Коначна битка за Триполи

Konačna bitka za Tripoli

19 aprila 2019

Piše: Filip Rodić

ibija je od pobune protiv Moamera Gadafija i NATO intervencije 2011. u stanju konstantnog haosa. Po obaranju Gadafijevog režima i njegovog brutalnog ubistva, kontrolu nad državom preuzele su različite zaraćene frakcije, od kojih su mnoge povezane s radikalnim islamističkim grupama poput Al Kaide i Islamske države. Visok nivo nasilja i kriminala, kao i nikad razrešena humanitarna kriza koja je ovu zemlju pogodila po svrgavanju Gadafija, pretvorili su Libiju u jedan od svetskih centara za šverc oružja, narkotika, pa čak i ljudi koji se prodaju u roblje, ili se prebacuju u Evropu.

Iako je doprineo svrgavanju Gadafija i primarnom uništavanju zemlje, NATO je od 2011. veoma malo učinio da se katastrofalna situacija proizašla iz ovoga promeni i poboljša, u zemlji poraze terorističke snage i vrate red i zakon. Jedan od razloga za ovo je i činjenica da su vlasti u Tripoliju, Vlada narodnog jedinstva, u velikoj meri povezane sa radikalnim islamističkim elementima. Ove vlasti, iako nisu izabrane od naroda, jedine su međunarodno priznate i uživaju podršku Ujedinjenih nacija, Sjedinjenih Država, većine članica Evropske unije, Katara i Turske. Kontrolišu teritoriju na severozapadu zemlje. Jugozapad Libije je pod kontrolom lokalnih milicija sastavljenih od Tuarega i pripadnika plemena Tabu, dok su centralni, severoistočni i jugoistočni delovi zemlje prostor kojim upravljaju Predstavnički dom i Libijska nacionalna armija (LNA) čije je sedište u Tobruku.

Tokom poslednjih nekoliko godina LNA je pod vođstvom Halife Haftara, unapređenog u čin feldmaršala 2016, uspela da učvrsti kontrolu nad najvećim delom zemlje. Ovo je postignuto formiranjem saveza s lokalnim zajednicama i milicijama, kao i uspešnim vojnim operacijama protiv radikalnih islamističkih grupa, uključujući i Islamsku državu. Vlasti u Tobruku uživaju podršku Francuske, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Egipta. U zapadnim medijima često se navodi da je Haftar miljenik Rusije, ali tu situacija nije tako jednostavna i nju ćemo pokušati da detaljnije objasnimo u drugom delu teksta.

HAFTAROVA OFANZIVA

Feldmaršal Haftar zvanično je 4. aprila objavio početak „antiterorističke“ operacije u rejonu Tripolija i snage pod njegovom kontrolom su u narednih nekoliko dana ostvarile značajan napredak osvajajući značajne teritorije južno od grada, uključujući i međunarodni aerodrom. Zanimljivo je da je Haftar za početak ofanzive izabrao baš dan kada je u poseti predstavnicima Vlade narodnog jedinstva, u cilju pronalaženja mirovnog rešenja, bio generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš. Odlazeći iz Tripolija, Gutereš je rekao da „iz Libije odlazi teška srca i duboko zabrinut“ i izrazio nadu da je još „moguće izbeći krvave sukobe u Tripoliju i oko njega“.

U trenutku pisanja ovog teksta, snage pod komandom Halife Haftara nalaze se na obodima Tripolija i sva je prilika da će iz sukoba izaći kao pobednici. Da će u gradu doći do ozbiljnih borbi ukazuje i činjenica da je Komanda američke vojske za Afriku 7. aprila objavila da, zbog „razvoja bezbednosne situacije“, povlači svoje snage iz libijske prestonice.

LNA pak tvrdi da ofanziva na Tripoli nije deo nekakve političke borbe nego operacija koja ima za cilj uništenje terorističkih ćelija koje se nalaze u ovom gradu i imaju prećutnu ili otvorenu podršku Vlade narodnog jedinstva. Uprkos ovome, jasno je da je napad deo šire kampanje vlasti u Tobruku koje imaju za cilj ujedinjenje zemlje, vraćanje svih prerogativa pod državni okvir, i stavljanje tačke na sadašnju situaciju u kojoj lokalne vođe i paravojne snage kontrolišu svoje „feude“.

U ovom trenutku za uspeh Haftarove kampanje ključno je hoće li uspeti da diplomatskim sredstvima ubedi vođe lokalnih milicija u Zindanu i Misrati, a koje su na platnom spisku vlasti u Tripoliju, da promene stranu. Haftar je u nedavnim akcijama na jugu i jugoistoku zemlje pokazao sposobnost da svoj uticaj i kontrolu proširi „milom ili silom“, a činjenica da je ofanzivu na Tripoli pokrenuo bez prethodnog „potčinjavanja“ ove dve oblasti govori da on ili ozbiljno računa na njihov prebeg, ili da veruje da mu neće biti veći problem da tamo silom slomi svaki otpor.

ULOGA RUSIJE

U svakom razmatranju sadašnje situacije u Libiji glavnu pažnju treba usmeriti na ulogu Rusije, jer će, po svemu sudeći, upravo ona doneti konačno rešenje, ili makar doprineti u njegovom postizanju. Dok evropske zemlje podržavaju različite strane u ovom sukobu (sumnja se da je nedavno žestoko francusko bombardovanje pobunjeničkih snaga u Čadu, koje su u bliskom savezništvu s vlastima u Tripoliju, bilo u koordinaciji s Haftarovim snagama), i zbog te podrške se međusobno svađaju, a Amerikanci povlače svoje snage iz grada koji drže njihovi puleni, Rusija je jaka na svim stranama i može se postaviti kao jedini potencijalni posrednik u bilo kakvim predstojećim pregovorima ili razgovorima.

Rusija, kako je to u jednom intervjuu još avgusta 2017. rekao njen predstavnik za Libiju Lev Degenov, „ne želi da stane na stranu nijedne od zaraćenih strana“ i tako je ostalo do danas. Moskvu su poslednjih dana posećivali i Halifa Haftar i ministar privrede vlasti u Tripoliju Naser el Darsi. Kako Rusija ima otvorene kanale komunikacije sa obe strane u Libiji, tako je i kada su u pitanju njeni susedi. Alžir, sa kojim se Libija graniči na zapadu, podržava vlasti u Tripoliju, dok je istočni sused, Egipat, na strani onih u Tobruku. I Alžir, i Egipat, međutim, imaju odlične odnose s Rusijom i ove tri zemlje nameravaju da taj nivo međusobne saradnje očuvaju gotovo po svaku cenu. Alžir je, na primer, kupac čak polovine oružja koje Rusija izvozi u Afriku, dok Putin i njegov egipatski kolega Abdel Fatah el Sisi dele zajedničke interese na polju koje je znatno šire od Libije i centralnog Mediterana. I na širem planu situacija je ista. Rusija ima odlične odnose i s Turskom, koja je na strani Tripolija, i sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (preko kojih se sumnja da Kremlj dostavlja oružje Haftaru).

Nije potrebno mnogo objašnjavati zbog čega je Rusija veoma zainteresovana za razrešavanje situacije u Libiji. Pre svega, tu je strateški interes, jer su Moskvi uvek potrebne baze u Mediteranu, utoliko pre što ona koju već poseduje u Siriji, Tartus, iako značajna nema kapacitet da primi velike brodove poput nosača aviona „Admiral Kuznjecov“. Tobruk te kapacitete ima. Pored vojnih, tu su i ekonomski interesi. Ruska politika u Africi i na Bliskom istoku oslanja se na tri stuba – energetici, infrastrukturi i oružju. Tokom posete Moskvi ministar Darsi iz Tripolija potvrdio je sporazume o izgradnji brze železnice između Bengazija i Sirte nad kojima kontrolu imaju Haftar i vlasti u Tobruku. Ovde se radi o dve milijarde dolara. Tu su i gas i nafta, kao i oko četiri milijarde dolara vredan izvoz oružja, koliko se procenjuje da je Rusija izgubila od pada Gadafija 2011. godine.

Isto je i u obrnutom smeru. Libija ima velike interese u Rusiji i mnogo toga očekuje od nje. Posebno s obzirom na to što, kao što smo već napomenuli, za razliku od ostalih velikih sila, Moskva nikada nije bila isključiva i jednostrana i davala je na važnosti svim značajnijim libijskim liderima. Zbog toga gotovo sve libijske frakcije (isključujući ekstremne islamiste koji su mahom pod prikrivenom američkom kontrolom) upravo u Kremlju vide silu koja garantuje uravnoteženost i zaštitu interesa svih strana u sukobu.

U sadašnjoj situaciji pitanje je hoće li Haftar uspeti da osvoji Tripoli (predviđa se da bi to moglo da se desi najkasnije do juna) i vojnom silom vlasti iz Tobruka nametne kao vladare čitave Libije, ili će ofanziva izgubiti na snazi, što bi obe strane neminovno ponovo dovelo za pregovarački sto. Šta god da se desi, izvesno je da je u datim okolnostima Rusija izvojevala još jednu pobedu na globalnom geopolitičkom planu u odnosu na SAD. Ako pobede Haftar i njegovi saveznici, jasno je da će partnera pre tražiti u Moskvi, nego u Vašingtonu. Ako dođe do povratka pregovorima, jasno je i ko će u tim razgovorima imati glavnu ulogu.

KO JE HALIFA HAFTAR

Halifa Haftar je na političkoj sceni Libije već više od četiri decenije. Nikad je u potpunosti nije napustio već je samo pomerao svoju poziciju sa centra do periferije i nazad.

Rođen 1943, Haftar je bio u grupi oficira koji su, predvođeni pukovnikom Moamerom Gadafijem, 1969. godine državnim udarom preuzeli vlast od kralja Idrisa. Zahvaljujući ugledu i poverenju koje je uživao kod vođe libijske revolucije, Haftar je prvo komandovao libijskim snagama koje su, kao podrška egipatskim saveznicima tokom Jomkipurskog rata 1973. godine ušle na Sinaj, tada pod izraelskom okupacijom, a potom preuzima komandu nad libijskim snagama koje su se tajno borile u Čadu. Kada je 1987. zarobljen u ovoj afričkoj zemlji, a pošto je Libija negirala prisustvo svoje vojske u Čadu, Gadafi ga se odrekao pa je naredne tri godine proveo u izbeglištvu u Zairu i Keniji, odakle je 1990. posredstvom CIA prebačen u SAD, gde je sve do 2011. aktivno radio na svrgavanju Gadafijevog režima.

Odmah po početku oružane pobune protiv Gadafija 2011. godine, Haftar se vraća u zemlju i preuzima komandu nad ustaničkim snagama na istoku zemlje. Od tada se, s manjim prekidima, nalazi na čelu oružanih snaga pod kontrolom međunarodno nepriznatih libijskih vlasti sa sedištem u Tobruku.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *