Komitet kao crkvena savest

Komitet kao crkvena savest

16 januara 2014

Misa-Matic-knjigaPiše: Miša Matić

Broz reperesijama nije uspeo da uništi Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Arhijereji i sveštenici delali su tajno, krštavali, svetili vodicu, vodili letopise i crkvene knjige. Trpeli razne muke, od javnih poruga do ubistava. To ih nije skrenulo sa Hristovog puta, da se osim vere odreknu i časti i brige za pastvu. Nisu sveštenici koji su sve trpeli u broznim vremenima pokleli pred silom i pretnjom broznih slugu, koji su ih mučili, ismevali, a neretko ih i ubijali. Sveštenici i vernici su imali status divljači, za koje nije postojao lovostaj. Ubijen je čak i srpski patrijarh Vikentije Prodanov. Pronađen je mrtav nakon posete jednog od šefova Udbe. Nije popustio pred pretnjama i ucenama.

Mnogi sveštenici skončali su pod točkovima hladnjača, nisu znali za strah prema onima koji ubijaju telo. Samo u Beloj Crkvi u Banatu je od 1. septembra 1944. pa do 1948. likvidirano 12 sveštenika. Istražujući o stradanju tih mučenika, naišao sam na zid ćutanja. Nisam previše insistirao, ali podatke nisam dobio, a razlog je bio jednostavan: Spomenicu Srpske Pravoslavne crkve u Beloj Crkvi, autora Živana Ištvanića, između ostalih finansirala je organizacija Subnor, a u toj organizaciji ima još uvek živih učesnika događaja vezanih za končinu 12 belocrkvanskih sveštenika.

Očito da nema više one hrabrosti koja je krasila stradalnike koje nisu poklekli ni pod mukama. Došla je Miloševićeva vlast i dala privilegije Crkvi. Pod terorom u Crkvi nisu dobrodošli partijski sekretari, ali pod privilegijama, nestaje hrabrosti i komitetlije postaju oni koji se i u crkvi pitaju za sve što treba i ne treba da ih interesuje. Malo je onih koji su pokušali da novopristigle pravoslavne komuniste isteraju iz svog okruženja.

Takvi sveštenici danas stradaju. Neretko se može čuti ili pročitati neka skaradna priča o nekom od srpskih sveštenika. Klevetan je jedan sveštenik da je sa drugom popadijom viđen, nigde drugde nego u oltaru, i to u lascivoj pozi. Sa otvorenim dverima. Isti sveštenik je optuživan i za greh srebroljublja i naplaćivanje usluga vernicim po visokim tarifama. Lično svedočim, da mi je uz prisustvo mojih prijatelja, koje nije poznavao, vratio pola ponuđene sume za parastos mom ocu, koji je služio.

Kleveću ga oni čije su očevi tukli članove crkvenog odbora, a za ratnog i poratnog sveštenika smisliše priču kako na Veliki petak jede pečenje, ne bi li narod odvratili od vere kojom je poput opijuma truje Srpska Pravoslavna Crkva. Kad god sam slušao neku priču o sveštenicima i novcu imao sam dva pitanja: Da li je Vama pop uzeo novac? I koliko ste do sad, u svom životu, dali novca za svoju crkvu i svoje popove? Dobijao sam odgovore da su pare uzete nekom poznaniku govornika, a novac crkvi i sveštenicima govornik nije dao nikad.

Istina u tim pričama nije bitna, bitno je da se oklevetaju i Srpska crkva i srpski sveštenici. Klevetnicima nije bitno sa koje strane deluju, bitno je da se o Crkvi širi negativna priča. I takva uporna metodologija je donekle i urodila plodom. Oni su se sada uvukli u crkvene odbore, čak i eparhijske odbore i postali su nezamenljivi stručnjaci za verska pitanja i kanonska pravila. Bez njih nebi ni mogla da postoji Crkva, a potomke progonjenih vernika, koji su krštavani u tajnosti, sada oni uče šta je Sveta tajna krštenja. Opominju te stradalnike da se nedeljom i praznikom mora biti viđen na liturgiji, jer ako ko ne dođe, može biti prijavljen, isto onako kao što je bio prijavljivan ako je dolazio na liturgiju pre više od četvrt veka.

Takvi klevetnici, iako su naizgled promenili stranu, ostali su na istoj strani. I dalje bi da terorom vode glavnu reč, bilo gde, pa makar to bila i Crkva koju su progonili. Sada deca kojima su roditelji zabranjivali da uđu u crkvenu portu teraju iz crkve decu onih koji su stradali zbog dolazaka u crkvu. Deca onih koji su jahali sveštenike sada broje novac sveštenicima i određuju koliko je svešteniku dovoljno. Bitno je da je sveštenstvo pod njihovom kontrolom.

Neretko se dešava da je predsednik crkvenog odbora nekadašnji sekretar komiteta. Ako mu ne uspe da uđe u crkveni odbor, nekadašnji sekretar komiteta kleveta sveštenika za finansijske, seksualne i antipatriotske delikte. Događa se da i to nije dovoljno, pa imamo slučaj da sekretar komiteta osniva i svoju crkvu, ne bi li napravio novi raskol u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, pa u svoje okrilje prevodi one koje je zakriljavao Sveti Petar Koriški. Glavna publika su im neofiti i neostvareni ljudi u bilo kom smislu. Ljudi iza kojih neće ostati nikakav trag i nijedno delo.

Meta negdašnjih broznih sledbenika je i Srpska Crkva u iseljeništvu. Nekada optuživani sveštenici za četništvo i proglašavani narodnim neprijateljima, sada su po tim klevetama skloni raspusnom životu ili proneveri novca, a neretko i oba. Svakom potezu sveštenika se traži mana i greška, ne bi li se ta, po njima nečasna radnja, što pre obnarodovala i što više oblatio onaj koji je bio meta praćenja i obrade. Očekuje se od sveštenika partijska disciplina kakvu su očekivali u svojim broznim komitetima. Sveto Pismo i Kanonik im služi umesto Marksovog manifesta i potežu ga na svaku reč arhijereja, sveštenika i vernika koji im nisu po volji. Zaboraviše da vide jednu rečenicu, koja ionako, ne može da im dopre iz komunističkih čizama u brozne glave: Sakrij greh brata svoga!

Beograd, o sv. Vasiliju 2014.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *