KONFERENCIJA ZA ŠTAMPU IGORA STRELKOVA: U Novorosiji i oko Putina ima dosta izdajnika

Tweet

Na konferenciji za štampu 11. septembra, koju NS integralno prenosi, Strelkov tvrdi da su petokolonaši ušli i u okruženje Putina

STRELKOV: Počeću čitanjem jednog teksta, i, izvinite me, ali odlučio sam da ga ne naučim napamet. Ali mogu da vas uverim da su sve ovo moje misli, moje reči, od prve do poslednje. Pa, da počnem.

Mesec dana prošao je od trenutka kad sam morao da podnesem ostavku na mesto ministra odbrane Donjecke narodne republike i šefa „opolčenija“ (izraz za miliciju; prim. prev.). Ne mogu da kažem da je to bila laka odluka za mene, ali su i okolnosti u kojima sam morao da je donesem bile teške. Donjeck i čitava grupa donjeckih oružanih snaga bili su opkoljeni, i, uz ogromne napore su uspeli da odbiju stalne napade neprijatelja.

Samo je par zvaničnika Republike znalo da će se situacija ubrzo promeniti i da će neprijatelj pretrpeti ozbiljan i brutalan poraz u sledećih par dana. Bio sam jedan od tih ljudi. Ali ni sam nisam mogao da pretpostavim da ćemo ubrzo pokrenuti ofanzivu i osloboditi neka mesta.

Utoliko mi je bilo teže da prihvatim da oslobađanjem zarobljenih gradova i naselja ne komandujem ja. Bio mi je moralno teško da budem sa svojim saborcima u satima pred svitanje, kad mrak tinja, da tako kažem. Kad je ono neizbežno postalo očigledno svima.

Neću se obazirati na okolnosti koje su me naterale da se povučem. Mogu samo da kažem da je odluka koju sam doneo po sebi opravdana. Dozvolivši da se komanda narodnih milicija ujedini tik pred ofanzivu, izbegli smo brojne sukobe, čime je sprečeno podrivanje Republike iznutra, a jedinicama su pružene zalihe svega što je potrebno.

Poslednjih nedelja situacija na novoruskom frontu dramatično se promenila. Kaznena ekspedicija odbijena na svim mestima i bile su prisiljene da se brane. Uslovi za oslobađanje Donbasa od kaznenih ekspedicija i grupacija koje Kijev kontroliše sada postoje. Napadi DNR su primorali neprijatelja da trči na zapad, dok je među njihovim trupama i liderima vladala panika.

Ali šta se zatim desilo? Tik pred našim očima, zaustavili su nas oni koji su već skoro uspeli da unište „rusko proleće“ i koji i dalje pokušavaju da ugroze narodni pokret Novorusije. Ne postoji podlost ni malicioznost koju pritom nisu pokazali. Bili su to baš oni, koje kontrolišu iz inostranstva, koji su odigrali ključnu ulogu u raspadu SSSR 1991. Odmah zatim mučili su narode Rusije, bagateliišući ogromno sovjetsko kulturno i privredno nasleđe. Provodili liberalne eksperimente po ostacima naše otadžbine, koji su se pokazali užasnim. Destrukciju su nastavili krvavim ratovima, kriminalom, nemoralom, propagiranjem svih mogućih poroka, rušenjem naše privredne nezavisnosti i suvereniteta nad našom spoljnom politikom.

Ni nakon bezuspešnih pokušaja da se Rusija kompletno uništi početkom 2000-tih godina, te snage nikad nisu nestale, sad tajno provode svoju destrukciju u nadi da će doći vreme kad će moći da završe svoj posao. Međutim, kad je „rusko proleće“ počelo da se nazire i kad je naša zemlja počela da ustaje – i to ne metaforički već bukvalno – kad je pokušala da revidira Gorbačovljevu kapitulaciju, povrati naše istorijske teritorije i stekne pravu nezavisnost.

Peta kolona je mobilisala sve snage. Povratak Krima i uspon Novorusije kod njih nisu izazvali samo šok već su ih naterali da pokažu svoje pravo lice. Njihovi brojni agenti su bili u stanju pripravnosti i ubačeni su u borbu. Agenti, uspešno prerušeni u patriote i državnike, dospeli su u najviše krugove moći, čak i u okruženje predsednika Rusije. Radeći protiv interesa naroda i zemlje, oni su sebe otvoreno počeli da nazivaju prijateljima predsednika, i svoje brutalne poteze nazvali su pravim putem za odbranu ruske državnosti.

Čovek bi se pitao da li su njihova drskost i samopouzdanje proizvod njihove nepobedivosti? Objašnjenje je vrlo prosto: sve što pripadnici pete kolone vole su novac, materijalni resursi i porodica i potomci, koje su evakuisali iz zemlje još davno, tako da sad zavise od gospodara sa Zapada.

Narod Novorusije je tokom petomesečnih borbi trpeo štetu od tih subverzivnih akcija. Kad je ruska vojna pomoć bila potrebna za miliciju, koja praktično nije imala oružje, i kad je moglo da dođe do oslobađenja regiona ruskog govornog područja, agenti uticaja su uglas govorili o nemogućnosti i neprihvatljivosti slanja pomoći. Neprijatelj je za to vreme palio žive ljude u Odesi, teškom artiljerijom bombardovao Slavjansk i ubrzo formirao borbeno sposobnu vojsku. I njihovi saradnici, infiltrirani u strukture ruske spoljne politike ne samo da su sabotirali vojnu i političku pomoć pobunjenicima već – u punoj saradnji sa Porošenkom, Ahmetovim, Turčinovim, Tarutovim i drugim figurama ukrajinske oligarhije – podelili komandu milicije, sprečivši formiranje centralnog štaba, i tako su pokušali da predsednika Rusije uvuku u njihove zamke.

Samo je upornost i posvećenost milicije stajala između okupatora i kraja pobune, pre nego što je prava ruska pomoć stigla na svoje odredište. Milicija je prešla u ofanzivu. Ali i tu su se izdajnici pokazali. Istog momenta ponudili su pomoć kaznenoj ekspediciji, koja je bila na ivici kolapsa. Izdejstvovali su primirje i prodali sve ono što je milicija postigla tokom ofanzive, time je bacajući na milost i nemilost kijevskoj hunti.

Nisu se mogli dogovoriti gori uslovi od onih dogovorenih u Minsku. U međuvremenu, Kijev obučava, naoružava i popunjava svoju vojsku, nameravajući da nastavi genocid nasd ruskim narodom u Novorusiji. Sada zbog toga imamo potpuno istu situaciju sa početka našeg pokreta, čak i težu. Pošto u aprilu i maju nije uspela da nas razbije, kaznena ekspedicija se sada mobiliše i do zuba naoružava, a ukrajinski narod trpi odjeke propagande, stvorenu kombinacijom neuro-lingvističkih metoda. Taj narod je kao zombi, nesposoban da razazna istinu od laži.

U isto vreme, protiv Rusije uuspostavljen je paket sankcija, a zapadni vojni zvaničnici i diplomate otvoreno podsećaju na tenzije u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Direktne pretnje smo čuli i od islamističkih terorista, koji su pod američkom kontrolom.

Oni se pripremaju za dug i ozbiljan rat protiv Rusije. Zapad i njegova peta kolona i ne pokušavaju da sakriju svoje težnje da svrgnu predsednika Putina i totalno demontiraju Rusiju. Agenti uticaja svom snagom pokušavaju da ubede državni vrh da pomirenje ne samo da je prihvatljivo već je jedini moguć način. Činjenicu da neprijatelji Rusije neće prihvatiti ništa sem kapitulacije vešto kriju od naroda, možda čak i od predsednika. Tako su sve povoljne mogućnosti po Rusiju ostale nerealizovane još u proleće i zato se suočavamo sa sve većom vojnom pretnjom.

Uloga pete kolone je očigledna. Zašto su se liberali suprotstavili predsednikovom planu u tako nepomirljivom, čak samoubilačkom duhu? Zašto su tako nadmeno izazvali ii njega i njegovu politiku? Prema mom mišljenju, postoje dva razloga: peta kolona nema izbora već da se suprotstavlja, sada doduše tajno. Revolucija koju odozgo vodi Vladimir Vladimirovič Putin im ne ostavlja šansu da prežive u političkom smislu. A njihovi gospodari iz inostranstva im ne dozvoljavaju da pobegnu u svoje vile, koje su „pošteno zaradili“. Drugi faktor je još očigledniji: zauzimajući ozbiljne pozicije u vladi i uz velike finansijske i materijalne resurse, izdajnici ozbiljno iščekuju da sami preuzmu vlast da bi prešli u novu fazu uništavanja ostataka ove nekad velike zemlje.

Ali, da bi primenili ovaj plan, potrebno je da se dobro pripreme. Pre svega, moraju da smanje veliku podršku naroda predsedniku Putinu, koju je poslednjih godina pošteno pridobio svojom spoljnom i unutrašnjom politikom. A kako bi to moglo drugačije da se izvede, nego da se izda ruska Novorusija, a zatim da se sva krivica prevali isključivo na predsednika? Pripadnici pete kolone se, kao hijene, kriju u svojoj senci, izbegavajući bilo kakav publicitet.

Plan koji je skovao neprijatelj nam je potpuno jasan. Njihov zadatak je maksimalno podužavanje rata sa što više ruskih žrtava sa obe strane granice. Ne ostavljaju miliciji nikakvu šansu da preživi, stvarajući „čir“, koji će krvariti pred granicama Rusije i na koji će ona trošiti resurse, malo po malo. Nikakav uspeh se neće postići taktikom „jedan korak napred, dva nazad“. U isto vreme će se teret stotina hiljada, pa i miliona izbeglica sručiti na leđa Rusije, dok će zapadne sankcije postepeno podrivati socijalno-ekonomsku stabilnost zemlje, pogotovo kad oligarhija svoje gubitke pokuša da prevali na običan narod.

Zato izdajnici pokušavaju da izdejstvuju najponizniji i najsramniji mogući mir, kojim će se izdati ruski narod u Ukrajini. Time će se izazvati protesti u samoj Rusiji. Potom će tehnikama uvežbanim s početka 20. veka stvoriti „moskovski majdan“, u kojem će se ujediniti „desničari“, „levičari“, „patriote“, „liberali“… Scenario dokazan 1905/17. shemom „ponižavajući poraz, ekonomska kriza, nemoć vlade i neredi“ ponovo će se desiti. Zato je odbrana Novorusije i podrška njenom narodu, kao i remećenje planova pete kolone, od vitalne važnosti za spas same Rusije. Ako tu pobedimo, sačuvaćemo Rusiju. Ako izgubimo, izgubićemo i ostatke naše otadžbine.

Nikakvi kompromisi sada nisu mogući. Oni koji tvrde suprotno, svesno ili ne, postupaju prema planu neprijatelja. Ili-ili: ili će Rusija u potpunosti povratiti suverenitet ili će je uništiti spoljni i unutrašnji oligarhijski klanovi.

Razmišljajući o svojoj ulozi u borbi protiv podrivačkih snaga, želeo bih da kažem da sam napravio svoj izbor. Glavni front je upravo ovde. Nadam se da ću u Rusiji biti od najveće koristi. Ponovo naglašavam: oni koji se nadaju ili su se nekad nadali da će iskoristi moje ime zarad svojih destruktivnih namera biće razočarani. Bez obzira koliko sam skeptičan prema određenim odlukama predsednika vezanim za spoljnu i unutrašnju politiku, u uslovima rata koji nam je objavljen smatram da je potrebno podržati ga kao jedinog legitimnog vrhovnog zapovednika, glavnog garanta slobode i nezavisnosti ove zemlje. Prema mom mišljenju, kako bi se zaista sačuvala Novorusija od nacističkog genocida, njeni „simpatizeri“, koji su je vodili do ivice vojnog kolapsa moraju da se pokažu i pre svega uklone sa svojih pozicija. A oni koji su stvorili sliku o „pukovniku Strelkovu, vođi narodnih nemira“, ne smeju ni da pomisle da će me kupiti tim rečima. Trgovina lažnom slavom i prolaznom popularnošću u korist neprijatelja moje zemlje je najveća uvreda za mene. Neka shvate da postoje ljudi – ne govorim o sebi – koji svoju dužnost i čast vrednuju više od lične koristi i slave. A, kako su događaji u Novorusiji pokazali, postoji dosta takvih ljudi, i nećemo dozvoliti da se Rusija rastrga i opljačka, kao što se to desilo sa Ruskom carevinom 1917, i kao što su uništili SSSR 1991.

PITANjE NOVINARA: Koja je vaša poruka Rusima u Ukrajini, tj. Novorusiji i Rusima u matici? Šta nam je činiti?

STRELKOV: To je vrlo teško pitanje. Sa svojim saborcima ponudiću rešenja i predloge u kojima će moći da učestvuju i narod i javne organizacije, sve u cilju pomaganja Novorusiji i odbrani Rusije. Za sada bi trebalo da se uzdrže od pridruživanja destruktivnim aktivnostima opozicije. I da shvate da se vodi rat protiv nas, a svaka pobuna u zadnjim redovima je samo pomaganje neprijatelju.

PITANjE NOVINARA: Rekli ste da je vama mesto ovde, u Rusiji. Da li to znači da se nećete vratiti ni na jednu funkciju u Novorusiji?

STRELKOV: Ako bude potrebno, ako budem mobilisan i poslan u bilo koji region, spreman sam da ispunim naređenje. Ali trenutno ne razmatram takvu mogućnost.

PITANjE NOVINARA: Da li planirate da se ovde, u Rusiji, uključite u bilo kakve političke aktivnosti? Na primer, da se kandidujete za predsednika?

STRELKOV: Ne, ne planiram. Pa pogledajte koga su izabrali u Ukrajini.

PITANjE NOVINARA: Govorili ste o promeni borbene taktike. Da li možete da potvrdite ili poreknete izjavu ukrajinske strane da se to dogodilo posle intervencije bataljona ruske taktičke grupe?

STRELKOV: Polovinom avgusta, kad sam otišao iz Novorusije, nije bilo ruske vojske u Novorusiji. Ne poričem da je bilo dobrovoljaca iz ruske vojske. Imao sam nekoliko oficira u svojoj brigadi koji su koristili svoj odmor došavši tamo. Nije ih poslala komanda u Novorusiju da se bore u našim jedinicama, sami su došli. To je sve što mogu da vam kažem. Naravno, i dalje manje-više znam šta se događa tamo, ali nemam direktnu informaciju o otvorenom učešću ruske vojske.

PITANjE NOVINARA: Sad, kad je upostavljeno primirje, zanima me vaše mišljenje o tome zašto mir nije povoljan po tzv. „partiju rata“ (Timošenkova, Ljaško, Kolomojski)?

STRELKOV: Pre svega, veoma teško je ovo zvati „primirjem“ jer, prema informacijama koje imam, na svaka 2-3 sata artiljerija dejstvuje na frontu, a obično ga ukrajinska strana krši. Štaviše, koristeći „primirje“, neprijatelj je zauzeo i utvrdio se u brojnim naseljima koja je prethodno morao da napusti. Takođe su povratili trupe iz tzv. „džepova“. Ukopali su se u Debaljcevu, a, prema mojim informacijama, formirali su tri, a verovatno i sve četiri udarne grupe spremne za ofanzivu. Ukrajinska vojska na primirje gleda kao na priliku da popuni snage, zameni tehniku, iskoristi rezerve i pripremi se za napad. Zato je očekivanje mira prosto naivno.

PITANjE NOVINARA: Zašto je oboreni „boing“ u medijima često povezivan sa milicijama? Šta to znači? Ko ga je oborio?

STRELKOV: Oboreni „boing“ je u vezi sa milicijama samo utoliko što je pao na teritoriju koju su tada delimično kontrolisale. Iskreno, ne znam ko ga je oborio, budući da sam bio zauzet komandovanjem jedinicama i jednostavno nisam imao vremena da sprovedem istragu. Lično mislim da su „boing“ oborili Ukrajinci, i to su unapred organizovali kao veliku provokaciju. Sve činjenice govore da se to namerno desilo. Ukrajinska strana je stvorila sve uslove da ga obori kad je shvatila da ne može da ispuni zadatke. Ali svi mediji punim kapacitetom terorišu nas.

PITANjE NOVINARA: Da li žalite što ste napustili Slavjansk i što ste sada u Rusiji? Sa tačke gledišta komandanta, šta mislite o onom što se sad događa u DNR?

STRELKOV: Sa tačke gledišta komandanta, mogu da kažem da su uslovi u kojima se milicija bori vrlo neadekvatni zbog komandnog lanca. Takođe, treba dodati da je milicija i dalje brojno slabija od ukrajinskih snaga. Iako je broj pripadnika milicije i naoružanja dosta veći, neprijatelja je ostao dominantniji. Neću kritikovati miliciju, pogotovo posle uspeha koje je ostvarila.

PITANjE NOVINARA: Rekli ste da je teško zamisliti sporazum koji je više ponižavajući od onog potpisanog u Minsku. Da li mislite da ima smisla nastaviti pregovore, pogotovo pošto je Litvinov juče rekao da delovi protokola koji je potpisan trenutno i ne mogu biti provedeni?

STRELKOV: Naglašavam da je sporazum potpisan u Minsku privremeno primirje. Uslovi koji su dogovoreni su ponižavajući, uzimajući u obzir „mirno rešenje“, koje su Ukrajinci predložili. Mislim da o takvim tezama ne treba uopšte razgovarati zato što vode ka strašnom porazu i uništenju Novorusije. Uz sve činjenice koje sam naveo u izjavi, to je opasnost po unutrašnji mir Rusije.

PITANjE NOVINARA: Da li treba nastaviti pregovore?

STRELKOV: Ne dajem sebi za pravo da kažem da li treba nastaviti pregovore ili ne. U ovom slučaju govorim kao vojnik. Pregovori su posao za diplomate, i donošenje takvih odluka je nadležnost predsednika Rusije i najviših autoriteta. Ali prihvatanje uslova koje su predložili Ukrajinci je praktično kapitulacija.

PITANjE NOVINARA: Da li ste dobili blagoslov iz Moskve za ono što danas radite i da li mislite da bi ruski narod trebalo da ide u crkvu ili samo da bude religiozan?

STRELKOV: Još nisam započeo nikakve aktivnosti u Moskvi, pa još nisam ni dobio nikakav blagoslov. Što se tiče drugog pitanja, mogu da kažem da sam za svoja dela uvek težio da dobijem blagoslov sveštenika, posebno od mog ispovednika, a ponekad od sveštenika koji su mi bili najbliži u tom trenutku. A, što se tiče ostalog, to je veoma opširno pitanje, suviše opširno da bi se sada o tome pričalo.

PITANjE NOVINARA: Rekli ste da Ukrajinci primirje koriste kako bi okupili snage za napredovanje tamo gde je to moguće. Da li možete da ocenite potencijal milicije, koja je preotela dosta ukrajinske tehnike, i da procenite kako će se situacija odvijati ako pregovori propadnu?

STRELKOV: Teško je napraviti bilo kakvu prognozu kad ste odsutni sa fronta mesec dana. Ali ukratko mogu da kažem da se protivnik sprema za ofanzivu i da su napravljene udarne grupe za to. Istovremeno, utvrđuju odbranu u pozadini gde planiraju da se povuku u slučaju poraza. Generalno, te aktivnosti nisu uperene samo protiv milicije, već više protiv Rusije. Pripremama za uništenje milicije oni se pripremaju i za mogući rat sa Rusijom, i to rat punog obima.

PITANjE NOVINARA: Uzimajući u obzir potencijal milicije, da li je sposobna?

STRELKOV: Milicija ima snage da se bori i zadrži protivnika, ali, ponavljam, bez velike ruske pomoći, koju sam tražio u više navrata, milicija ne može da pobedi Ukrajinu, iza koje stoji tzv. „zapadna zajednica“. Naravno, govorim o potpunoj pobedi. A problem „čira“ na našim granicama svakako treba da bude rešen.

PITANjE NOVINARA: Kako biste jednom rečju opisali ideju gradnje zida između Rusije i Ukrajine?

STRELKOV: Činjenica je da zid nikad nikog nije zaštitio. Zid bi, baš kao i Berlinski zid, bio simbol podele na zapadni i istočni blok – materijalni simbol odvajanja Ukrajine od ruskog sveta. To je neprirodna podela. Ukrajina jeste i biće deo ruskog sveta, bez obzira na obmane. Možete napraviti zid bilo gde, ali sam uveren da na kraju niko neće moći da podeli narod.

PITANjE NOVINARA: Kada će rat u Ukrajini biti gotov i koji će ishod biti?

STRELKOV: Rado bih odgovorio na to pitanje da sam Bog.

(za Standard.rs preveo Andrej Cvijanović)

Tweet