Костићев поглед из деведесетих

Kostićev pogled iz devedesetih

24 oktobra 2015

dusan-prorokovic 67zh5Piše: Dušan Proroković

Izjava predsednika SANU o Kosovu, koja je izazvala veliku buru u javnosti, sadržala je i drugi deo. Profesor Vladimir Kostić je, citirajući stihove Branka Miljkovića „povraćajući, ja ću u raj ući“ podvukao kako Srbija i nema drugu alternativu nego da uđe u EU. Pored toga, naš akademik je još i dodao da je „savez sa Rusijom veštačka alternativa“ i da treba konsultovati Rusiju „da li uopšte želi Srbiju“. Naravno, ako nema alternative, moramo se prilagoditi okolnostima i ići jedinim mogućim putem. To je onda stvar racionalnog izbora.

Međutim, dve su sporne stvari sa ovakvim stavom profesora Kostića. Prvo, u našoj javnosti se smišljeno postavlja lažna dilema: ili sa EU ili sa Rusijom? U najboljem političkom, ekonomskom i vojnom interesu Srbije je da širi svoju saradnju sa Rusijom. Gde je angažovana naša građevinska operativa i gde smo konačno počeli da izvozimo nešto više od poljoprivrednih proizvoda? Kako možemo rešiti naše pitanje energetske bezbednosti? Odakle dobijamo kreditne linije za obnovu železničke infrastrukture? Ko se založio i lobirao da se glasa protiv prijema državolike tvorevine kosovskih Albanaca u Unesku? Ko je stavio veto na predlog užasne rezolucije o Srebrenici? Kako Srbija da reši pitanje svojih elementarnih bezbednosnih kapaciteta u trenutku kada SAD naoružavaju Hrvatsku balističkim raketama dometa do 300 kilometara? Rusija, naravno, ima svoje interese na Balkanu, ali to ne znači da će Srbija postati ruska gubernija. Već samo da nam se u mnogim stvarima interesi poklapaju i da to treba uobličiti kroz međudržavne sporazume. Od narušavanja odnosa sa Rusijom Srbija bi imala višestruke štete. A imajući u vidu okolnosti u kojima živimo, nismo u situaciji da možemo izdržati bilo kakvu štetu. I naš odnos prema Rusiji je, između ostalog, stvar racionalnog izbora. Države sklapaju međunarodne ugovore od kojih će imati koristi.

Druga sporna stvar je pogled na EU. I iz kratkog osvrta predsednika SANU, vidljivo je da se na EU posmatra kroz naočare iz devedesetih godina. Deo srpske političke i intelektualne elite ne može ili ne želi da prihvati da se stvari unutar EU već punih deceniju i po menjaju nagore. Od 2007. godine pogotovo. Jedna kriza pretiče drugu, problemi se ne rešavaju, napetost je sve veća, a rešenja nema na vidiku. Evro je na klimavim nogama, u sistem se ubacuje 60 milijardi mesečno (!), migranti dolaze u talasima i uzrokuju porast ksenofobije i jačanje ekstremne desnice, rat između evrobirokratije i nacionalnih vlada je sve žešći, ponovo se otvaraju teme separatizma (Škotska, Katalonija) i razdruživanja (Velika Britanija), a o tragičnim koracima napravljenim u Ukrajini i Siriji može se napisati ceo roman. Od kolega iz evropskih zemalja, a do čijeg mišljenja držim, u poslednjih pola decenije nisam pročitao ni jednu jedinu optimističku prognozu o budućnosti EU. Najoptimističniji među njima bi bili presrećni da se obezbedi kakva-takva stagnacija. Pa tek posle 2020. da se počne sa unutrašnjim reformama i sasvim novim pozicioniranjem EU u globalnim okvirima, što je proces koji bi mogao da potraje duže od jedne decenije.

Čak i da ostavimo kosovsko pitanje po strani, potrebno je otvoriti raspravu: koliko je ovakva EU rešenje za srpske probleme? Koliko je članstvo u EU uopšte alternativa za Srbiju? Naravno, kao i u slučaju saradnje sa Rusijom, Srbija ima niz razloga zbog kojih treba da sarađuje i sa EU kao celinom, i u bilateralnom formatu sa evropskim državama. Ali, to nikako ne znači da EU treba proglašavati jedinom alternativom. U vremenima u kojima živimo, jedina alternativa za Srbiju jeste da se jača funkcija nacionalne države i tako štite sopstveni interesi. Naravno, dokle se može i kako se može. A posle toga ćemo odlučivati da li želimo da se priključujemo nekim savezima. Na kraju, pitanje je i kako će na kraju ove velike krize regionalni savezi izgledati, ko će sve u njima učestvovati i oko kojih vrednosti će se okupljati. To tek treba da sačekamo. Ono što se dešava u međunarodnoj politici nije mali lom, već zemljotres.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *