Косово и западни менаџмент перцепције

Kosovo i zapadni menadžment percepcije

22 februara 2019

Piše: Dragomir Anđelković

Krajem prošle godine Priština je uvela enormne takse na proizvode koji na tržište naše separatističke južne pokrajine stižu iz drugih delova Srbije. To je izazvalo brojne osude kako zvaničnika EU, tako i predstavnika vodećih sila te unije ponaosob, ali efekat toga je nulti. Što je, naizgled, još bitnije, vođstvo kosovskih Albanaca – ako ne u celini onda u jednom značajnom segmentu – ostalo je otporno i na vašingtonske pritiske u cilju ukidanja nakaradnih mera, uvedenih sa namerom da se nanese što ozbiljnija ekonomska šteta našoj zemlji kako bi ona nastavila da udovoljava zahteve Prištine. I da fazno produži da ide ka tzv. normalizaciji odnosa sa njom na način koji, makar implicitno, podržava lažnu nezavisnost Kosova. Tako stvari deluju. Ali da li nas izgled možda donekle vara?

EGIPATSKE PARALELE

Da krenem od onoga što nazivam lažnom nezavisnošću, a bitno je za dalju analizu. Ne mislim samo na to da su protivno međunarodnom pravu, na krilima okupatora – kao što je to npr. u aprilu 1941. učinila Hrvatska – kosovsko-metohijski Albanci proglasili nezavisnost. Pa je ona stoga ilegalna, nakaradna i lažna. Ona je to iz još jednog razloga. Oni koji su izvršili agresiju na Srbiju 1999, nisu to uradili kako bi Albancima dali još jednu državu, već kako bi sebi obezbedili teritoriju na kojoj i sa kojom mogu da rade šta god hoće. Volja njenog stanovništva je bitna taman onoliko koliko i volja populacije Ugande dok je imala status britanske kolonije.

Prištinsko političko vođstvo to dobro zna. Razume se, u skladu sa tim i postupa. Proglasilo je „nezavisnost“ onda kada je za to dobilo zeleno svetlo. Da ga nije dobilo, ne bi srljalo (da uradi) šta god da poželi. A ta „nezavisnost“ je, da dodatno naglasim, taman onolika kolika je bio nezavisan Egipat kada mu je London 1922. to nominalno priznao. Kralj Fuad je od tada, navodno, suvereno vladao, ali su svi dobro znali da o ključnim stvarima odlučuju Britanci. Da ne bi bilo zabune, u zemlji su ostale razne engleske misije, savetnici, ali i respektabilne trupe. Naravno, u „savezničkom“ formatu. Taman posla drugačije. Ko bi to od lokalnih nezadovoljnika ustvrdio, loše bi prošao.

Uz razne nijanse, Egipat je uprkos „nezavisnosti“ ostao običan protektorat Ujedinjenog Kraljevstva do 1952, kada je u novonastalim hladnoratovskim uslovima vojska – koja je ranije bila verna strancima – pokidala okove i izvršila državni udar. On je, nema sumnje, bio podržan masovnim narodnim pokretom, pa nije bez osnova nazvati ga, kao što Egipćani čine, revolucijom. Na glavnu scenu je stupio Naser, koji je u narednim godinama uspeo svoju zemlju da oslobodi neposredne i posredne kontrole Zapada.

Sada da se vratim Kosovu. Zar možemo da budemo toliko neozbiljni da pomislimo da je Haradinaj bar pomalo Naser? A Albanci stvarno spremni da podrže emancipaciju od zapadnih dušebrižnika? Jasno je da je u oba slučaja odgovor – ne! Aktuelni premijer Kosova je demobilisani starešina balkanskog NATO bašibozuka iz 90-ih a Albanci su spremni da još dugo budu pokorni podanici evroatlantih gospodara.

KOSOVSKA BASNA

Da se, polazeći od rečenog, vratimo na sliku koja se sa Kosova i u vezi sa njim, a uz pomoć zapadnih centara moći, emituje ka nama i ostatku sveta. Tamošnja vlast je, tvrdi se, samostalno donela – spolja nepopularnu ali u albanskom javnom mnenju pozdravljenu – odluku čija meta je Srbija. To je izazvalo ozbiljne reakcije, kako prijatelja, tako i neprijatelja secesionističkog Kosova. Uprkos tome, ono nepokolebljivo odbija da ukine ili suspenduje takse. Doduše, deo prištinskih političkih struktura smatra da bi ovo poslednje – sa određenim rokom tokom koga bi Srbiji bila data još jedna šansa da se „urazumi“ – trebalo učiniti. Tu grupaciju, kao, oličava Tači. S druge strane su oni koji neće ni da čuju za bilo kakvo, makar i privremeno popuštanje, šta god Vašington i Brisel ljubazno ili neljubazno govorili. Zvezda tog društva je Haradinaj.

Tako u toj fantazmagoriji ispada kao da je Kosovo Kina ili Rusija, makar Iran, kada se radi o odlučnosti da samostalno vodi svoju politiku. Ide svojim putem i ne obazire se na inostrana upozorenja. Samo za razliku od tih sila koje se na Zapadu predstavljaju kao autokratske – gde postoje lideri sa carskim autoritetom ili relativno homogene partijske ili verske oligarhije – u Prištini se vodi demokratska bitka između različitih političkih struja. Otuda, Zapad je – gle čuda – odradio „pošteno“ posao. Ko ne veruje, evo mu dokaz.

Stvorio je „nezavisnu državu“ čiji suverenitet uz sva neslaganja poštuje i uz to je tamo uveo istinsku „demokratiju“. Nema veze što nije uspeo da to učini u Iraku i Avganistanu. Pošlo mu je to, eto, za rukom na – takođe u pogledu stanovništva preovlađujuće muslimanskom – Kosovu. Sada, doduše, Zapad nije zadovoljan najnovijim potezima tamošnjeg vođstva. Zbog toga je ljut i protestuje. Međutim, pošto se radi o „demokratskoj zemlji“, tu sve mora da ostane u rukavicama, kao da se radi o nesuglasicama između, recimo, Vašingtona i Osla. Radikalniji pristup je namenjen onima koji nisu na zavidnom nivou političke kulture, dok se u demokratskom krugu međusobno postupa odmereno. Tragikomično, nema šta. Ali to je basna koja se nama i svetu servira.

PROPAGANDNA ALHEMIJA

To je jedan aspekt prljave igre oko Kosova. Da su evroatlantski centri moći nešto stvarno ozbiljno naredili, Albanci bi to odmah realizovali. I tražili bi još! Vratili bi nam ako treba i Gnjilane. Štaviše, ne bi se ni usudili da povuku ozbiljan potez kao što je uvođenje taksi bez eksplicitne dozvole. Nisu se oni, znači, otrgli kontroli – kao što mnogi naši i strani mediji trube a građani jednim delom počinju da prihvataju – već im je dodeljena uloga koju igraju tako da njihovo ponašanje deluje nepokorno (ali kao demokratski utemeljeno). Jednu stranu odgovora na pitanje zašto se to radi već smo sagledali. Postoji i druga, za nas još bitnija. Radi se o prepariranju srpskog javnog mnenja, a priča o taksama se tu nadovezuje na onu o tzv. razgraničenju.

Stvorena je malo po malo predstava da oficijelni Beograd, ali i većinska Srbija, jedva čekaju podelu Kosova, dok se tamošnji Albanci tome energično opiru. Da li je tako? Ili tačnije da li je donedavno tako bilo? Ispitivanja opredeljenja građana Srbije i dalje govore da je daleko od toga da su oni oduševljeni idejom podele južne pokrajine, a kamoli nekakvom razmenom teritorija između Beograda i Prištine. Taman posla da postoji šire raspoloženje da se posle eventualnog definisanja novih granica ili preciznije administrativnih linija, od strane Srbije prizna tzv. nezavisnost Kosova. Međutim, u nadvlačenju konopca oko podele sve to se polako relativizuje.

Lansirana je priča o podeli koja je već zbunila mnoge. Ispada, vraćam se na to, kao da je Srbija za podelu Kosova, dok je njegova albanska većina žestoko protiv toga. Naš uspeh se navodno sastoji u tome što sve više zapadnih faktora počinje da popušta i odustaje od pređašnjeg čvrstog stava da je bilo kakav novi model razgraničenja neprihvatljiv. U takvim okolnostima deo javnosti, i to svakim danom sve veći, više dubinski ne analizira stvari, već se uprkos početnim rezervama u vezi sa ciljevima svog tima, između ostalog i kroz otpor druge strane, identifikuje se sa njim. Ljudi navijaju za svoju ekipu i u jeku nadmetanja počinju da podržavaju ono za šta se ona bori i kada im to samo po sebi nije po volji. To je logika borbe. Stav neprijatelja – nebitno je stvaran ili pozerski – redefiniše naš stav.

LOŠ I ZAO

Razgranienje sa Albancima, na način koji je krajnje netransparentan, tako se nameće Srbiji kao nešto za šta se mi zalažemo i što je, onda se valjda to podrazumeva, za nas dobro. A Zapad koji je bio protiv toga, sada je navodno malo bolje razmislio i uvideo da je ono za šta se Srbi „zalažu“ zapravo nešto pozitivno, kako za nas, tako i u širim razmerama. Otuda, sve više zapadnih činilaca staje uz nas i vrši pritisak na Albance. No, oni se – ponovo smo kod toga – opiru. Energično i uporno. Sve je tu, već smo videli, u skladu sa istom matricom kao kada se radi o taksama. Zato ću u tom kontekstu da se osvrnem na najnoviju Tačijevu izjavu da „Gazivode, sever Mitrovice i Trepča neće ni u kom slučaju biti deo kompromisa sa Srbijom“.

I u vezi sa ragraničenjem Haradinaj je loš momak, dok je Tači – naopako – dobar. Ali i on je – podseća nas – žilav pregovarač, koji je spreman na ustupke Beogradu, ali vrlo tvrd kada se radi o odmeravanju njihove dimenzije. Tako ispada da je voljan da nam „izađe u susret“ u vezi sa podelom Kosova, ali ne pada mu na pamet da nam „da“ čak i ceo sever pokrajine koji sada kontrolišemo. Mogli bismo, po njemu, da dobijemo tek jedan njegov deo. Naravno, uz priznanje nezavisnosti ostatka. Reći ćete: bezobrazluk!

Da li je stvarno tako? Naravno da nije! Albanci i njihovi zapadni mentori svakako kristalno jasno shvataju da je sever u sadašnjem vidu – uz eksteritorijalnost naših ključnih manastira – minimum minimuma koji bi morao da bude i formalno reintegrisan u sastav Srbije kako bi uz ogromne napore oficijelnog Beograda tzv. „kompromis“ na koji bi on pristao, mogao da prođe kod građana naše zemlje. Koliko god da su izloženi indoktrinaciji i manipualciji ipak postoje neke crvene linije. Opet, one postoje i kod kosovskih Albanca, ako ne svestranije, bar u vezi sa rejtingom njihovih predvodnika. Zbog svog javnog mnenja ali i živih velikodržavnih pretenzija (koje Zapad ograničava ali ne eliminiše), oni žele da Kosovo zauzvrat dobije bar deo opština Bujanovac i Preševo zapadno od strateškog koridora 10. To je njihov stvarni uslov za dogovor sa nama, koji Zapad može da eliminiše, ali neće. Namera mu je da Srbiju potpuno uvuče u svoju orbitu ali da i Albanci ostanu zadovoljni i njemu nepokolebljivo verni.

PREVARANTSKA TRGOVINA

Tako bi se veći deo Albanaca sa juga centralne Srbije našao u sastavu Kosova i, što je još važnije, bio bi markiran put za rešavanje, u nekoj narednoj fazi, albanskog pitanja u Makedoniji. Pošto je tokom prve etape našoj i svetskoj javnosti već nametnuta podela Kosova kao jedno jedino održivo rešenje, sada se radi na tome da slično ispadne i sa razgraničenjem. OK, podela je moguća, ali da bismo dobili Trepču, Gazivode i Severnu Mitrovicu, moraćemo nešto da damo. Uostalom, i tako se radi – to će biti prateći tekst za srpsku javnost – o čisto ili gotovo čisto albanskim mestima na jugu Centralne Srbije koja bismo ustupili. Uz to, u pitanju su siromašni krajevi koji samo koštaju građane Srbije. Šta gubimo ako ih se rešimo?

Ranije je u opticaj nezvanično puštana priča da ako želimo da nam bude vraćen deo Kosovskog Pomoravlja moramo da pristanemo na korekciju granica na prostoru Bujanovca i Preševa. Meni je i tada delovalo neverovatno da bi Albanci i njihovi NATO protektori iz strateških razloga dopustili stvaranje takvog klina unutar onoga što oni nazivaju kosovskom državom. Kao što mi je više nego sumnjivo da bi pristali – a i takvi baloni se puštaju – da se zbog našeg odustajanja od većeg dela Kosova slože za osamostaljivanjem Republike Srpske. Verovatno se radilo samo o taktici mentalnog slamanja Srba da pristanu na razmenu teritorija, a kada se to jednom dogodi onda se lako menjaju pravila i parametri igre.

Sada smo tako iznova stigli do Albanskog podizanja uloga u vezi sa obimom severa Kosova, kako bi njegovi važni delovi bili monete za plaćanje naših dodatnih ustupaka na jugu centralne Srbije. Pri tome, Albanci su i dalje mistični. Kao i kada se radi o taksama, među njihovim liderima se primećuju razlike ali planski se radi tako da nije potpuno jasno da li preovlađuje spremnost za bilo kakvo razgraničenje koje prevazilazi okvire kozmetičke dvostrane korekcije administrativne linije. Ponovo smo kod one već izlizane priče: Albanci su, iako kod njih postoji „demokratsko“ pulsiranje sa svim razlikama koje ono nosi, čvrsti u svojim nacionalnim pretenzijama, a Zapad na njih vrši ozbiljan pritisak kako bi uprkos tome bio postignut neki kompromis sa Srbijom!

ISKRIVLJENA OGLEDALA

Još će da ispadne da je NATO nama saveznik i zaštitnik, a ne Albancima. I tu smo, skoro na samom kraju, došli do ključnog dela ovog teksta. U njegovom središtu je davno stvorena propagandna, gotovo mitska predstava o spasonosnoj „američkoj konjici“. Mi smo malo po malo dovedeni do toga da poverujemo da skoro opsesivno želimo podelu Kosova. Ako do nje, uz koliko-toliko prihvatljive granice (makar i uz dodatne ustupke na jugu centralne Srbije), nekako uspemo da dođemo – gle paradoksa – ispašće gotovo kao da smo pobedili u nekoj novoj Kosovskoj bici. Ostaće nam 10 posto teritorije Kosova i Metohije i nekoliko manastira – pa da slavimo.

Napetost traje, uz povremena popuštanja i nove kulminacije krize iz epizode u epizodu jeftine (geo)političke serije čiji smo deo. Upadi prištinskih specijalaca na sever, hapšenja, takse. Sa naše strane uspešna lobiranja za povlačenje priznanja Kosova, sprečavanje ulaska Prištine u Interpol, upečatljiva obraćanja naših lidera međunarodnim forumima. Velike sile u svemu tome na razne načine učestvuju. Pri tome Zapad je i dalje uz Albance ali nije više protiv nas kao što je nekada bio. A u svom tom košmaru – napaćeni kakvi jesmo a željni boljeg života – mi dobro znamo da nam je stabilnost potrebna kako bismo pokušali da se iskobeljamo iz bede i nestabilnosti u kojima već decenijama živimo.

GEOPOLITIČKA AMNESTIJA

Napetost će ipak trajati dok se još malo ne izmučimo. Onda će se, uveren sam da je tako planirano, na sceni pojaviti pomenuta famozna „američka konjica“. Sada se to nagoveštava ali mi smo još skeptični da ona nešto dobro može da učini i za nas. A kada potpuno poverujemo da je „dobro“ ono što bude radila (makar bilo i suprotno), SAD će se ozbiljno umešati u celu stvar i „privoleće“ Albance na „kompromis“. On (kompromis) bi – da to ne smetnemo s uma – da je došao na početku procesa nama delovao neprihvatljivo, ali će posle višegodišnje obrade mnogima izgledati pozitivno. Zato čitava stvar oko kosovskih pregovora toliko traje. I to nije sve! Na kraju igre Srbi treba da postanu zahvalni Americi ili bar – ponovo se radi o višeslojnoj igri – za početak manje kivni na nju i NATO.

Njihovi lideri će se – kako bismo učvrstili prijateljstvo – na belom konju trijumfalno pojaviti kod nas, a mi ćemo ih dočekati razdragano. Možda ćemo i dalje imati gorak ukus u ustima, ali kao što se homogenizujemo oko podele Kosova dok se nadigravamo sa Albancima, tako ćemo se približavati Vašingtonu dok se budemo radovali zbog postizanja „kompromisa“ uz njegovu pomoć. Tako je od strane evroatlantskih stratega zamišljeno da počne nova stranica istorije na kojoj je, ako ne na početku, negde na sredini ili kraju, verovatno zapisan i datum našeg uvlačenja u NATO.

OKUPACIONA BUDUĆNOST

Zato toliko traje – još jednom da to istaknem – natezanje konopca oko „kosovskog kompromisa. Moglo bi sve da ide i mnogo brže. Već smo mi dovoljno zbunjeni i idejno preparirani da prihvatimo „kompromis“ i ako on to nije. Ali kada bismo lakše došli do nekog kosovskog „raspleta“, ne bismo počeli drugačije, znatno bolje, da gledamo na SAD. A cilj je da se sa što većim delom naše javnosti baš to dogodi. Daleko je od toga da je u igri samo definisanje granica Kosova i njegovo uvođenje u OUN kako bi onda moglo da stupi u NATO. To je bitno, ali i Srbija treba da se nađe na atlantskom poslužavniku!

Pre nego što kažete da je to nemoguće, setite se da je u politici, kao i generalno u životu, percepcija često iznad realnosti! To dobro znaju lovci na ljudske duše. Oni deluju dugoročno, promišljeno i prljavo, a pogotovo su među njima vešti anglosaksonski idejni dileri, koji stoje iza poigravanja našom percepcijom sa težištem na Kosovu ali sa dometima koji su još širi. Toga se setite kada slušate priče o razgraničenju, uvođenju i ukidanju taksi, ali i tome da našem regionu prete novi ratovi koje, kako tvrde neke zapadne službe baš ovih dana, nameravaju da izazovu Rusi.

NATO UJEDINJENJE?

U pitanju je uvod u sledeću fazu igre u kojoj – kako će nas uveravati – radi mira i prosperiteta srpske dece treba da nam bude trasiran naš put u NATO. To dolazi na red pošto preko kosovske zavrzlame ublažimo negativan stav prema zapadnim centrima moći. Nema veze šta su nam sve zlo uradili u prošlosti i kakva je na našim prostorima bila uloga Rusije (a ona niti je izazivala, niti sada izaziva ratove na Balkanu, a tim pre ništa loše ne čini Srbima). Usiljeno će nam poručivati: važna je budućnost. Kada shvatimo kakva je ona zapravo, biće kasno! Ipak, možda grešim, možda sam ostrašćen i zbog toga geopolitički autističan.

Ne vidim da je nama, ako se popravimo i njemu priklonimo – kako nam neki „znalci“ sada došaptavaju – Zapad namenio rešavanje srpskog pitanja tako što bi se Srbija (sa delom Kosova), Srpska i Crna Gora ujedinile pod NATO kišobranom. Da li možete da poverujete da je tako – da oni koji su komadali srpski prostor sada razmatraju njegovo državno povezivanje – a ne da višestruko osakaćeni i nadalje podeljeni treba da budemo evroatlantsko topovsko meso? Čitaoci Pečata sigurno neće takve gluposti prihvatiti. Ali plašim se da mnogi namučeni Srbi, na nekom sledećem nivou propagandnog rijalitija – hoće!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *