Koliko Srba, srpskih službenih lica i mirnih građana treba da bude ubijeno pa da neko ozbiljno reaguje!?
29 avgusta 2014Koliko Srba, srpskih službenih lica i mirnih građana treba da bude ubijeno pa da neko ozbiljno reaguje!? Pa da se neko od onih koji su stvarali i stvorili tu opaku i opasnu tvorevinu od države, to zastrašujuće svoje nedonošče, svoje čedo od republike Kosovo, koje tako predano ljuljaju u ljuljašci svoje ionako izobličene demokratije i puštaju mu da se igra ubijanja Srba kad god i koliko god poželi, pa da se neko od njih zapita: zaista, dokle?!
Zar nije bilo dosta ubijanja policije, vojske, Srba i ostalog nealbanskog stanovništva one poslednje, one Savezne Republike Jugoslavije od strane terorista takozvane Oslobodilačke vojske Kosova? Što je izazvalo otpor Republike Srbije i dovelo do pokušaja da se uvede red, da se stabilizuje situacija u toj južnoj srpskoj pokrajini. Pri čemu je i nad Albancima bilo zločina sa srpske strane. I zbog čega su i ovde i u Hagu mnogi suđeni i osuđeni. Među kojima su nekima u Hagu vođeni najobičniji politički procesi. Pa danas leže po raznim evropskim kazamatima. A onda su svetski moćnici, svetske siledžije, oličene u vlastima Sjedinjenih Američkih Država, oličene u liku tadašnjeg generalnog sekretara i njemu potčinjenih generala i admirala Natoa, oličene u likovima vladara pojedinih evropskih država, 78 dana bezdušno i nemilosrdno uništavali i razarali po Srbiji i delu Crne Gore puteve, železničke pruge, mostove, mostove po gradovima, fabrike, bolnice, škole, dečje vrtiće i ubijali gde su i kad su koga stigli: decu na nošama i na mostovima, starce po mostovima, u bolnicama, u autobusima i vozovima… I nikad niko zbog toga nije odgovarao. Nije Klinton, nije Bler, nije Šreder, nije Solana, nije Olbrajtova, nije general Klark… Niko od njih nije… I niko od njih nikad i neće. Oni su iznad svake pravde, oni su iznad svih krvavih zločina koje su počinili! Oni su, i ne samo oni, i iznad zločina genocida počinjenog najvećim etničkim čišćenjem na tlu Evrope a nakon Drugog svetskog rata, počinjenog opet nad Srbima. Oni su…
Zar nije dosta otetih i nestalih Srba, od kojih apsolutnoj većini ni dan-danas nema traga. O kojima ni dan-danas nema glasa – kako su oteti, gde su oteti, gde su završili? A ni glasa ni traga nema samo zbog toga što su to nestali Srbi.
Zar nije bilo dosta izvadjenih organa Srbima? Za šta nikad niko nije odgovarao. Pa se i dan-danas deo svetske javnosti, čiji su Albanci mezimci, nagađa oko toga da li je toga uopšte i bilo, treba li o tome organizovati bilo kakve sudanije… A svi dosadašnji nalazi veoma ozbiljno rađenih istraživanja bez imalo rezerve ukazuju da se to zaista događalo.
A opet, neki se ipak predomišljaju: ta to su organi Srba! Treba li tu bilo šta…
Zar nije bilo dosta što je više od dve stotine hiljada Srba, Roma, Goranaca i drugih nealbanaca proterano sa Kosova i Metohije? I to uz budnu prismotru i uz svesrdnu pomoć pripadnika svih mogućih gotovo kao za kosmička osvajanja opremljenih i do zuba naoružanih takozvanih mirovnih vojski. Zar nije… A koji su ovde, ti ovamo proterani, nazvani „stručno“, kako se ne bi neko uvredio i kako im se ne bi ugasila nada u povratak, koji su ovde nazvani – interno raseljeni. Zamislite: interno raseljeni! A ta strana riječ ima mnogostruka značenja – nije to baš tako jednostavno: šta ako su oni internirani?! A ne samo privremeno interno raseljeni. Takve se podvale samo Srbima mogu raditi!
A tragom tog termina, dolazimo i do Kopnene zone bezbednosti! Zamislite: Kopnena zona… Kao da postoje rečna, jezerska, morska. Vodena, u stvari. A takve između Srbije i njene južne pokrajine nikad nije bilo.
A sad nešto i o takozvanim drvosečama.
Albanci prelaze tu administrativnu granicu, široku pet kilometara, uvek naoružani do zuba, kad hoće i gde hoće: seku šume, kradu stoku, žanju useve, napadaju civile, napadaju srpsku žandarmeriju, ubijaju, pale…
Oni koji njih čuvaju, odnosno koji im čuvaju tu njihovu zlikovačku samoproglašenu republiku, oni i ne haju. Jer taj međuprostor od pet kilometara ne čuva u stvari niko. Pa tako i ginu mladi srpski žandarmi. A ginu zahvaljujući nečijoj nebrizi i neodgovornosti. A zna se i čijoj. Kakva je to država koja dopušta da joj nečiji naoružani teroristi seku i odvoze hiljade i hiljade kubnih metara drveta?! A ona ih ne sme ni da nazove teroristima. I to, pre svega, zbog onih u Briselu i Berlinu. Jer prvenstveno gradnja dobrosusedskih odnosa vodi ka Evropi. A u tome Beograd zaista napreduje. I to dok mladi ljudi ginu, dok gube svoje nevine živote.
Duga je istorija straha od Albanaca na tim područjima. Šta je samo literature o tome pročitao ovaj autor! A nešto i doživeo. Uz živo sećanje na brojne časne Albance. Od kojih mi je jedan, katolik, sjajan intelektualac, školovan u inostranstvu, u Đakovici, početkom osamdesetih, rekao: Republike će biti, to zapamti, i ja joj se ne radujem, a u svemu tome najebaće Srbi!
Budući da sam i sam u detinjstvu i mladosti bio drvoseča, dobro se sećam da sam u šumu nosio sekiru, testeru, a kasnije i motorku. Bilo kakve puške nikad nisam ni imao.
A pojedini predstavnici naših vlasti (i pojedini mediji, takođe) njima: drvoseče! Kakve crne drvoseče. Drvoseče s automatskim puškama, bombama i ko bi ga znao sa čime još!
(Intermagazin.rs)
Svetislav says:
Sve dotle dok Srbi u Beogradu pogresno misle da su oni na bezbednom.