Коначно – захтеви српске опозиције

Konačno – zahtevi srpske opozicije

19 aprila 2019

Piše: Čedomir Antić

Vučić i njegove pristalice to nikada neće razumeti, ali postoje borbe koje se vode radi načela. Koliko vidim, pravednički nemir, koji je zahvatio „so“ srpskog društva, iznenadio je i većinu vođa opozicije. Ima među njima i onih koji su bili uvereni da je „demokratija“ ostrvo u Egejskom moru, koji su vladali mimo demokratskih ustanova, isterivali iz stranke neistomišljenike, a ponekima (ako bi procenili da su politički nebitni) i opraštali „brbljivost“ i „skribomanstvo“ koje su upražnjavali dok su oni „radili“. Tako je to, ovde se čitav vek pažljivo radi na upropašćavanju elite. Zato nam je ovako i zato nas narod često prijatno iznenadi.

Nosioci Vučićevog režima trebalo bi da znaju: našu javnost, koja je u svojoj suštini demokratska, samo u prvim godinama vlasti možete zadovoljiti besomučnim napadima na opoziciju. Kada je 2016. snagom države spržio opoziciju, Vučić je odredio svoju sudbinu. Poput svakog tiranina on više nema kome da mirno preda vlast. Ograničen je broj dvorskih opozicionara i oni sve manje vrede. Moralno ćelave i ideološki patuljaste osobe – koje je jeftino kupio da mu čitaju Vebera ili da uveravaju javnost da je demokratija isto što i Đilas (koji je gorko uvredio njihov džinovski ego kada su glumili novinare) – uskoro će nastupima i otvorenim pismima igrati samo ulogu kod DDŽ Žeksa i carice-poluudove na Pinku.

Vođa ovog protesta je Aleksandar Vučić. Njegove laži, njegovu podlost, njegovu medijsku agresiju i čudnovato ponašanje Srbin više neće i ne može da podnosi. Ostalo mu je samo da se nada da će veće laži i snažnija represija pomoći da ovaj narodni vapaj za istinom i pravdom nekako prođe. Grditi opoziciju je u ovom slučaju besplodno, narod će na kraju podržati svakog, pa i crnog đavola, samo da vidi kraj osobi koja je poput Miloševića pokušala da točak istorije vrati unazad.

Bez opozicije je, istina, teško oboriti vlast. Deo problema iz 2000/2001. poticao je upravo iz činjenice da smo tada, pre svega zahvaljujući Miloševiću i nenaklonosti SAD i EU prema demokratiji u Srbiji, imali svega jednu slabu opozcionu stranku (DS) i sedamnaest raznobojnih kombija koji su se šlepovali a da neki među njima nisu imali putnika osim vozača. Kakva god da je bila vladavina demokratskih stranaka od 2001. do 2012. one su makar omogućile razvoj opozicije. Ta opozicija je u međuvremenu postala samo sindikat bivših režimlija koji su vlasti ukrali program, a najsiromašnijim i najneobrazovanijim biračima dali nadu da će se nešto u državi promeniti. Posle 2016. mi u nemogućim uslovima gradimo novu opoziciju. Ograničenja, nemanja i pritisci nameću kompromise i uopšene prgrame. Građani to mnogo bolje razumeju od naivnih ili plaćenih analitičara, demokratskih Juda i prorežimskih Pilata.

Opozicija je takva – kakva je… Bilo bi bolje da su tu nova lica, ali njih građani, kao što smo videli, u ovim uslovima ne žele. Bolje bi bilo kada bi opozicija izgradila precizan program reformi za godine posle obaranja Vučića. Da se opredeli za demokratiju, a time i za ustavotvornu skupštinu. Da definiše način na koji će biti demontirani ne samo Vučićev režim, već i paradržavne partije – SNS i SPS. Moramo da rešimo pitanje rasklapanja njihovih ekonomskih i medijskih carstava i razbijanju monopola u državi. Naravno teško je očekivati tako nešto od ljudi među kojima ima i onih koji su pomilovali SPS ili stvorili SNS. Jako teško. Međutim, kao i 2000. prioritet je obaranje izdajničkog i kleptokratskog režima. Kakvi god bili rezultati, koliko ih god posle kritikovali, oni su boljitak u odnosu na put propasti kojim je Srbija pošla zahvaljujući Aleksandru Vučiću i njegovoj kamarili.

Posle leukemičnog programa Trideset tačaka i anemičnog (đilasovski neoriginalnog) Sporazuma sa narodom, na subotnjem protestu konačno smo dobili nešto opipljivo. Opozicija je vlastima dala rok za formiranje zajedničke komisije koja bi odredila poštene izborne uslove, takođe zahtevan je izbor novog REM-a i imenovanje novog tehničkog i uređivačkog tima RTS i RTV. Jedan od režimlija iz novinarskog sveta smesta je osudio zahtev za smenom uredništava u javnom servisu, tvrdeći da je reč o rušenju slobode medija. A davanje samo Vučiću 181,5 sati (7,5 dana i noći) ili 4% programa RTS i više od 200 početaka 2. Dnevnika samo u 2018. godini, predstavlja šta…? Slobodu i evropski standard ?!  Drugi i treći zahtev su zapravo sasvim dobri i na mestu. Pritisak javnosti je dozvoljen, koliko i pravo naroda na protest. Pokazalo se da su sadašnje uprave javnih servisa izabrale da svoju nezavisnost prodaju režimu, dakle treba da budu smenjeni. Smeniće ih ustanove na osnovu svoje savesti ili pod pritiskom naroda.

Jasno je da je najvažnije oružje opozicije nepristajanje na nedemokratske izbore pod neravnopravnim uslovima. I zato je opoziciji svejedno kako će Vučić reagovati na prvi zahtev. Ideja da bi između njegovog režima i opozicije mogao biti ostvaren dijalog nije ozbiljna. Dijalog je nemoguć između na populizmu zasnovanog režima hibridnog autoritarizma i demokratske opozicije. Preuzetu iz iskustva država Istočne Evrope iz 1989-1990. – u kojima je 90% građana bilo protiv malenih oligarhija koje su instalirai Sovjeti, pa je posle nestaka podrške iz Moskve, bila potrebna forma legalne smene i nekakvih garancija kako ne bi u strahu i očaju izazvali makar i najamnje krvoproliće – ovu zamisao je kod nas nemoguće primeniti. Vučić bi naime pre pobegao u šumu, nego što bi prihvatio ovakvu formu razgovora, koja u njegovoj svesti znači isto kao da je izgubio izbore. Da Vučić, kojim slučajem nije rođeni autokrata i populista, već da su ga na ovakvu vladavinu „naterale“ političke okolnosti, on bi oberučke prihvatio formiranje zajedničke komisije. Pašić je govorio kako je izbegavanje nekih rešenja i odluka unedogled moguće ukoliko radi njih bude osnovan nekakav anketni odbor. Ovo je ista stvar.

Međutim, u ovim uslovima, najvažnije je da narodni pokret i opozicija sa njim dočekaju sledeće izbore. Tada treba biti jasan u zahtevima koji bi javnosti, pre svega stranoj, predstavili koji su to standardi slobodnih i poštenih izbora. Njih u Srbiji nema od 2014. godine i to znaju svi uključujući i međunarodne organizacije koje se bave ovim pitanjima. Potrebno je voditi odlučnu i radikalnu antiizbornu kampanju. Nju treba nastaviti i za vreme predizborne ćutnje i izbornog dana, po cenu da vođe opozicije budu uhapšene.

Raniji bojkoti (1992. i 1997.) pokazali su da režim tako gubi legitimitet. Političke mošti DSS, LDP i SRS ne mogu nadomestiti demokratsku opoziciju iza koje je narod. Tek tada, posle radikalne antiizborne kampanje, moći će da započne raspad Vučićevog režima. Miloševićev režim su godinama čuvale mane opozicionih stranaka.

Moramo se potruditi da ovog puta ne bude tako.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *