Kовачи националне (не)среће

Kovači nacionalne (ne)sreće

23 januara 2017

Dragomir Andjelkovic 3345

Piše: Dragomir Anđelković

Boris Džonson je vratio na veliku (geo)političku scenu, kako bi to rekao njegov sunarodnik iz prošlosti Tomas Karlaj, „heroje“.

U svojoj knjizi „Faktor Čerčil“ reafirmisao je – dugo guranu u drugi plan u ime sistemskih i drugih razloga – ulogu grandioznih lidera, koji preokreću tok istorije. Sa stavom da veliki ili mali pojedinci u čijim rukama je usredsređena državna moć – makar u određenim okolnostima – pozitivno ili negativno ali svakako presudno mogu da odrede sudbinu naroda koje vode, lično se slažem. Zato ću nešto, uporedo, reći o dve zanimljive i sadržajne knjige čiji je u jednom slučaju autor a u drugom priređivač naša poznata novinarka, publicista i prevodilac – u fokusu čijih interesovanja je Rusija – Ljubinka Milinčić.

Njeno delo „Poslednji Romanovi – put patnje“ (Russika, Beograd, 2013) posvećeno je poslednjem ruskom caru Nikolaju II i njegovoj porodici, a pre svega golgoti sa kojom su se suočili posle pada sa vlasti. U pitanju je emotivno, lično ali ipak utemeljeno na činjenicama, putovanje kroz istoriju kuće Romanov, posmatrane kroz prizmu poslednjih, umnogome tragičnih, njenih vladarskih izdanaka. Knjiga je objavljena povodom 400 godina stupanja na tron te ruske dinastije, a ponovo dobija veliki simbolički značaj sada kada nam dolazi 2017, kada se ispunjava 100 godina od februarske (demokratske) i oktobarske (boljševičke) revolucije, odnosno krvavog sloma Ruske imperije.

Druga knjiga – „Reči koje su promenile svet“ (Russika, Beograd, 2016) – sadrži četiri (geo)politički ključna Putinova govora. Kako je u uvodu naglasila LJ. Milinčić, govori velikih političara – nazovimo ih džonsonovskim „faktorima epohe“ – obznanjuju krupne promene i ukazuju na buduće političke magistrale. Čerčilov „Fultonski govor“ predstavlja početak hladnog rata. „Pamti se, između ostalih, i Lenjinov govor 1917. u Petrogradu, kao početak Oktobarske revolucije, kao i govor Fidela Kastra 1953.“ U rangu sa njima je i Putinov „Minhenski govor“ (2007) kada je ruski lider podsetio zapadne kolege „da je Rusija velika sila i ravnopravan partner“. Očito, nisu ga dobro razumeli ili ozbiljno shvatili pa su propustili da blagovremeno promene stav prema Moskvi i međunarodne odnose saobraze realnosti. Obnovljena Rusija je usled toga bila prisiljena da reaguje odbrambeno ali to je učinila na aktivan način. Otuda je raspored figura na evroazijskoj šahovskoj tabli poprimio borbeni karakter i 2016. je ispala toliko burna.

Tokom te godine Rusija je, nesumnjivo, trijumfovala u Siriji, a redovi njenih evroatlantskih oponenata su ozbiljno rastrojeni, od „Bregzita“ preko suštinske krize odnosa sa Turskom do pobede Trampa. Oni koji su pokrenuli novi „pohod na istok“ doživeli su da stanari njihovih kuća, nezadovoljni iracionalnim avanturizmom koji su im neodgovorni političari nametnuli, počnu da ih iz njih teraju. Građani pomenutih vodećih zemalja NATO-a ali i niza drugih država Zapada ljutito se pitaju da li su oni samo sredstvo, gotovo topovsko meso, za nečije ideološki motivisane kampanje (ili tačnije u ideološke oblande zamotane interese anacionalnog kapitala) ili sistem treba u praksi a ne samo teoriji njima da služi? S druge strane Putinov rejting u matičnoj zemlji kao i njegov međunarodni prestiž postali su veći nego ikada pre.

Kako je neko rekao – ništa ne uspeva kao uspeh. Zato je Putin popularan. Mnogi u Rusiji i van nje smatraju da on obavlja dobar posao. Da bi tako bilo, ruski predsednik je morao da preuzme veliki rizik. Za svoj život, u vezi sa budućnošću svoje porodice, kada se radi o njegovoj duši. Jer, da bi se u opasnim (geo)političkim igrama nešto veliko učinilo za zemlju, nužno se donose teške odluke i obavljaju opterećujuće stvari. Ali – da se poslužim rečima pruskog kralja Fridriha II Velikog – ako je već posao vladara da bude „prvi sluga države“, onda on mora da misli pre svega o njoj a ne o svom mirom snu. To nije razumeo Nikolaj II Romanov. On je bio čovek visokoparnih hrišćanskih načela i u skladu sa njima je postupao u politici. Ne radi se o tome da je bio, kao što se olako tvrdi, nesposoban, već prekomerno sputan skrupulama. Imao je sve pretpostavke da bude slavljeni iguman, ali ne i prvak moćne imperije u okolnostima kada je ona prolazila kroz epohalnu tranziciju sa unutrašnjim i spoljnim rizicima koje to nosi. Putin je, da ponovim, sasvim nešto drugo: on je oličenje nacionalno-državnog pragmatizma.

Kada se pročitaju i ukršteno sagledaju izuzetne knjige koje je srpskoj čitalačkoj publici ponudila Ljubinka Milinčić, rečeno se na upečatljiv način shvati. Postaje mnogo jasnije zašto Nikolaj nije uspeo da svoje dobre namere pretoči u takva a održiva dela, te je sa svojom porodicom i nacijom prešao užasni „put patnje“. Isto važi i za dubinsko poimanje razloga koji idu u prilog uzletu Putinove Rusije. Pri tome poruka je univerzalna i višeslojna. Sve se vrti oko moćne slovensko-pravoslavne zemlje ali se u vezi sa njom ne ograničava. Mnogo toga je tu poučnog, između ostalog, i u kontekstu našeg slučaja, odnosno u vezi sa putevima i stranputicama kojima se kreće Srbija. Stoga, sada kada ulazimo na, uveren sam, geopolitičku raskrsnicu zvanu 2017. godina, pomenute knjige želim da preporučim kao korisno i inspirativno štivo. I to ne samo za rusofile i naglašeno nacionalno opredeljene građane, već i sve koji, ma sa kakvih političkih pozicija, nastoje da dublje promišljaju istorijske i (geo)političke procese.

(Danas)

 

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *