Косовска финта

Kosovska finta

15 septembra 2018

Piše: Čedomir Antić

Ponekad se pitam, da li je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, političar ili kuvar. On je pasionirani javni čovek. Strastveni politikant, čiju posvećenost bezobličnom i nejasnom političkom radu u Srbiji tokom protekle tri decenije ne osporavaju ni njegovi najzagriženiji a ograničeni protivnici. Posmatrajući njegovo delovanje (jer o delu za sada nema govora) moju pažnju je po pravilu zaokupljala ta tajanstvena sila koja ga pokreće i čiji su izvori polumitski. Naš čovek bi rekao kako je posao političara lukrativan. Bajkovita ogovaranja spominju kako su izvesna braća u Beču pre nekog vremena proslavila prvu milijardu evra. Ali ja nekako verujem da to nije istina. Moć je takođe veliki izazov i iskušenje slabih duša, a takve listom naseljavaju ljude na ovom svetu. Ipak, bilo je i drugih pohlepnika, samozaljubljenih častoljuba, pa niko, nikada nije pokazao tako infernalnu energiju uloženu u konstrukciju ničega i destrukciji svega što bi mu moglo stajati na putu.



Dok je bio premijer, predsednik Vučić nije se mnogo bavio Kosovom i Metohijom. Ispred sebe je gurao „male od palube“ – Jul-agu Vulina i fra Marka Đurića. Oni su tamo napravili čudo – u smislu da se svi još uvek čudimo. Srpski narod na Kosovu je posle decenija progona – a maligan je bio progon od strane naših partija koje su im korumpirale vođstva a njih sluđivale – odmah razumeo sve narodne poslovice i pitalice: „odakle vetar duva“, šta radi jedna ruka drugoj i konačno „gde zeka pije vodu?“. Po prvi put od rata jedan je srpski vođa sa Kosova i Metohije, koji kakva slučajnost – nije podržavao Vučića, prvo utamničen u albanskom kazamatu, a kada je pušten smesta je pao kao žrtva atentata. Vladajući SNS i njegova „Srpska lista“ napadali su ubijenog Olivera Ivanovića, a preko sebi odanih žutih novina i roze televizija na njega su izlili celokupnu kanalizaciju omanjeg grada. Po prvi put u istoriji jedan političar demokratske Srbije molio je KFOR da puste srpsku policiju da nauči pameti tadašnju većinu među Srbima u Kosovskoj Mitrovici. Generala Milana Nedića savremena Srbija ne želi da rehabilituje, a eto i taj je kvisling izbegavao da tako govori o svojim sunarodnicama koji su se opredelili za komuniste ili četnike.

Sa strašću kuvara nekog otmenog francuskog restorana, koji ne radi samo za novac, već i za slavu, Aleksandar Vučić ne poznaje vremensku dimenziju. Mi u Leskovcu svake godine probijemo rekord u veličini sprečene pljeskavice. Ali, šta je priprema pljeskavica od 66 kg i 100 gr (spravljena u Leskovcu pre desetak dana) u odnosu na dinstanje jednog naroda koje Vučić i njegova partija sprovode već evo godinu dana. Prošlog jula je novoizabrani predsednik počeo kampanju za podelu Kosova i priznanje nezavisnosti albanske republike koja bi ostala izvan granica naše zemlje.

U medijskoj tami bez koje je spremanje političke pomije na kojoj bi da se proslavio nemoguće, ne čuje se pitanje koje predsedniku mnogi postavljaju. Naime, da nije od ulaska u politiku do 2017. (dakle punih četvrt veka) vređao, urlao, proklinjao, pretio i prozivao sve one koji su hteli bilo šta da rade oko Kosova, možda bi ovaj problem bio rešen i pre rata? Možda bi po tom obrascu naši sunarodnici dobili više u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, bolji status u Crnoj Gori? Godinu dana Vučić traži nešto što ne sme ni da nazove pravim imenom: nije „podela“ nego je „razgraničenje“, sporazum nekakav. Cilj je „dobiti nešto“, a „sve smo izgubili“ i to ne u vreme kada je on kao ministar ratovao ili podržavao novi ustav, ili su poslanici SNS glasali za rezoluciju UN koju je napisala EU… I naravno, čak i kada to postigne i pusti Kosovo u UN, on neće „priznati“ „Republjik Kosova“. Nikada. A njemu treba verovati. On nikada nije lagao. Bar tako kaže.

Čekali smo istorijski govor 9. septembra. Predsednik je, međutim, junački prekinuo pregovore. Odlučan da „ne dozvoli da ga više lažu“. Setimo se kako je 2013. predao sever Kosova albanskoj državi. Sudove i policiju je uključio u sistem druge države, pa sada albanske specijalne jedinice mogu da hapse i članove vlade Srbije a kamoli lokalne Srbe. Prisetimo se oba Briselska sporazuma, ulaska Srpske liste u Vladu Kosova, sa Haradinajem koga Srbija goni za ratne zločine. Njihovog glasanja za izbor predsednika republjike Hašima Tačija Zmije. Sada nešto štrajkuju ali iz vlade ne izlaze, a uhvatili su ih nedavno na nekakvom Haradinajevom prijemu.

Vučićeva mudrost kontrolisanja raspada dobila je pristalice i u regionu. Posle bošnjačke opštine Petnjice, osnovana je i albanska Tuzi. Proslavi su prisustvovali ambasadori Albanije i Kosova. A da li su makar Crnogorci na Kosovu i Albaniji nešto dobili? Nisu?! Šta imaju Srbi u Crnoj Gori? Sutra će Đukanović pozivati u pomoć, ali će srpski narod tom prilikom, sasvim sigurno, braniti isključivo svoje interese.

Šta da očekujemo od rođenih glumaca? Vučićev govor dostojan Miloševićevog na Gazimestanu – birokratski prosek na emocionalnim Himalajima? Priče o privredi, ljubljenje beba i darivanje jaganjaca, dok anestezira narod za novu amputaciju. Još malo naricanja, nad srpskom sudbinom, ali i nad sobom jadnim koga su svi izdali?

Da li je to istorijski govor kapitulacije i kako je moguće sa takve pozicije dobiti izbore i referendum? Ili je reč o začinu vegeta, koji vredni kuvar posipa pred kraj dinstanja? Nije više važno kakav je čovek Vučić. Ko god želi, zna kakav je, ako je uopšte. Pitanje koliko smo mi svi, građani Srbije, mali, kada je on naš veliki čovek.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Milan says:

    Lepo ti kažem treba da promeniš ime u bokserki klub jedino tako se može boriti sa ovom bandom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *