Kontrolisano i plaćeno jednoumlje

Kontrolisano i plaćeno jednoumlje

25 oktobra 2013

Nebojsa-KaticPiše: Nebojša Katić

Velika ekonomska kriza ili velika recesija, kako se sve češće naziva, dovela je do promena u osećanju života građana na Zapadu. Budućnost više nije onako izvesna i stabilna kako je to ranije izgledalo. Umesto plitkog trijumfalizma, koji je dominirao od sloma socijalizma devedesetih godina prošlog veka, pojavili su se disforija, strah, sumnja i rezignacija.

Na trenutak je čak izgledalo da bi kriza mogla otvoriti konstruktivnu debatu o egzistencijalnim, sistemskim pitanjima modernog kapitalizma i današnjeg sveta. Nada je trajala kratko, a debata koja se vodi na vidljivom delu svetske pozornice (a samo je on važan) površna je i otužno ekonomistična.

Na veseloj, lepršavoj strani debate su oni koji smatraju da se radi o prekomernoj dramatizaciji ekonomske krize. Po njima, reč je o manje-više uobičajenoj krizi, kakvih je bilo na desetine, i o procesu kriznog uravnoteženja ekonomije posle koga kapitalizam uvek izlazi ojačan. Njihovu veru u sistem ništa ne može poljuljati. (Ovaj stav, iako na Zapadu redak, veoma je popularan kod srpskih predstavnika neoliberalne misli.)

Većina učesnika u globalnoj debati je ipak nešto opreznija i drugačije sagledava i uzroke i posledice krize. Jasno je da ona nije ciklična poput ranijih, jasno je da se radi o „nekreativnoj destrukciji“, koja nosi velike ekonomske i socijalne rizike. Pa, i pored toga, i ove analize fokus stavljaju samo na ekonomsku dimenziju problema i izmiče im širi socijalni i politički kontekst krize – slučajno ili namerno.

Kako se polazi od toga da je sa fundamentima sistema sve u redu, rešenja se uvek traži u okviru iste matrice. Ako bi države malo bolje regulisale finansijski sistem, ako bi banke bile manje alave, malo manje špekulisale i bile bolje kapitalizovane, svi problemi bili bi rešeni. U takvoj interpretaciji, da bi se izašlo iz krize, potrebne su samo tehničke korekcije i bolja kombinacija monetarne i fiskalne politike.

Ako je na površini krize bilo jasno vidljivo raspojasano ludovanje deregulisanog finansijskog sektora i naivna vera u moć tržišta, u dubini krize, u tom srcu finansijske tame, ostao je skriven njen najvažniji uzrok – velika deformacija u raspodeli novostvorene vrednosti, stagnaciji nadnica i strašno narastanje socijalnih razlika.

PROMENA PERCEPCIJE KRIZE

Da bi ekonomija rasla i jačala, privreda, država i građani moraju da troše i tako stvaraju i održavaju tražnju za robama i uslugama. „Nova ekonomija“ traži i stimuliše građane da troše sve više, ali im (relativno) plaća sve manje i uskraćuje im zarađeno. Građani taj manjak kupovne moći nadoknađuju zaduživanjem. Kako rast zaduživanja nije praćen rastom plata, model je morao dovesti do pucanja dužničkog balona. Ovaj fundamentalni uzrok krize dovodi u pitanje političke i ekonomske doktrine na kojima sistem počiva, i time postaje neka vrsta zabranjene teme.

Kako je vreme odmicalo, kako su efekti krize lagano slabili zahvaljujući enormnim državnim intervencijama, i sami uzroci krize su polako tonuli u zaborav. Minimum ranije saglasnosti o uzrocima krize se polako topio. Budući da je finansijski sektor delom saniran (što na teret budžeta, što kroz nezapamćeno štampanje novca), kriza finansijskog sektora se polako i strpljivo gurala u zaborav. U prvi plan sada izbija kriza javnog duga.

Gospodari univerzuma i njihovi intelektualni konkviskadori su uspeli nemoguće – promenili su percepciju krize i izvrnuli je na glavu. Iako su činjenice neumoljive, iako je potpuno jasno da je krizu izazvao privatni sektor i besmislena vera u moć tržišta, krivica se sada pripisuje državi. U novom tumačenju glavna odgovornost za krizu je prebačena na preveliko budžetsko trošenje.

Ovaj model intelektualne manipulacije je vešto koncipiran i snažno medijski podržan. Ekonomska kriza, koja u kontinuitetu traje od 2007. godine, sada se dekomponuje – od jedne krize se veštački prave dve, gotovo nezavisne krize.

U perverznom obrtu, kriza javnog duga koja je nastala kao posledica saniranja finansijske krize, sada se proglašava njenim uzrokom. Aktuelna kriza javnog duga nije direktna posledica finansijske krize i ogromnih, iznuđenih direktnih troškova saniranja finansijskog sistema. Ona nije posledica ni ogromnih troškova koji su proistekli iz recesije koju je izazvao finansijski sektor. U današnjoj interpretaciji, kriza javnog duga je posledica sklonosti modernih zapadnih država da previše troše.

Kako se radi o prevelikom trošenju, lek se ne može tražiti na strani boljeg punjenja budžeta, rastu poreza i njihovoj većoj progresivnosti i zatvaranju poreskih „rupa“. To nikako, to ni po koju cenu. Postoji samo jedan delotvoran lek, i svodi se na apsolutno, bezuslovno rezanje javne potrošnje.

Da paradoks bude veći, upravo finansijski sektor koji je neposredno izazvao krizu, koji je prisilio države da saniraju ne samo posledice krize, već i sam finansijski sektor, danas je najefikasniji instrument disciplinovanja država – na svaki način, bez obzira na socijalne posledice.

PLAĆAJU GRAĐANI

Ako se javna potrošnja ne smanji, finansijski sektor će kazniti države tražeći sve veće i veće kamate na novac kojim se deficiti finansiraju. Pri tome, novac kojim skupo kreditiraju države, banke su gotovo besplatno pozajmile od centralnih banaka, dakle od države. Države tako finansiraju same sebe koristeći skupog posrednika, a sve u ime mantre da centralne banke ne smeju direktno pokrivati deficit budžeta.

Celokupan teret krize je tako prevaljen na građane, na onih 99 procenata stanovništva koji ne spadaju u privilegovanu manjinu. Socijalna i zdravstvena zaštita je sve slabija, javne službe sve siromašnije, sigurnost građana i njihove imovine sve manja.

U ambijentu u kome se prelako ostaje bez posla, i u kome je lakoća otpuštanja proglašena za sistemsku vrlinu, građani moraju prihvatati da rade sve više, i/ili, da budu plaćeni sve manje. To je nova, magična kovanica – fleksibilno tržište rada – kojom se nudi univerzalno rešenje za problem nezaposlenosti.

Kako je moguće da se istina i činjenice tako strašno deformišu, kako je moguća tako bezočna manipulacija javnim mnjenjem?

Ovakav trijumf neistine i dominacija beskrupulozne manjine moguć je samo u ambijentu kontrolisanog i plaćenog jednoumlja, samo u ambijentu kolosalne intelektualne izdaje. Ova izdaja je danas mnogo gora od one o kojoj je pisao Žilijen Benda u svom poznatom eseju Izdaja intelektualaca iz 1927. godine. Ona ne počiva na nacionalnim, rasnim ili klasnim zabludama, niti na pogrešnim idejama. Ona počiva na novcu, na gruboj intelektualnoj korupciji, preko koje se više ne može staviti nikakav idejni, niti ideološki smokvin list. Za mrvice i poneku mrvu koje padaju sa trpeze bogatih, novi intelektualci izdaju sve – ideje, prošlost, sadašnjost i budućnost, svoje očeve i svoju decu.

Medijski prostor je strogo kontrolisan, a na svim glavnim kapijama stoji pretorijanska garda. Kroz te kapije mogu proći samo odabrani, oni koji afirmišu sistem ili oni čija kritika ne dovodi u pitanje ni jednu sistemsku dogmu.

Oni drugi, koji se ne mire sa takvim stanjem stvari, kroz te kapije ne mogu proći, pa obitavaju na medijskoj margini. Njihovi glasovi se mogu čuti samo na Internetu, ali su i tamo zagušeni opštom digitalnom kakofonijom. Taj huk ne može ugroziti sistem i ne može ga naterati da se promeni.

U nekoj ciničnoj analizi možda se i ovakvo stanje može podvesti pod vitalnost i sposobnost kapitalizma da se transformiše i preživi. Sve i da je tako, sporna je cena preživljavanja i adaptacije – ogroman broj regionalnih ratova koji neprestano traju i užasna ljudska patnja koja sa tim ide, stalno opadanje kvaliteta života, potpuna atomizacija društva, uništavanje životne sredine i ugrožavanje samog opstanka planete.

NE MOŽE BEZ POBUNE

Nije bitno samo ko pobeđuje, već i kakav svet pobednik iza sebe ostavlja. U ovom novom svetu, sve opasnosti (od globalnih ratova do fašizma) su ponovo tu, potencijalno u još strašnijem obliku. I sva fundamentalna pitanja i problemi kapitalizma su i dalje otvoreni i čekaju neku novu, još razorniju krizu. Civilizacija koja se svela na samo dve povezane ideje – profit i konzumerizam, nema više šta da ponudi ili obeća – čak ni rast potrošnje. Društvom se nadalje može vladati samo strahom – od gubitka posla, od terorizma, od imigranata, od drugih.

Sistem u kome je sve na prodaju, koji od čoveka uporno pokušava da napravi robu, u kome privreda ne služi ljudima već ljudi njoj, u kome ekonomija kontroliše društvo, a ne društvo ekonomiju, pre ili kasnije završava u zlu i krvoproliću.

Čini se da nikada u modernom vremenu nije postojao period u kome se, kao danas, živelo bez ideologije, bez vere i bez konkurencije i sukoba ideja. A kako bi se ideje i mogle sukobljavati, kada na levoj strani političkog spektra više nema gotovo nikoga.

Na sceni je potpuna socijalna i politička regresija. Sva dostignuća socijaldemokratske države koja su mukotrpno građena poslednjih stotinak godina, sada se pod okriljem krize polako razgrađuju. Ovo putovanje u budućnost sve više liči na povratak u devetnaesti vek. Taj povratak, taj neprirodni put ne može proći bez jauka, bez otpora i bez pobune. Kako pobunu i protest nema ko da artikuliše, ona će se artikulisati sama, na ulici i protiv institucija. Takva artikulacija je uvek haotična, destruktivna i polarizuje društvo.

Opasna je iluzija da se društva koja idu protiv čovečnosti mogu zauvek kontrolisati policijom, vojskom, tajnim službama, ili zakonima koji svaku socijalnu pobunu proglašavaju terorizmom. Svet je propustio priliku da veliku ekonomsku krizu iskoristi kako bi se pogledao u ogledalu. Preko ogledala je samo prebačen pokrivač, ali to neće promeni stvarnost, niti je sakriti od onih koji u njoj žive. U intelektualnom smislu, ekonomska kriza nije drugo do još jedna propuštena istorijska prilika.

___________

P.S. Beogradski fond za političku izuzetnost (BFPE) slavi desetu godišnjicu svog postojanja. U sklopu proslave jubileja BFPE izaćiće i zbirka kratkih eseja koji se bave aktuelnim problemima današnjice. Kako sam na seminarima koje je Fond organizovao poslednjih godina održao nekoliko predavanja, zamoljen sam da i ja priložim svoj kratki esej. Čitaoci bloga neće u tekstu naći ništa novo, ništa o čemu već nisam pisao. Novo je samo da je tekst preveden na engleski i da mi je engleski prevod pomogao da uočim slabosti svog pisanja.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *