Косово, маратон

Kosovo, maraton

1 aprila 2018

Piše: Željko Cvijanović

1.

Ako je tačno da ne postoje pobede u ratu da nisu praćene pobedom u medijima, onda je Srbija izašla kao pobednik u jednodnevnom ratu koji su u ponedeljak albanski specijalci i njihovi zapadni mentori pokrenuli u Kosovskoj Mitrovici i Prištini. Slike jalovog divljaštva pripadnika Rosu bile su toliko drastične i toliko štetne po albanske ciljeve da su jednostavno uklonjene iz svih velikih zapadnih medija. Nisu se za njih ni dogodile.

Ni zvaničnici SAD – bez kojih se akcija albanskih specijalaca nije mogla zamisliti – nisu mogli da pokažu makar malo javnog razumevanja za delovanje Tačijeve „pravne države“. Istovremeno, Federika Mogerini je diskretno podržala Beograd. To, naravno, ne bi trebalo tumačiti promenom političkog stava vodećih zemalja EU prema nezavisnosti Kosova, već pukim dobrim političkim ukusom decentne Italijanke.

2.

Iako su u srpskoj političkoj javnosti glasovi o tom događaju podeljeni, bila je to ozbiljna srpska pobeda, doduše taktička. Njeni dobici pokazali su se odmah. Prvo, čini se da je Aleksandar Vučić rešio da odloži svoj predlog rešenja kosovskog pitanja, najavljen za početak aprila. Sa jedne strane, bilo bi zaista izlišno izlaziti sa bilo kakvim ozbiljnim predlogom u času kad su pregovori zbog incidenta dalje nego ikad. Sa druge, Srbija je od ponedeljka preuzela deo uticaja nad pregovorima, koji ranije nije imala, i počela da diktira njihov ritam. Šta su dometi toga, jasno je: iz zapadnih krugova sve glasnije se čulo da je kraj pregovora oročen do kraja godine, do kada bi, kažu, trebalo da se potpiše „pravno obavezujući sporazum“. Ničeg neće biti do kraja godine, valjda je jasno.

Drugo, Srbi na Kosovu iskoristili su priliku da podsete da drže ključ vlade u Prištini, koju mogu da obore kada hoće i da izazovu političku krizu među Albancima. Ta kriza neće biti tek problem nepostojanja vladine većine; ona će dodatno produbiti sve postojeće i teško skrivane pukotine između prištinskih prvaka, Tačija i Haradinaja pre svih.

Treće, moralnu prednost, koju su stekli (i) događajima od ponedeljka, Srbi na Kosovu će, kako je najavljeno, 20. aprila pretočiti u inicijativu za formiranje Zajednice srpskih opština. Pre pokazanog divljaštva – koje ih udaljava od države kao nabijanje na kolac od digitalizacije – Tači i Haradinaj mnogo bi se lakše oduprli toj inicijativi. Posle njega, međutim, bar jedna ruka će im biti vezana. I, što je još važnije, bila ZSO formirana ili ne, ona je elegantno izbačena iz potencijalnog korpusa budućih „ustupaka“ albanske strane srpskoj.

3.

Akcija kojom je ROSU prekršila bezbednosne garancije NATO da albanski specijalci neće ulaziti na srpski sever trebalo je Vučiću da pokaže kako bi mogla da izgleda kosovska „oluja“, kojom bi bilo brutalno počišćeno stanovništvo severa. Treba li podsećati na veličinu pretnje: jedan takav događaj ne samo da ne bi izdržala nijedna srpska vlada već bi se pod njim verovatno urušila i sama srpska država.

Ali akcija brutalnih specijalaca pokazala je nešto drugo. Četvrto i najvažnije: bez velikih reči i busanja u grudi, u ponedeljak je iz postupanja srpske države postalo potpuno jasno da Srbi na Kosovu mogu da računaju sa garancijama Vojske Srbije. Prelazak tog Rubikona najveći je domet ove srpske pobede.

4.

A to nas opet vodi do petog: svako dodatno vojno zatezanje na Kosovu ili u ostatku Srbije neminovno vodi do daljeg približavanja Beograda Moskvi i do adekvatne skepse prema takvim metodama, ako već ne u svim, a ono u brojnim zemljama EU. Uostalom, telefonski razgovor Vučića i Vladimira Putina, u kome je ruski lider obećao pomoć Srbiji, još jedan je srpski prelazak Rubikona i zabijanje prsta u oko zapadnim silama.

Hoće li sve to dovesti do drastičnog odgovora zapadnh sila Srbiji? Nisam siguran, bar na kratek rok. Rekao bih da ima osnova u proceni da će SAD, makar u ovom času, pre nastaviti da pregovaraju sa Srbijom o Kosovu nego što će biti sklone da primene neke od scenarija koji podrazumevaju silu. Naime, svaka pretnja silom iz Vašingtona imaće i taj efekat da će sve nepovratnije približavati Srbiju ruskom oružju. Pretpostavka da SAD još neko vreme neće odustati od pregovora utoliko je utemeljenija što je malo ko od ovdašnjih analitičara američke politike primetio da Ves Mičel, Trampov čovek za naše krajeve, nije u Beogradu nastupio ni blizu poput njegovog prethodnika. Naime sa Viktorijom-Fuck-the-EU-Nuland nije moglo biti pregovora, već samo ispunjavanja naloga. Možda je u čestoj konstataciji da se politika SAD na Balakanu nije promenila vredelo konstatovati naznake da bi se ipak mogao promeniti njen manir. To, naravno, ne znači da su SAD za Srbiju postale „benevolentna sila“, ali nije malo.

5.

Ukoliko su u novom Stejt departmentu svesni katastrofalnog bilansa operacije albanske policije u Kosovskoj Mitrovici i Prištini – a morali bi biti ukoliko je tamo ostao još neko sa sposobnošću analize – proizlazi da će SAD narednih nedelja pre biti sklone da Vučiću obnove svoju političku ponudu za Kosovo nego da ponove jednu ovako glupu akciju. Utoliko pre što se rđav glas daleko čuje i što niko na svetu ne veruje da je sve to smislio Hašim Tači. Naravno, neće to biti ponuda koja će označiti temeljnu promenu američke politike na Balkanu, još manje ponuda koju će Srbi moći da prihvate. Ali će, verujem, biti ponuda koja će u većoj meri afirmisati političke aspekte cele stvari nego vojne.

6.

Rešenje Kosova samim tim neće biti trka za medijske sprintere kratkih pluća, koje prepoznajemo ovih dana po beslovesnom hejtovanju da im ni Kosovo ne treba ako im ga Vučić brani. Biće to ozbiljan maraton za ozbiljne igrače.

Naravno, Vučić je – ne samo u ponedeljak – pokazao da je odličan taktičar. Ali ovde se radi o strateškoj igri, u kojoj bi tek trebalo da se dokaže. Jer rešenje Kosova već se crta u svom strukturnom smislu. Ono će se dogoditi dan pošto se Putin i Tramp jednog dana budu dogovorili o Evropi. Smisao srpske strateške igre je u tome da ne izgorimo pre nego što se to dogodi. Problem je što Vučića upravo na to nagovaraju svi koji veruju da se politika vodi iz stomaka, a ne iz glave.

(Standard)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Kosta says:

    Kakva je ovo pobeda kada Djurica vode po ulicama P{ristine kao mecku Bozanu.Ovo je najvece ponizenje za jednu zemlju.Sta gore treba da se desi?

  2. Radoslav Radovic says:

    Koji tekst i koja prica.Da se najezis i prepadnes,a kamo li da bilo sta iz ovoga shvatis kao nesto dobronamjerno i na bilo koji nacin korisno po Srbiju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *