци. Када се то догоди, Руси ће имати једноставан и истинит одговор- ми нисмо започели ову игру, ваши амерички савезници јесу, можете отићи и захвалити се њима на овом нереду.

Главни проблем у Сирији је чињеница да САД и Израелци тренутно делују на сиријском небу потпуно некажњено. Ако се ово промени, то ће бити спор и постепен процес. Прво, дошло би до неколико изолованих губитака (попут израелских Ф-16 недавно), а онда бисмо видели да би се локација америчких и/или израелских ваздушних удара постепено променила од урбаних центара и централних командних места на мање, изоловане мете (као што су колоне возила).

То би указало на свесност да већина значајних циљева већ има превише добру одбрану. На крају би се број ваздушних летова постепено заменио ударима крстарећих и балистичких ракета. Основа свега тога би била промена са офанзивних ваздушних операција на заштиту снага које би, заузврат, омогућиле Сиријцима, Иранцима и Хезболаху много лашке окружење за деловање. Али неопходан први корак за било шта од тога би било драматично повећање способности сиријске одбране.

Хезболах је већ деценијама успешно деловао под тоталном израелском ваздушном надмоћи, и њихово искуство у оваквим операцијама би било непроцењиво за Сиријце, све док они не развију довољно своје способности ваздушне одбране.

Закључак: да ли је контра-ескалација заиста једина опција?

Почињемо да верујемо да је “Империја” одлучила да покуша поновно освајање Сирије, па чак и Макрон прави неку буку о нападању Сиријаца како би их “казнили“ због њихове употребе (непостојећег) хемијског оружја. У најмању руку САД желе да Руси плате што је могуће више за своју улогу у Сирији. Даљи амерички циљеви у Сирији су:

  • Наметање дефакто поделе Сирије тако што ће преузети контролу над сиријском територијом источно од реке Еуфрат (то можемо назвати “план Ц верзија 3.0“)
  • Краћа поља гаса која се налазе у североисточној Сирији
  • Стварање полазне области под контролом САД, где се могу планирати и спровести операције Курда
  • Саботирање било каквих мировних преговора подржаних од стране Русије
  • Подршка за израелске операције против снага Ирана и Хезболаха у Либану и Сирији
  • Ангажовање у редовним нападима против сиријских снага које покушавају да ослободе своју земљу од страних освајача
  • Представљање инвазије и окупације Сирије као једну од “победа“ које је Трамп обећао МИЦ-у и израелском лобију
  • До сада је руски одговор на ову стратегију развоја био прилично пасиван, а тренутна ескалација снажно указује на то да би могао бити потребан нови приступ.

Обарање израелског Ф-16 је први корак, али још много тога треба учинити како би се драматично повећали трошкови које ће Империја морати да плати због своје политике према Сирији.

Повећање броја руских коментатора и аналитичара као и упућивање већег броја ратних авиона у Сирију, може бити знак да се нешто спрема.

Wебтрибуне.рс

KOMENTARI



10 коментара

  1. Strahinja says:

    Gde si "Gorane" da komentarises i pljujes Ruse i Putina ?

    • Lebowsky says:

      Nije tu, otišao je na kongres dvorskih budala, vraća se za par dana da ispuni normu...

      • goran says:

        Imas lepo hazarsko ime, lepo su te naucili. A imas li sta da kazes, e to je vec drugo pitanje. Fetisizam, kult licnosti, ocekivanje da neko drugi resi srpske probleme a ne oni sami, eto to je ono sto uglavnom kritikujem (na primeru Rusije). Rusija me ne zanima, vec samo opstanak Srbije. Dok budemo cekali da nas oni nahrane, nestacemo sigurno. Mi moramo sebi da pomognemo, a ne da cekamo druge da to uarde. Izvini sto pisem o necemu sto prevazilazi tvoje mentalne kapacitete. Ostaj mi zdravo i veselu, u podnozju Putinovih nogu, kao i svaki idolopoklonik.

  2. goran says:

    Koje Ruse? Jel one sto raduju za drzavu od Nila do Eufrata. Ako ne znas na sta mislim, onda si pionir.

    • Ilija Krneta says:

      Gorane dali poznajes SRBIJU Srbija razorena i odvojena zemlja okupirana od titini pijonira SRBIJA se nemoze odbranuti od suseda kamoli saveznika ustasa i muslimana komsija srbija pokradena iod izdajnika u BEOGRADU titine dece koje on ostavijo da vladaju sa BEOGRADOM i SRBIMA Srbi nisu gazde svoje srbije srbi su taoci komunisticke parije u beogradu SRBIJU JE UVEK RUSIJA BRANULA u istoriji covecanstva da nije sad RUSKE FEDERACIJE I PUTINA od srbije nebi ni ime ostalo molise bogu da rusija ne podklekne AMERIKI I UNIJI koju su je okruzili za unistenje hvala

  3. Bole says:

    Samo jedna stvar nije analizirana a prilicno je verovatna. A to je napad sirijske vojske na turke. I niko ne moze da ih spreci. I turci su tu potpuno nelegalno kao i amerikanci. A to rusima ne ide na ruku nikako. A nisu se turci neka sila kako se busaju. Pate se oni mnogo sa kurdima i imaju dosta gubitaka.

  4. Miraš says:

    Sednica SB UN nastavlja se danas u 12 časova po njujorškom vremenu, a po našem to je u 18 časova. Sve oči sada su uprte u Moskvu i glavno pitanje je da li će Rusija, saveznica Sirije koja ima pravo veta u Savetu bezbednosti UN, podržati rezoluciju. Koliko god da se navodi kao razlog za primirje stradanje civila u istočnoj Guti stvar je u tome da snage SAA u ovih nekoliko dana bombardovanja razarale su značajnu infrastrukturu utvrdjenja, podzemne prolaze, skladišta municije, itd. terorističkih vojski koje su tu locirane i koje su podržane od SAD i njenih saveznika. Tih 30 dana primirja je stvarno mnogo, ali šta planiraju ako se to ne prihvati. Pre 10-tak dana bila je anonimna prijava da u u gradu Sarakebu Idlib primećena je dostava otrovnog gasa snagama HTS koje tu oblast kontrolišu sa ciljem da bude opet trovanja civila i optužbi protiv Asada koji truje sopstveni narod. Da li bi tu odvratnu lažnu operaciju izvršili sada nad civilima u Idlibu ili na nekom drugom mestu i iskoristili to kao povod da Amerikanci opet bombarduju snage SAA kao prošle godine. Naravno niko ne bi pomenuo da snage SAA ne kontrolišu tu teritoriju Sirije. Jedino se zna da doletela su još 2 aviona SU 57 u Hmejmim tako da sada takvih aviona ima 4. Ako Rusija ne prihvati rezoluciju i borbe u istočnoj Guti se nastave moguće je da će kao i dosad biti aktivirana sva ostala ratišta, uključujući i napade na položaje SAA kod Deir ez Zora na istočnoj strani Eufrata.

  5. Sančo Pansa says:

    STRAVA! Ne sjećam se kada sam zadnji put pročitao kvalitetniji tekst od ovog...Pokušavam naći ime autora, ne snalazim se... SVAKA ČAST ZA KO GOD DA JE!!! Nemam riječi kojom mogu izraziti zahvalnost i divljenje na analizu situacije na Bliskom Istoku...

  6. Miraš says:

    Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija jednoglasno je usvojio rezoluciju o proglašenju 30-dnevnog prekida vatre na teritoriji Sirije i o daljem sprovođenju humanitarnih operacija u toj zemlji. Stalni predstavnik Rusije pri UN Vasilij Nebenzja upozorio je nakon glasanja da Rusija neće dopustiti da se usvojeni dokument tumači proizvoljno. Prema njegovim rečima, Rusija insistira na tome da se prekinu okupacioni potezi SAD u Siriji. „Insistiramo na tome da se što pre prekinu okupacioni potezi taozvane koalicije, što bi, pored ostalog, imalo i jasan humanitarni efekat. To bi omogućilo sirijskoj vladi da se posveti obnavljanju normalnog života na svim teritorijama oslobođenim od terorista“, istakao je Nebenzja.... Dokument zahteva da sve strane „bez odlaganja prekinu borbe“ i da poštuju dugotrajnu humanitarnu pauzu, od najmanje 30 dana, na celoj teritoriji Sirije, kako bi se omogućila bezbedna isporuka humanitarne i sprovođenje medicinske evakuacije teško bolesnih i ranjenih..... U tekstu je navedeno da prekid vatre ne važi za vojne operacije protiv DAEŠ-a, Nusra fronta i Al Kaide, kao i drugih grupa povezanih s ovim terorističkim organizacijama.

    • Miraš says:

      Ovaj ton ruskog ambasadora podseća na ozbiljan problem koji Sirija već duže vreme ima sa položajem izbeglica, a i sa dostavom humanitarne pomoći izbeglicama u kampu Rukban. U narednim danima mogli bi da insistiraju da se Amerikanci odatle pomere i dozvole dostavu pomoći, ili da se taj kamp rkroz raseli. Kamp se nalazi iza američke baze Et Tanf na jugu pokrajine Homs pored granice Jordana. Dosad Siriji uopšte nije bilo omogućeno a zbog prisustva Amerikanaca da pruže pomoć tim izbeglicama. Jedino pristup imaju vlasti Jordana, ali ni oni u tome nisu konstantni jer ne postoji u tom kampu normalna bezbednost pa jednom prilikom ubijeni su i pripadnici jordanske vojske koji su učestvovali u dostavi pomoći i to od strane ISIS terorista koji tuda vršljaju. Praktično i te izbeglice su taoci američke okupacije te oblasti. Njih 150 uspelo je pre mesec-dva da pobegne pešačeći kroz pustinju i da objasni sirijskim vlastima kakav teror vlada u tom kampu. Povremeno iz baze dolaze u kamp i surovo ih prevaspitavaju da se bore u terorističkim napadima protiv Sirijaca. Sledećeg dana kada je nova grupa pokušala slično bekstvo pohvatani su i surovo za primer likvidirani. Oni više nisu ni izbeglice nego taoci, zarobljenici-logoraši.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u