Косметска реконструкција

Kosmetska rekonstrukcija

10 aprila 2018

Piše: Aleksandar Ćurić

Umesto što se narod zabavlja još jednim spinom oličenim u rijaliti najavama rekonstrukcije Vlade, krajnji je trenutak da se rekonstruiše pristup kosmetskom problemu.

Još od zločinačkog milosrdnog anđela, Srbija i sve vladajuće garniture, zaključno sa aktuelnom, nemaju nikakav smislen i aktivan pristup kosmetskom problemu. Kao što nisu sagledali problem iz svih uglova, pobrojali sve direktne i indirektne faktore koji utiču na situaciju, uočili šire procese u okviru kojih se paralelno i uslovljeno odvija i kosmetski, tako nisu uspeli da formiraju i sprovedu bilo kakav smislen aktivan stav. Sve se svelo na reaktivne stavove sa napadno dominantnim odsustvom karaktera a sve u cilju ličnih unutrašnjih interesa i potrebe za ostankom na vlasti. Dakle, sve državne i nacionalne interese su podredili svojim sopstvenim interesima. Dolazak na vlast i ostanak na istoj je ultimativni cilj kojem je podređeno sve ostalo.

I zaista, kad se tako „postave“ stvari, rezultati ne mogu biti dobri, o čemu nas je obavestio i Predsednik, „razočaran“ stavovima „njegovih prijatelja“. Kao da, Bože moj, on te stavove nije emalopre ni znao, iznenađen da neko neće da mu ponudi neku alternativu iako mi, kao država, baš ništa nismo uradili u tom pravcu.

Bon vivant“ diplomatija prošarana tajnim pregovorima i uveseljavanjem stranaca estradnim nastupima Ministra inostranih poslova, snishodljivim stavovima prema bilo kome ko nosi američki pasoš, podanički pristup prema EU sinekuri kojoj je jedino Balkan ostao da „zabode“ neki, nasušno potreban za sve upitniji „raison d’etre“, politički poen je samo nadogradnja na potpunu bezidejnost i odsustvo smisla i strategije.

Centralni problem današnje Srbije jeste što nisu definisani nacionalni interesi i ciljevi. To tumaranje i lutanje našim „prijateljima“ olakšava da urade baš onako kako njima odgovara i oslobađa ih napora da uzmu u razmatranje naše interese i ciljeve. Zašto bi kad ni ne postoje. U svemu tome im veliku uslugu čine potpuno heterogene izjave i postavke stvari svih vladajućih garnitura, koje im pokazuju da ne znamo šta hoćemo a time ni kako to nešto postići.

Nadalje, problem Kosmeta nije i ne sme biti izdvojen problem, uvezan je sa svim procesima, problemima i otvorenim stavkama na Balkanu. Dopuštanjem da se problemi odvojeno i separatno rešavaju, mi široko otvaramo vrata da svako od tih pitanja bude rešeno protivno našim interesima pa time i da ukupno srpsko nacionalno pitanje na Balkanu dobije potpuno negativan ishod.

Svi balkanski izazovi, osim delimično Republike Srpske, rešavani su odvojeno i rezultati su poražavajući. Verovatno bi i Republika Srpska završila na sličan način da na samoj teritoriji RS nije postojala snaga oličena u rukovodstvu i narodu, činilac koji nije mogao biti do kraja zanemaren.

Pad RSK, progon preko 200.000 Srba i nemogućnost vraćanja i života, Vijeće srpskih opština u Republici Hrvatskoj koje je ostalo mrtvo slovo na papiru (slično kao što će i ZSO na Kosmetu), priznanje Makedonije bez rešavanja i jednog problema srpskog naroda i SPC (teritorija koja nije ništa manje bitna od teritorije Kosmeta u smislu srpskog nacionalnog identiteta i kulturne zaostavštine), odvajanje Crne Gore bez rešenog pitanja srpskog naroda i SPC – samo su kratki podsetnici kakvi se rezultati postižu odvojenim i površnim rešavanjem problema i izazova a bez definisanih nacionalnih interesa i strategije za ostvarivanje.

Samim tim, Kosmet je samo deo srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu i mora biti predmet rešavanja u sklopu sa svim drugim otvorenim stavkama.

Separatnim reševanjem izgubićemo sve te pojedinačne interese i otvoriće se pitanja koja trenutno nisu na dnevnom redu a mi ćemo se, poslovično i tradicionalno, „razočarati“.

Zaokruživanjem i povezivanjem svih otvorenih stavki bi se mogla napraviti zajednička strategija, bazirana na realnim osnovama. Zaboravljamo (u najboljem slučaju potcenjujemo) činjenicu da ni jedan narod u okruženju, čak i širem, nije zadovoljan trenutnim stanjem i nisu završili proces koji je u Evropi započeo i poprilično završen kroz XIX i XX vek. Tu mislim na bukvalno sve države koje vide otvorene stavke, navešću samo nekoliko primera kao ilustraciju. Mađari oko dela rumunske teritorije (pritom treba napomenuti veoma blisku saradnju Mađarske i Rusije uprkos članstvu prve u EU), Bugari vezano za teritoriju Makedonije (opšte poznata istorijska konstanta), Grčka „Μεγάλη Ιδέα“ (očigledno je jačanje desnih elemenata, Zlatna zora, podržanih od GPC kako po pitanju Makedonije tako i po pitanju položaja Grčke u EU).

Potom, kosmetski problem je i odraz regionalne nestabilnosti, u svetlu albanskog nacionalnog zanosa. Star narod ali „mlad“ u domenu nacionalnog samoprepoznavanja, neopterećen prošlošću, podložan prozelitizmu, veoma ekspanzivan i agresivan predstavlja problem i izazov, bukvalno, svim susedima. Pametno bi bilo naći sagovornike u našem okruženju, državama koje se takođe, u ovom trenutku manje ili više suočavaju sa istim izazovom. Prevashodno, reč je o Grčkoj i Bugarskoj. Grčka u kojoj živi preko milion Albanaca, odavno prepoznaje taj problem, interese Bugarske ne treba ni da pominjemo, pogotovo u domenu teritorijalnih pretenzija prema delovima Makedonije. Možda je jedan zajednički regionalni nastup i jedina šansa za makedonski narod, čija je država pokazala da nije kadra ni sposobna da se izbori sa tim problemom. Dugoročno gledajući, ni Crna Gora nije spokojna, nesvesna da joj ni članstvo u NATO, u datom trenutku, neće značiti mnogo.

Sve u svemu, umesto da u našem okruženju pronalazimo sagovornike mi isključivo trčimo „prijateljima“ kod kojih nećemo pronaći nikakvo razumevanje niti zajednički interes.

Napokon, očigledna iznudica koja dominira u stavovima anglosaksonskih „prijatelja“ kao i zahtev da mi nešto uradimo su odlični pokazatelji da postoji manevaski prostor (nije veliki ali postoji) koji se mora iskoristiti.

Može se naslutiti da im je cilj da što pre i preko naših leđa reše neke svoje probleme. Ni albanski element tu nije spokojan, od varijante formiranja tri albanske države (postojeća Albanija, tzv.Kosovo i Ilirida – zapadni deo Makedonije) na prostoru Balkana, lako mogu da ostanu bez i jedne. U Grčkoj se još nisu ni pokrenuli, u Crnoj Gori zaustavljeni na početku, u Makedoniji su odmakli nešto dalje ali su previše daleko od nečeg opipljivog. Sama Albanija je potpuno okružena državama koje u njima vide ponecijalni problem i neće biti prijateljski nastrojeni.

Ispade da se sve svodi na tzv.Kosovo i pokušaj da njihovi sponzori preko tzv.Kosova, trenutno i hitno, namire i privremeno smire albansku nezajažljivost, svesni da se taj albanski element veoma lako i brzo može okrenuti i protiv njih samih.

Uzimajući sve navedeno u obzir, postoji određeni manevarski prostor koji se mora iskoristiti. Da li su naše političke elite za to kadre, veliko je pitanje, pokazaće bliska budućnost.

Napokon, ne postoje trajna rešenja. Izazovi traju kroz čitavu istoriju i trajaće u budućnosti. Šta god mi danas uradili, procesi se nastavljaju. Kosmetski problem je ova generacija dobila u nasleđe, od naših današnjih odluka će zavisiti situacija u kojoj će biti neke buduće generacije. Pređašnje generacije nas obavezuju da se Kosmeta ne odreknemo (pogotovo ne licemernim stavom da to radimo u ime i za potrebu naših naslednika), buduće generacije nas obavezuju da budemo pametni i da im zbog krajnje sumnjivih i upitnih trenutnih interesa (EU integracije i sl.) ostavimo još manji manevarski prostor i izbor.

U tom opsegu današnja generacija mora delovati i u tom uskom manevarskom prostoru iskoristiti sve što nam se nudi.

Eventualni pokušaj da neko uzme u ruke istorijsku ulogu „prelamanja preko kolena“ iz čiste sebičnosti i želje da se silom upiše u istoriju vodi direktno u tragediju.

Na kraju, malo o „unutrašnjem dijalogu“. Pretpostavke su se i obistinile, dijalog služi samo i isključivo za unutrašnje političko previranje, bez smisla i suštine, osuđeno na propast u domenu da taj „dijalog“ iznedri nešto pametno. Vlast ovu temu koristi za etiketiranje opozicije u dve krajnosti (izdajnici / ratni huškači) a opozicija ili „pada“ na taj trik ishitrenim izjašnjavanjem ili neodgovorno, načelno, odbija dijalog, amnestirajući vlast i propuštajući priliku da pre izjašnjavanja postavi neka teška pitanja.

Svojevremeno sam pisao da opozicija mora da shvati i prihvati da je Aleksandar Vučić izabrani predsednik Srbije a SNS najveća stranka. Šta god ko o njima mislio, tako je kako je.

Sad moram da napomenem da vlast mora prihvatiti postojanje opozicionih stranaka, opet, šta god ko o njima mislio.

Shodno tome, neophodno je da se dijalog pokrene u srpskom Parlamentu, napokon, tu mu je i mesto. Nemam ništa protiv da se uz parlamentarnu debatu organizuju i debate sa ostalim grupama i pojedincima.

Odsustvo dijaloga u Parlamentu i odluka Predsednika da svojim prisustvom udostoji samo „eminentnu NVO družinu“ a ne i eminentne srpske naučnike, pravnike, akademike, SANU, SPC i sl. predstavlja ponižavanje srpskih institucija i srpske inteligencije.

Ne mogu da razumem da je srpskom Predsedniku bitnije da čuje šta ima da kažu NVO družina, briselska sinekura i slični nego Narodni poslanici, političke stranke, umni ljudi i srpske institucije.

Ako Predsednik Srbije ne poštuje svoje srpske institucije (kakve god bile, mi bolje trenutno nemamo) i svoju srpsku inteligenciju oličenu u pojedincima i nacionalnim organizacijama, zašto očekuje da njega neko uvažava i poštuje van Srbije?

Vladajuća garnitura, opozicija, političke stranke i organizacije, SANU, SPC, umni ljudi i srpske institucije… imaju obavezu da razgovaraju (i u Parlamentu i van njega), ispunjavajući kriterijum međusobnog poštovanja i uvažavanja.

Trenutak u kojem se nalazimo to nalaže.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *