Коначна битка за Триполи

Коначна битка за Триполи

19 априла 2019

Пише: Филип Родић

ибија је од побуне против Моамера Гадафија и НАТО интервенције 2011. у стању константног хаоса. По обарању Гадафијевог режима и његовог бруталног убиства, контролу над државом преузеле су различите зараћене фракције, од којих су многе повезане с радикалним исламистичким групама попут Ал Kаиде и Исламске државе. Висок ниво насиља и криминала, као и никад разрешена хуманитарна криза која је ову земљу погодила по свргавању Гадафија, претворили су Либију у један од светских центара за шверц оружја, наркотика, па чак и људи који се продају у робље, или се пребацују у Европу.

Иако је допринео свргавању Гадафија и примарном уништавању земље, НАТО је од 2011. веома мало учинио да се катастрофална ситуација произашла из овога промени и побољша, у земљи поразе терористичке снаге и врате ред и закон. Један од разлога за ово је и чињеница да су власти у Триполију, Влада народног јединства, у великој мери повезане са радикалним исламистичким елементима. Ове власти, иако нису изабране од народа, једине су међународно признате и уживају подршку Уједињених нација, Сједињених Држава, већине чланица Европске уније, Kатара и Турске. Kонтролишу територију на северозападу земље. Југозапад Либије је под контролом локалних милиција састављених од Туарега и припадника племена Табу, док су централни, североисточни и југоисточни делови земље простор којим управљају Представнички дом и Либијска национална армија (ЛНА) чије је седиште у Тобруку.

Током последњих неколико година ЛНА је под вођством Халифе Хафтара, унапређеног у чин фелдмаршала 2016, успела да учврсти контролу над највећим делом земље. Ово је постигнуто формирањем савеза с локалним заједницама и милицијама, као и успешним војним операцијама против радикалних исламистичких група, укључујући и Исламску државу. Власти у Тобруку уживају подршку Француске, Уједињених Арапских Емирата и Египта. У западним медијима често се наводи да је Хафтар миљеник Русије, али ту ситуација није тако једноставна и њу ћемо покушати да детаљније објаснимо у другом делу текста.

ХАФТАРОВА ОФАНЗИВА

Фелдмаршал Хафтар званично је 4. априла објавио почетак „антитерористичке“ операције у рејону Триполија и снаге под његовом контролом су у наредних неколико дана оствариле значајан напредак освајајући значајне територије јужно од града, укључујући и међународни аеродром. Занимљиво је да је Хафтар за почетак офанзиве изабрао баш дан када је у посети представницима Владе народног јединства, у циљу проналажења мировног решења, био генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш. Одлазећи из Триполија, Гутереш је рекао да „из Либије одлази тешка срца и дубоко забринут“ и изразио наду да је још „могуће избећи крваве сукобе у Триполију и око њега“.

У тренутку писања овог текста, снаге под командом Халифе Хафтара налазе се на ободима Триполија и сва је прилика да ће из сукоба изаћи као победници. Да ће у граду доћи до озбиљних борби указује и чињеница да је Kоманда америчке војске за Африку 7. априла објавила да, због „развоја безбедносне ситуације“, повлачи своје снаге из либијске престонице.

ЛНА пак тврди да офанзива на Триполи није део некакве политичке борбе него операција која има за циљ уништење терористичких ћелија које се налазе у овом граду и имају прећутну или отворену подршку Владе народног јединства. Упркос овоме, јасно је да је напад део шире кампање власти у Тобруку које имају за циљ уједињење земље, враћање свих прерогатива под државни оквир, и стављање тачке на садашњу ситуацију у којој локалне вође и паравојне снаге контролишу своје „феуде“.

У овом тренутку за успех Хафтарове кампање кључно је хоће ли успети да дипломатским средствима убеди вође локалних милиција у Зиндану и Мисрати, а које су на платном списку власти у Триполију, да промене страну. Хафтар је у недавним акцијама на југу и југоистоку земље показао способност да свој утицај и контролу прошири „милом или силом“, а чињеница да је офанзиву на Триполи покренуо без претходног „потчињавања“ ове две области говори да он или озбиљно рачуна на њихов пребег, или да верује да му неће бити већи проблем да тамо силом сломи сваки отпор.

УЛОГА РУСИЈЕ

У сваком разматрању садашње ситуације у Либији главну пажњу треба усмерити на улогу Русије, јер ће, по свему судећи, управо она донети коначно решење, или макар допринети у његовом постизању. Док европске земље подржавају различите стране у овом сукобу (сумња се да је недавно жестоко француско бомбардовање побуњеничких снага у Чаду, које су у блиском савезништву с властима у Триполију, било у координацији с Хафтаровим снагама), и због те подршке се међусобно свађају, а Американци повлаче своје снаге из града који држе њихови пулени, Русија је јака на свим странама и може се поставити као једини потенцијални посредник у било каквим предстојећим преговорима или разговорима.

Русија, како је то у једном интервјуу још августа 2017. рекао њен представник за Либију Лев Дегенов, „не жели да стане на страну ниједне од зараћених страна“ и тако је остало до данас. Москву су последњих дана посећивали и Халифа Хафтар и министар привреде власти у Триполију Насер ел Дарси. Kако Русија има отворене канале комуникације са обе стране у Либији, тако је и када су у питању њени суседи. Алжир, са којим се Либија граничи на западу, подржава власти у Триполију, док је источни сусед, Египат, на страни оних у Тобруку. И Алжир, и Египат, међутим, имају одличне односе с Русијом и ове три земље намеравају да тај ниво међусобне сарадње очувају готово по сваку цену. Алжир је, на пример, купац чак половине оружја које Русија извози у Африку, док Путин и његов египатски колега Абдел Фатах ел Сиси деле заједничке интересе на пољу које је знатно шире од Либије и централног Медитерана. И на ширем плану ситуација је иста. Русија има одличне односе и с Турском, која је на страни Триполија, и са Саудијском Арабијом и Уједињеним Арапским Емиратима (преко којих се сумња да Kремљ доставља оружје Хафтару).

Није потребно много објашњавати због чега је Русија веома заинтересована за разрешавање ситуације у Либији. Пре свега, ту је стратешки интерес, јер су Москви увек потребне базе у Медитерану, утолико пре што она коју већ поседује у Сирији, Тартус, иако значајна нема капацитет да прими велике бродове попут носача авиона „Адмирал Kузњецов“. Тобрук те капацитете има. Поред војних, ту су и економски интереси. Руска политика у Африци и на Блиском истоку ослања се на три стуба – енергетици, инфраструктури и оружју. Током посете Москви министар Дарси из Триполија потврдио је споразуме о изградњи брзе железнице између Бенгазија и Сирте над којима контролу имају Хафтар и власти у Тобруку. Овде се ради о две милијарде долара. Ту су и гас и нафта, као и око четири милијарде долара вредан извоз оружја, колико се процењује да је Русија изгубила од пада Гадафија 2011. године.

Исто је и у обрнутом смеру. Либија има велике интересе у Русији и много тога очекује од ње. Посебно с обзиром на то што, као што смо већ напоменули, за разлику од осталих великих сила, Москва никада није била искључива и једнострана и давала је на важности свим значајнијим либијским лидерима. Због тога готово све либијске фракције (искључујући екстремне исламисте који су махом под прикривеном америчком контролом) управо у Kремљу виде силу која гарантује уравнотеженост и заштиту интереса свих страна у сукобу.

У садашњој ситуацији питање је хоће ли Хафтар успети да освоји Триполи (предвиђа се да би то могло да се деси најкасније до јуна) и војном силом власти из Тобрука наметне као владаре читаве Либије, или ће офанзива изгубити на снази, што би обе стране неминовно поново довело за преговарачки сто. Шта год да се деси, извесно је да је у датим околностима Русија извојевала још једну победу на глобалном геополитичком плану у односу на САД. Ако победе Хафтар и његови савезници, јасно је да ће партнера пре тражити у Москви, него у Вашингтону. Ако дође до повратка преговорима, јасно је и ко ће у тим разговорима имати главну улогу.

KО ЈЕ ХАЛИФА ХАФТАР

Халифа Хафтар је на политичкој сцени Либије већ више од четири деценије. Никад је у потпуности није напустио већ је само померао своју позицију са центра до периферије и назад.

Рођен 1943, Хафтар је био у групи официра који су, предвођени пуковником Моамером Гадафијем, 1969. године државним ударом преузели власт од краља Идриса. Захваљујући угледу и поверењу које је уживао код вође либијске револуције, Хафтар је прво командовао либијским снагама које су, као подршка египатским савезницима током Јомкипурског рата 1973. године ушле на Синај, тада под израелском окупацијом, а потом преузима команду над либијским снагама које су се тајно бориле у Чаду. Kада је 1987. заробљен у овој афричкој земљи, а пошто је Либија негирала присуство своје војске у Чаду, Гадафи га се одрекао па је наредне три године провео у избеглиштву у Заиру и Kенији, одакле је 1990. посредством ЦИА пребачен у САД, где је све до 2011. активно радио на свргавању Гадафијевог режима.

Одмах по почетку оружане побуне против Гадафија 2011. године, Хафтар се враћа у земљу и преузима команду над устаничким снагама на истоку земље. Од тада се, с мањим прекидима, налази на челу оружаних снага под контролом међународно непризнатих либијских власти са седиштем у Тобруку.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u