Колонијална полиархија

Kolonijalna poliarhija

24 februara 2018

Piše: Slobodan Antonić

Pre no što objasnim šta je kolonijalna poliarhija i kako ona upravlja Srbijom, želeo bih da odgovorim na primedbu čitaoca Stanja stvari povodom mog prošlog teksta (Kolonijalni establišment).

„Ne slažem se da se u slučaju Srbije radi o koloniji”, napisao je Jovan Jovanović, „jer nijedna kolonija nema sopstvene političke i državne organe. Kakvi su da su, ali Srbija ih ipak ima. Ako gospodin Antonić baš želi, mogao bi da položaj Srbije poredi sa nekom vrstom `protektorata`, ili čak i `kondominijuma` Vašingtona i Brisela, ali i to samo pod znacima navoda” (ovde).

Međutim, kao što sam napisao u prvom tekstu na Stanju stvari (ovde), u 21. veku na delu je mutirani kolonijalizam. Takav kolonijalizam  je neprimetniji i podmukliji od klasičnog, „trupe kolonizatora više ne marširaju glavnim gradom kolonije,”, pojasnio sam, „ali zaposednute zemlje eksploatisane su i potčinjene katkad gore nego u 19. veku”.

Evo nekih primera u vezi sa Srbijom, o kojima sam već pisao, pa sam slobodan da ih rekapituliram:

U Srbiji samo strani kapitalisti dobijaju od srpske Vlade subvenciju od 10.000 evra po zaposlenom (pa i više  od toga), čime obezbeđuju besplatnu radnu snagu pet i više godina. Srpski kapitalisti takvu privilegiju u svojoj sopstvenoj zemlji nemaju. Naša vlada zapravo vodi političku ekonomiju „Superhika” – uzeti kroz porez od siromašnih Srba i dati bogatom Nemcu (ovde). Ali, to ne radi samo sadašnja vlada (Brnabićeve), to su radile i barem tri vlade pre nje (Cvetkovićeva, Dačićeva i Vučićeva). Da li je tako nešto moguće igde drugde osim u koloniji?

Takođe, najveći deo profita stranac može legalno da iznese iz Srbije, a domaći preduzetnik ne može; stranac je oslobođen carine na uvoz proizvodne opreme, a domaći kapitalista ne (ovde); u stranim kompanijama nema sindikata, radnici se ispituju na poligrafu, nose pelene i padaju u nesvest od vrućine (ovde). Kao što je neko lepo primetio: „Strani investitori u Srbiji osećaju se kao britanski turisti na Zakintosu: sve norme, socijalne, pravne i moralne, ukinute su”. Ovakvo ponašanje stranih kapitalista karakteristično je upravo za koloniju.

U Srbiji ne samo da su skoro sve banke u stranom vlasništvu (ovde) već Narodna banka ništa ne preduzima da zaštiti građane od lihvarskih kamata stranih banaka (recimo, stambeni krediti u „švajcarcima”). „Očigledno, na delu je savez domaćih političara i stranih bankara”, napisao sam. „Osnovni pokazatelj da je neka država svedena na koloniju jeste da institucije uvek štite strance na račun domaćeg življa” (isto). U Srbiji je upravo tako.

Srbija se svim silama  gura u EU integracije (plus u NATO) kao u nešto što se „podrazumeva”. Zašto? Zato što je, kao što je objasnio američki „ekspert” Robert Kaplan (ovde), samostalna Srbija opasnost za poredak na Balkanu. Jedino prihvatljivo rešenje za atlantiste je, kako nam je rastumačio Kaplan, da Srbija bude deo strane imperije – Osmanske ili Austrougarske ranije, EU sada. Zato SAD i Britanija, koje nisu deo EU, svesrdno podržavaju „integraciju” Srbije u EU.

Srbija se, takođe, dodatno gura u regionalne ekonomske integracije koje u Srbiji niko ne želi – poput „Zapadne Balkanije” (ovde). Simbol te neželjene integracije je izgradnja auto-puta Niš–Drač. Zapadna Balkanija treba da obezbedi večni boravak Srbije u predsoblju EU, kako bi i dalje bila ucenjivana, a cilj izgradnje autoputa Srbija–Albanija je „strateško povezivanje mediteranskih i istočnoevropskih NATO zemalja, značajno zbog konflikta s Rusijom” (ovde). Zemlja se gura u nadnacionalne strukture samo zato da bi se lakše kontrolisala – prepoznatljivo za mutirani kolonijalizam.

Što se tiče političkog sistema, u Srbiji je na delu tipična kolonijalna demokratija – simulakrum ispražnjen od istinskog odlučivanja. Na izborima se bira skupština, ali zakone parlamentu dostavlja ili potvrđuje Brisel (recimo, Zakon o kulturi; ovde). Skupština bira vladu, ali vlada samostalno ne odlučuje čak ni o jednostavnim pitanjima poput cene struje ili broja službenika koji će biti otpušteni, već se o tome pitaju MMF, Svetska banka ili Savet komesara EU (ovde).

Simptomatično je da je i retorika najmoćnijeg čoveka u Srbiji izrazito autokolonijalna. Na inauguraciji za predsednika (2017) on je o svom narodu govorio kao o „Balkancima”, predstavivši ih kao divljake i lenjivce, dok je o našim atlantističkim kolonizatorima besedio kao o simbolima civilizovanosti (videti moju detaljnu analizu ovde). To je tipično za dihotomiju kolonijalnog diskursa: „uređeno – divlje”, „civilizovano – urođeničko”, „metropola – kolonija”.

Takođe je primećeno da naš najmoćniji političar ispoljava, kako je rečeno, „pseću radost” i „slugeranjsko ushićenje” (ovde) kad god se susretne s kancelarkom Nemačke (ovde), a sličnu sliku kolonijalne podložnosti daje i njegova samohvala „da se na prijemu čak četiri puta rukovao s Trampom” (ovde) i „da ćemo nedeljama raditi na Trampovom govoru da bismo mogli da pronađemo prave zaključke za vođenje srpske politike – tih 45 minuta govora ćemo analizirati narednih 45 dana” (ovde; analiza ovde). Takvo ponašanje je takođe tipično za kolonijalnu situaciju.

I insistiranje na „dualnom obrazovanju“, primećeno je, obezbeđuje dodatnu jeftinu radnu snagu stranim kompanijama (ovde i ovde), spuštajući nivo obrazovanja namenjen našoj deci. S druge pak strane, ceo obrazovni sistem pod snažnim je uticajem borbenih autokolonijalista iz tzv. NVO sektora, koji se u pojedinim pitanjima pokazuju moćnijim i od samog Ministarstva prosvete (ovde).

Mogli bismo još dugo navoditi različite znake „kolonijalne situacije” – od zahteva da se američki ambasador zove Skat a ne Skot (ovde), preko simbolike gej-parade kao „vrste okupatorskog defilea  i imperijalne kolone sa zapadnim ambasadorima i izvestiocima” (ovde), do „kolonijalne eksproprijacije naših tela” po predloženom Zakonu o transplantaciji (ovde). No, o tome svemu već sam detaljno pisao, a o pojedinim karakterističnim pojavama nameravam još nešto da kažem u ovoj rubrici, pa ću se ovde zaustaviti.

Razumem da nije lako misliti o svojoj zemlji kao o koloniji – ne samo zbog nacionalnog ponosa već i zato što živimo u mutiranom kolonijalizmu koji je drugačiji od klasičnog, kao i zato što mreža čuvara atlantističke ideologije kontroliše društvenu percepciju – od medija do univerziteta (ovde). Ali, ako objektivno sagledamo svoj položaj, moramo priznati: mi smo sada kolonija. A to saznanje važan je korak ka našem oslobođenju.

* * *

A sada ću da pređem na glavnu temu ovog članka: kolonijalnu poliarhiju. Već je dobro primećeno (ovde) da se Srbijom danas vlada „preko više tačaka kontrole, koje mogu, ali ne moraju biti i vertikalno povezane jedna s drugom”. Moć je u kolonijalnoj poliarhiji segmentirana tako da su tačke kontrole difuzno raspoređene, često su nosioci moći međusobno sukobljeni, ali svi oni čine sistem koji kontroliše i eksploatiše potčinjeno društvo.

U Srbiji, jedna linija moći u establišmentu ide od sadašnjeg predsednika prema dnu društvene piramide. Aktuelni predsednik, prema opštem utisku, ima faktičku kontrolu nad vladajućom strankom, nad Skupštinom, nad Vladom, nad javnim sektorom u ekonomiji i nad delom medija. Veliki je to deo vlasti, ali Srbija je ipak daleko od monokratskog sistema.

Druga pak linija moći u establišmentu vezana je za kolonizatora: počinje od, za Srbiju zaduženih, delova aparata Vašingtona i Brisela, kao i od tamošnjih fondova „za razvoj demokratije”, „borbu za ljudska prava”, „suočavanje s prošlošću” itd. Karike tih lanaca moći su, zatim,  ovdašnje ambasade SAD i EU, teledirigovane, autokolonijalne NVO (od Helsinškog odbora do NDNV), srpski mediji pod kontrolom stranih struktura (Blic, N1, NIN…) itd.

Ta dva lanca moći unutar establišmenta zajedno čuvaju sistem, ali su u pojedinim pitanjima i konkurentni. Domaća vladajuća elita zna da ne bi bila na vlasti da nije lojalna Vašingtonu i Briselu. Recimo, sadašnji Predsednik je još 2009. obavio svoj pokajnički „put u Kanosu” (o tome sam pisao ovde) i tako obezbedio saglasnost ovog drugog lanca moći za dolazak na vlast (2012); saglasnost za ostanak na vlasti obezbedio je pak Briselskim sporazumima (2013. i 2015) i već pominjanom autokolonijalnom ekonomskom politikom.

Ipak, ukoliko kompradorski političari počnu da „vrdaju”, brzo će im se unutar formalne opozicije naći alternacija. Opoziciju kolonizator uvek održava kao unutarsistemsku alternaciju (ne alternativu) aktuelnoj vlasti. Kod nas je to čitav spektar „evroentuzijastičkih“ stranaka, od DS-a i LDP-a do PSG-a. U disciplinovanju kompradorskih političara učestvuju, dakako, i mediji koji su pod direktnom kontrolom kolonizatora, kao i autokolonijalni NVO sektor. Razume se, ovdašnji mediji i NVO nikada neće dovesti u pitanje atlantističku ideologiju koja je zajednička za obe linije moći, a čije su osnovne dogme: neoliberalna privatizacija (prodaja strancima svega), bezuslovna integracija (utapanje) u EU i NATO, kao i totalna desuverenizacija i akulturacija.

„Kontrolišući više tačaka društvenog uticaja ili državne uprave simultano, atlantisti lako uslovljavaju jedne drugima. Novac koji je svima potreban je negdje u Londonu, Cirihu ili Frankfurtu, kako za Vučića i B92, tako i za Krik, NUNS ili BIRN, kojeg je Krik izgleda izgurao iz milosti sponzora” (ovde). Ove oštre rivalske borbe između autokolonijalnih frakcija, kao i njihova povremena nadmudrivanja s kolonizatorom, odigravaju se van pogleda javnosti, u dubokoj pozadini. No, dinamika svih ovih trvenja teško da može uticati na promenu sistema (samo)kolonizacije.

Između dva ovde opisana lanca moći nalaze se društveni akteri koji nisu pod direktnom kontrolom ijedne od tih linija, ali su pod snažnim hegemonim poljem uticaja obe. Domaći kapitalisti, recimo, „posluju” kako s kompradorskim političarima, kojima plaćaju koruptivnu rentu, tako i sa stranim kapitalistima, s kojima, udruženi, bezobzirno eksploatišu domaću radnu snagu i resurse. Nacionalna buržoazija i kolonijalna inteligencija, nasuprot tome, više je pod uticajem kolonijazatora i njegove ideologije, impresionirana kulturnim „prestižom” belih gospodara (tzv. meka moć).

Recimo, „90% srpskih `novinara` sebe u (željenoj) budućnosti vidi kao uposlenike američkih, engleskih ili nemačkih medijskih kuća” (ovde). Otuda se novinar Dejan Anastasijević, kada se zaposlio u Bi-Bi-Si-ju za Srbiju, pohvalio – bez bilo kakvog osećaja da je uradio nešto neprilično: „od danas sam u službi engleske kraljice” (videti ovde). Da se zaposlio u RTS-u svakako ne bi napisao: „od danas sam u službi Aleksandra Vučića”. No, raditi za strani propagandni servis koji je namenjen „informisanju“ srpske publike za naše novinare je, nažalost, posao kojim se oni naivno-glupo ponose.

Isti društveni suicid praktično čine i pripadnici kulturne, obrazovne, akademske, ekonomske i druge elite u Srbiji, koji s radošću služe kolonizatoru. Pošto su pounutrili atlantističku (autokolonijalnu) ideologiju, oni ne vide da njihov beli gospodar smišljeno uništava ne samo domaću industriju – ubijajući time konkurenciju – već da takođe teži i da marginalizuje, potkopa i najzad sruši domaće visoko obrazovanje, domaću nauku i nacionalnu kulturu. Kolonizator to radi ne samo zato što mu nisu potrebni obrazovani i pametni urođenici već i zato što očuvane ustanove visokog obrazovanja, nauke i kulture lako mogu da obnove nacionalnu industriju. Obrazovani i pametni domoroci, isto tako, mogu probuditi i svest o laži, eksploataciji i tlačenju – što je ključna podloga za promenu sistema.

Zato kolonijalna eksploatacija neke zemlje, vremenom, uništava najveći deo domaće srednje klase i domaće inteligencije. Dejan Atanasijević može da se ponosi time što trenutno radi za „englesku kraljicu”; ali, kada BBC – Serbian Service obavi posao u Srbiji, Anastasijevićeva deca će ovde moći da rade samo kao šrafciger majstori u nemačkim pogonima, kao bebisiterke u domovima stranaca na Dedinju, ili kao plesačice na šipki u barovima za britanske turiste.

Tako kolonijalna poliarhija ima dvostruku ulogu – da zameni mehanizam izbora legitimne državne uprave ustrojstvom političkog, ekonomskog, vojnog i kulturnog kripto-protektorata (prikrivenog zaposedanja); i drugo, da kroz dominaciju poželjne ideologije u svim sferama društva – od vrtića do akademije nauka – obezbedi reprodukciju samokolonizacije.

Upravo to je najveće lukavstvo kolonijalonog uma – da se kolonizovani raduje što će služiti kolonijalnom gospodaru.

Zato je drugi korak u našem oslobađanju taj da u Srbiji postane sramota da se bilo ko pohvali kako će od sada da služi engleskoj kraljici. Počev od Dejana Anastasijevića.

(Anfor)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Ognjen says:

    Nismo mi kolonizovani mi smo već svi mrtvi. Ne trebamo mi više nikom kao robovi ta era ili vreme kolonijalizma je prošlost i zaostala politika. Sada se otvoreno zastupa uništenje velikog dela ljudske rase. Neko je izračunao da ima previše ljudi na planeti . Svi smo puni otrova koji se zove glifosomat, to je vrlo kancerogeni totalni herbicid. Osnovne biljke za ishranu su genetski modifikovane samo da bi bile otporne na glifosomat. Ovim savremenim kolonizatorima ljudi u opšte nisu bitni, oni imaju robote,kompijutere,mašine koje zamenjuju na hiljade ljudskih ruku. Zašto bi oni davali nekom penziju ili zdravstvenu zaštitu to je ogroman trošak za njih. Samo odabrani će ostati živi koji im budu pomagali u ostvarenju njihovog plana. E tako se bukvalno i odnosi naša vlast prema nama kao da smo živi leševi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *