Konstrukcija autošovinizma

Konstrukcija autošovinizma

7 novembra 2014

zoran_cirjakovicPiše: Zoran Ćirjaković

Početkom devedesetih, srpski šovinizam je crpeo snagu iz dva moćna izvora. Jedan su bile naučne, uglavnom istoriografske studije stradanja Srba, prvenstveno genocida u Hrvatskoj. Drugi oslonac su bili istupi javnih intelektualaca koji su uplašenim patriotama servirali onečovečene slike pripadnika drugih naroda. „Već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana”, poručivao je Nikola Samardžić. „Nahuškani muslimanski proletarijat ostrvio se osetivši brutalnu moć i svevlast, izbezumljena mahalska sirotinja, digla se u jednu od onih pobuna kakve je, nekada davno, u Osmanskom carstvu izazivala iracionalna pomama dronjave i ostrvljene raje.”

Danas, uz istoričare koji kopaju po mračnim rukavcima istorije i intelektualce koji svima koji bi da „prekorače” norme civilizovanog ponašanja nude destilovanu mržnju i dehumanizaciju, stoje i autoriteti koji se oslanjaju na pomodne naučne pristupe i vole da pominju konstrukciju, dekonstrukciju i rekonstrukciju, ključne reči postmodernističkog žargona.

Borbi protiv bolje budućnosti priključili su se i ugledni naučnici koji se upinju da pokažu da ovde postoje samo srpski „kontinuitet” i građanski „izuzeci”, masa Srba okovanih okamenjenom, antievropskom kulturom nasuprot šačice nekontaminiranih građana koji su jedini u stanju da konzumiraju pravu kulturu.

Gospodin Bruno Đurđević traži da se „učini napor preutemeljenja građevine srpske nacije” i navodi da, u suprotnom, „ne vidi smisleni razlog” za moju krhku nadu da će region konačno izaći iz začaranog kruga masovnih zločina i etnocentrične viktimizacije.

Ali, ono što mene obeshrabruje jeste „napor” koji ulaže analitičar „Peščanika” i ljudi koji dele njegove stavove, način kako su „preutemeljenju” pristupili autori koji kao i Đurđević vole da govore o naciji kao „konstruktu”. Žargon koji koriste može zvučati rogobatno, ali njegova moć da legitimiše (auto)šovinističke stavove je ogromna i zato ne treba bežati od tih nezgrapnih reči.

Jedan od vodećih antinacionalističkih intelektualaca tvrdi da je „tekovina savremene zapadne civilizacije… da se identiteti posmatraju dekonstrukcijski, a ne esencijalistički”. Redovno nam se sugeriše i da je patriotska Srbija loša i opasna zato što je sklona esencijalizmu, a da su uvidi iz „Druge Srbije” dobri i lekoviti zato što se oslanjaju na konstruktivizam.

Esencijalizam oličava shvatanje da postoje suština i duh nacija, datost koja se teško menja, i da nacionalni simboli imaju jasna, fiksirana značenja i smisao. Esencijalizam se obično navodi kao generator opasnih binarnosti, shvatanja da, na primer, postoje dobar (naš) narod i loši (drugi) narodi.

Konstruktivizam, koji se smatra modernim, relativizuje značaj nacionalnih identiteta ističući da je sve na čemu se zasnivaju konstruisano, zamišljeno i izmišljeno, skup opasnih fikcija i utvara. Oni tvrde da dekonstrukcija srpskih mitova i prikaza predstavlja preduslov za rekonstruisanje posrnule nacije, njenu evropeizaciju.

Kao i kod mnogih drugih teorija, problemi se pojave u praksi. „Dekonstrukcija” je navela brojne autoritete da zaključe da Srbi nisu genetski loši, što bi predstavljalo esencijalizam, već da ih je opasnim učinila, ili, kako kaže Đurđević, „konstituisala”, njihova religija i kultura.

Drugim rečima, ovaj pomodarski, instant konstruktivizam je esencijalizujući i obezbedio je snažno, prividno naučno i politički korektno utemeljenje rasističke tvrdnje hrvatskih i bošnjačkih nacionalista – da nasuprot njima, civilizovanim Evropljanima, stoje srpski varvari.

Pojavili su se i intelektualci koji sugerišu da nije moguća „rekonstrukcija” naroda koji je kulturom programiran da ubija i podržava masovne zločine. Pozivanje na istoriju „dugog trajanja” postalo je omiljena alatka naučnika koji Srbe predstavljaju kao hronične bolesnike, postavljaju dijagnoze i nude terapije oslonjene na neokolonijalnu ideologiju „tranzicione pravde” i rasističku ideju o „kulturnoj dekontaminaciji”, koja se po prvi put javila baš u Srbiji.

Autošovinizam je mnogima počeo da deluje racionalno i opravdano – u Srbiji ga lakše prihvataju intelektualci nego ostali građani. Štaviše, bez uzimanja u obzir (post)moderne, paranaučne i konstruktivističke logike, na čemu se danas temelje mržnja, gađenje i prezir, nije moguće razumeti ni stavove jednog dela naše elite ni samouverenost sa kojom ih javno iznose. „A gde je Srbija danas? Luta kroz istoriju pokušavajući da se uhvati za nešto. Nema ideala, ideologija. Nema vrednosti. Samo glupost i neznanje”, reči su kojima je prošle nedelje ostavku obrazložila Mia David, koja je kao „vanstranački kadar” Liberalno demokratske partije godinama bila na mestu direktorke Kulturnog centra Beograda.

Neki intelektualci koriste reči za koje ne bi trebalo da bude mesta ni na najopskurnijim internet forumima. Uz one koji kada govore o Srbima govore o „stoci” i „biološkom otpadu” su i autori iz čijih tekstova nije najjasnije da li pišu o „zverima srpskim” ili o Srbima kao zverima.

Svi oni se, kao i Đurđević, pozivaju na „žrtve koje su u ime srpske nacije nanete drugima” i činjenicu da „nama sudi Haški sud”. Ali, problem s Hagom nije u tome što je uglavnom optuživao Srbe, već u ovom – „nama”. Tribunal je depolitizovao zločine i krivicu Srba uokvirio kao istorijsku i kulturalnu – i samim tim kolektivnu.

Nije lako biti optimista. „Postoje znaci ozbiljne opasnosti da se vraćamo u predmoderno stanje i da ćemo da ’ispadnemo’ iz istorije”, tvrdi Dubravka Stojanović. Mene brine i ona opasnost koju ugledna istoričarka ne pominje – da ne upadnemo u masovne grobnice. Od Kisanganija do Srebrenice, i zapadni i balkanski Evropljani su najružnije stranice svojih istorija pisali „baveći se” narodima koji su prethodno izgurani iz istorije i modernosti.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *