Континуитет српског отпора

Kontinuitet srpskog otpora

3 decembra 2018

Piše: Dušan Proroković

Pogled na Srbiju iznutra daje jednu sliku. Izranjavani pretrpljenim porazima, umorni od neizvesnosti i zabrinuti zbog besperspektivnosti, često se preterano razočaravamo ili odlazimo u svojim preispitivanjima toliko daleko da upitne postaju i stvari koje to nikako ne bi smele biti.

Pogled spolja stvara sasvim drugačiji utisak. Srbija i dalje postoji! Srbi se i dalje bore! Uprkos svemu. Uprkos jezivoj demonizaciji i bombardovanju. Uprkos „trajnoj izolaciji“ i „doziranom investiranju“. Uprkos svojevrsnoj izdaji dela intelektualne elite koja je potpuno prihvatila autošivinizam kao jedini okvir za tumačenje svih ključnih političkih procesa na postjugoslovenskom prostoru. Uprkos tome što je postjugoslovenski prostor poslednjih dvadeset godina bio politička laboratorija Zapada, a Srbi narod na kome su svakakve političke (i ne samo političke!) teorije testirane i proveravane.



POSLEDNJI JAD

Ona koja se tiče hibridnih nacija upravo se vežba na crnogorskom primeru. Nalazi su značajni za budućnost azijskih naroda. A posle i svih ostalih. Istraživačko pitanje je: koliko se hibridnim konstrukcijama može usmeriti narodotvorni proces i negirati ranije potvrđena tradicija? A to je Srbima tek poslednji jad kojim su se za poslednjih četvrt veka zabavili. Često se mnogi zapitaju: šta smo sve preživeli? Da, iznutra posmatrano, to je prvo što pada na pamet kada se analiziraju događaji od kraja osamdesetih do danas. Međutim, posmatrano spolja, pitanje koje se nameće jeste: koliko bi još naroda sve to preko glave preturilo?

Jer, uprkos svemu, kako je već navedeno – Srbi se bore. Za posmatrače sa strane, iz nekih drugih, geografski udaljenih regiona, naša borba često izgleda neverovatna, zadivljujuća. Za protivnike smo imali najmoćniji vojni savez u istoriji i najbogatiju ekonomsku integraciju ikada ustanovljenu. Sa dovoljno oružja i previše novca. Sa druge strane, do skora se ozbiljnije nismo mogli osloniti niti na jednog saveznika. Nikoga nije bilo da nam čuva leđa. Ni za jednu cenu, ni za jednu kontrauslugu. I nismo posustali.

Da, naravno, preživeli smo nekoliko teških poraza, ali ono što je očigledno jeste da su naši porazi bili izgubljene bitke, ali ne i izgubljen rat. Rat se nastavio zaslugom ili glupošću naših protivnika, koji su dva puta odbijali da razmotre kompromisne predloge srpske strane o Kosovu: i 1998. i 2008. godine. Naš poraz je morao biti potpun, a bilo kakva izlazna strategija onemogućena. Imajući u vidu realan odnos snaga između NATO plus EU sa jedne i Srbije sa druge strane, pitanje je da li bi se drugačije postavio bilo ko drugi da se u tako nadmoćnoj poziciji našao!? A Srbija se suprotstavila i Srbi su izdržali. Nisu kapitulirali.

Ključni dokaz toga je artikulacija politike otpora „kosovskoj nezavisnosti“ koja se odvija u kontinuitetu već duže od dve decenije. Brojni zapadni političari i analitičari su isticali: na Kosovu je sve počelo, na Kosovu se mora i završiti! Misleći na razbi-raspad Jugoslavije, naravno. Zahvaljujući srpskom otporu na Kosovu ništa se još uvek nije završilo. Pošto je počelo, dakle – još uvek traje. Jugoslavije nema, ali kriza formalno otvorena 1992. godine još uvek traje.

Da bi se shvatila istrajnost srpske politike moraju se zaboraviti dnevnopolitička prepucavanja i optuživanja. Ko je za šta kriv i ko je kako popuštao ostaje manje bitno u odnosu na postignuti rezultat. Ostaje i manje bitno pitanje motiva, jer, možda je neko i hteo da kapitulira, ali nije smeo. I strahovi od istorije i narodnog gneva se računaju u opravdane motive. To je dokaz postojanja naroda i njegovog opstanka. Ako ne bi opstao, ne bi imao ko da piše istoriju.

MILOŠEVIĆ, KOŠTUNICA, TADIĆ, VUČIĆ

Slobodan Milošević je prihvatio Hag, na kraju i nemo posmatrao hrvatski napad na RSK i najveće etničko čišćenje u posleratnoj Evropi, ubeđen da će ga Zapad jednako tretirati kao i Tuđmana i ostaviti mu Kosovo kao unutrašnje pitanje. Sve dok mu nisu doveli Albance u Dejton i predložili da se, kada su već svi tu, u susednoj sobi i sa njima dogovori o „mirovnom rešenju“. Posle toga je u Rambujeu bio stavljen pred ultimatum koji, kako je ocenio Henri Kisindžer, nijedan političar ne bi prihvatio.

Koštunica je saradnju sa Hagom intenzivirao, pristao da vlada sa gomilom zapadnih agenata u vlasti, nadajući se da će tako amortizovati pritiske oko Kosova. To mu je uspevalo sve dok Amerikance nije izdalo strpljenje. Slali su mu redom Ričarda Holbruka, Karla Bilta, Martija Ahtisarija, Frenka Viznera, ali on nije popustio. Onda su na vlast pogurali Tadića, koji je ekspresno prihvatio Euleks, pristao na potpisivanje „uvodnih obavezujućih sporazuma“ i uopšte više pažnje polagao evrointegracijama nego suverenitetnim pitanjima. Ipak, ni Tadić nije pristao na Išingerov plan, pa je morao biti zamenjen.

Brže nego što je bilo ko očekivao, Vučić je potpisao Briselski sporazum i nastavio sa sejanjem depresije u javnosti, još i više od Tadića. Zbog toga će, pre ili kasnije, platiti cenu, kao i njegovi prethodnici. Ali ostaje zabeleženo i pored toga da ni on nije pristao na „konačnu kapitulaciju“ i da je od 2018. godine proces legitimizacije „statusa Kosova“ u međunarodnim odnosima postao reverzibilan: deset članica UN je opozvalo ranije odluke o uspostavljanju bilateralnih odnosa sa Prištinom.

Ono što je još važnije, opredeljenje javnog mnjenja tokom dugog trajanja ovog procesa ostaje vrlo jasno i nedvosmisleno. Mnogo bolje od brojnih političara koji su ga predvodili, narod prepoznaje „šarene laže“ koje mu se nude u zamenu za kapitulaciju, ostaje kategorički protiv i time pokazuje da je spreman da trpi. Bilo je za nas puteva i stranputica, bilo je zabluda i osvešćenja, bilo je preteranih popuštanja i nerazumnih zatezanja, strahovitih posledica i velikih poraza, ali, posmatrajući sa istorijske distance, sve se to može rastumačiti i kao davanje manjeg da bi se sačuvalo veće, sitniji ustupci kako bi se izbegla kapitulacija.

NAJGORE JE PROŠLO

A dok Srbija ne kapitulira, NATO i EU nisu zatvorili jugoslovensko pitanje. Nisu dugoročno osigurali svoje prisustvo u našem delu Evrope. Nisu ispravili grešku koju je napravio još Dvajt Ajzenhauer. Zato će biti i novih pritisaka. Zato će biti i vrlo neprijatnih pretnji. Ali, sada je sve to u novim okolnostima. Transformiše se struktura svetskog političkog sistema, nastupila je era multipolarnosti, lakše se pritisci podnose, jednostavnije se pretnje svare. Najgore je prošlo.

Ono što smo preživljavali zbog otpora jednopolarnom poretku više se ne može ponoviti. Još malo strpljenja pa će se i nova potencijalna rešenja ukazati na horizontu. Ne treba nigde žuriti. Posmatrano iznutra, često se čini da smo bez izlaza, zatvoreni u podrumu, gde se vrtimo ukrug. Posmatrano spolja, upravo zahvaljujući „kosovskom otporu“ slika o Srbima i Srbiji se menja. Ne samo zahvaljujući prijateljima sa istorijskog Istoka i Globalnog juga koji su nas u ovom poslu manje ili više uspešno i iskreno uvek podržavali, već i unutar zapadnih država, zahvaljujući brojnim „anti-mejnstrim“ pokretima i strankama.

Tek ćemo biti svedoci akceleracije tih procesa. A za to se treba spremati. Tako što ćemo više promišljati o budućem okviru regionalne bezbednosti. O novom regionalnom poretku, uređenju i odnosima. Ovo što smo dosad imali nije uspelo. Nije izdržalo test vremena. EU nije postala rešenje za balkanske narode, a tek NATO to nije mogao biti. Što duže bude opstajao stari poredak, više će se širiti agonija. Sve će se dublje zakotviti beznađe. Naše pretrajavanje ne sme biti cilj sam po sebi, niti može ostati bez ishoda.

O tom novom vremenu treba razmišljati i za njega se spremati. Tek u njemu će biti zatvoreno jugoslovensko pitanje. I u tom procesu možemo aktivno učestvovati. Kontinualni srpski otpor se isplatio. Cena koju smo platili nije bila uzaludna. Zato se u budućnosti može osigurati značajno bolja i komotnija pozicija. I od svega toga steći i neki benefiti. Zato je glupo traćiti sav ovaj kapital koji smo stekli na ideje poput „razgraničenja“, ma šta pod tim podrazumevali. Naš pogled mora biti značajno šiti, i u geografskom i u ideološkom smislu. Novi poredak ne uključuje samo srpsko-albansku osovinu, već i druge balkanske narode. Ideja koju valja promovisati ne može se ticati samo teritorijalne prekompozicije već i univerzalnih vrednosti oko kojih ćemo se okupljati.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *