Крах лажних помирења

Krah lažnih pomirenja

2 marta 2017

aleksandar-pavic-566

Piše: Aleksandar Pavić

Lažni pomiritelji na našim prostorima su imali od 1995. u BiH a u Srbiji i Crnoj gori od oktobra 2000. pa do danas da nam pokažu na delu kako su oni pametni a ostali glupi, kako su oni racionalni a ostali iracionalni, kako su oni moralni a ostali nemoralni, kako su oni za mir a ostali za rat, kako su samo Srbi krivi a svi ostali nevini.

I – šta imamo? Nikad nestabilniji region. Mržnje prema Srbima ne da nisu utihnule, nego se sada manifestuju sa još većom samosvešću i otvorenošću.

Bakir se hvata za bilo koju pseudopravnu slamčicu da bi legitimisao svoju mržnju prema Srbima i Republici Srpskoj. I to samo zbog stranaca. Da nije njih, ne bi se ni oko toga trudio.

U Kolindinoj neo-NDH više ne vredi ni brojati svakodnevne antisrpske ispade, incidente i javne izlive otrova. Od ćirilice dobijaju ospe i gube kontrolu nad sobom. Bilo kakvo sećanje na Jasenovac bi da oskrnave na svaki mogući način. Svaka šiptarska antisrpska inicijativa se dočekuje kao da je praznik, kao što su se 1990-ih u Zagrebu rado primali i prosleđivali mudžahedini na frontove prema Srbima. Na štetu ne samo regiona, nego i Evrope, što je danas već očigledno.

Na Kosovu i Metohiji, narko-teroristi i trgovci organima se ne trude ni oko čega drugog osim da zaokruže svoj atar, pod zaštitom NATO, kao bi mogli da proteraju i preostale Srbe ili ih osude na tiho umiranje, i da se dočepaju svetinja kako bi ih prisvojili, oskrnavili i izbrisali sećanje na nešto previše uzvišeno za njihovo poimanje.

U Crnoj Gori se ne odustaje, ni za trenutak, od rada na konsolidovanju najnovije veštačke nacije i crkve, s ciljem da se oni u kojima još tinja srpska samosvest, ako ne proteraju a onda jednostavno izgladne.

„Mudra“ politika izručivanja haškoj inkviziciji ne da nije dovela ni do kakvog pomirenja ili utvrđivanja prave krivice za ratove i žrtve – a to se moglo i očekivati onog trenutka kad je postalo jasno da u njen „statut“ (koji se, inače, krši kad god treba) nije unesen ključni Nirnberški princip o zločinu protiv mira kao izvornom i najtežem ratnom zločinu, iz kojeg proishode svi kasniji – nego je dala srpskim neprijateljima dodatnu legitimizaciju za njihovo neprijateljstvo i mržnju. Sad, navodno, imaju „crno na belo“ da su Srbi genocidni zločinci, i da je mržnja prema njima u stvari bogougodno delo.

A istina je vrlo jednostavna. Agresori su se opet namerili na naše prostore početkom 1990-ih. Tradicionalno predvođeni Nemcima, koji su ovog puta vešto manipulisali iz pozadine, kao i Vatikanom. Ali i Turcima. Kao što znamo, stvar su potom preuzeli u svoje ruke globalističke, antiruske i antipravoslavne elite koje su se, posle pada Berlinskog zida, ustoličile u SAD. I u tom zajedničkom pohodu su, osim oružja, sankcija i medijskih kampanja laži, koristili otpadnike od (i jugoslovenske i srpske) zajednice, malodušne, kvislinge i izdajnike, a zloupotrebljavali naivne.

S naše strane, na prvom mestu u Beogradu, imali smo organizam raslabljen 70-godišnjim mamurlukom jugoslovenstva i svim pratećim što duhovnim što nacionalnim posledicama.

Ipak, organizam dovoljno jak da se još uvek bori, iako temperatura nikako da splasne. A i ne može da splasne dok god se pacijentu ne vrati istinska volja za životom. Opet, da bi se ona vratila, pacijent mora prvo da zna za šta živi. I gde je krenulo po zlu.

Razbijači Jugoslavije su postigli ono što su želeli – u prvoj fazi. Dobili su 6 avnojevskih nakaza koje se mogu neuporedivo lakše izrabljivati i kojima se može mnogo lakše manipulisati nego nekadašnjom velikom državom. Dobili su, kao bonus, i kosovsku nedođiju gde se nesmetano mogu obavljati najprljaviji poslovi, prati novac i zakuvavati nove krize. Tako su pogazili čak i defektne Badinterove principe po kojim pokrajine ne mogu postati države.

I, da ponovimo pitanje – jesu li doneli ono što su obećavali na samom početku, kad su pokrenuli krvavi raspad SFRJ? Jesu li regionu doneli blagostanje, mir, međusobno razumevanje, napredak, jednakost pred zakonom, perspektivu, slobodu? Odgovor je, opet – ne.

Iako su Srbi poslednjih 15-ak godina proveli u mišjoj rupi, dajući sve a za uzvrat ne tražeći ništa. Osim, naravno, onih koji su ih predvodili, koji su, navodno u ime naroda, davali sve što su mogli za mrvice kojim bi se njihovi sitni lopovski ili plašljivi duhovi zadovoljili.

I sad su, posle četvrt veka čvrstog zapadnog monopola nad svim regionalnim procesima, navodno Rusi pretnja nekakvoj „stabilnosti“ regiona – isti Rusi koji su bili u desetogodišnjem nokdaunu, posle kog im je trebalo još toliko da istinski počnu da staju na noge. Kojih jedva da je ovde i bilo.

A Srbi, navodno, i dalje treba da hodaju po jajima da ne bi slučajno uvredili sve one „potlačene manjine“ koje ih sada već otvoreno pljuju u lice, dok oštre kame i podmazuju oružje radi konačnog rešenja. Valjda da bi i u praksi pokazali kako deluje istinska ludost, kad se, u očekivanju nekog drugog ishoda, neprekidno ponavljaju iste radnje.

Rugaju nam se u lice.

Današnja nestabilna Bosna i Hercegovina je prvenstveno posledica otomanske invazije i potonjeg austro-ugarskog mešetarenja i lova u mutnim vodama nesreće okupiranih naroda, koje je zatrovalo međunacionalne odnose, možda i za sva vremena. Možda je mogla da se stabilizuje početkom 1990-ih, da je tada pobednički Zapad podržao umerene muslimanske lidere – hrvatski nisu hteli više za Jugoslaviju ni da čuju – koji su želeli sporazum sa Srbima. Ali nije. Naprotiv. Podržao je Aliju i još gore ekstreme koje je on iz Avganistana, Turske i arapskih zemalja pozvao u pomoć. Bakir je neposredni proizvod tog zapadnog izbora. Zato podrška Republici Srpskoj mora da bude neupitna, bez i trunke rezerve, a prst treba da bude uprt prema istinskim krivcima i agresorima.

Neo-ustaška Hrvatska je jednostavno, kao i 1941. suštinski nemačko čedo, uz gore-imenovane babice. Istih Nemaca koji, pod plaštom EUropejstva, tiho i podmuklo pokoravaju Evropu van Rusije. Ne odustajući, pri tom, ni od tog večnog, krajnjeg velikonemačkog cilja na Istoku. Sa tom i takvom Hrvatskom, samo na „dobar dan“, ako mora. A da njihove firme haraju po Srbiji i zarađuju novac s kojim će zaokružiti Pavelićev san – to više ne bi smelo. Uostalom, šta će kod nas kad nas toliko mrze?

„Kosovo“ je najogoljenije lice globalizma, njegovo najružnije i najreprezentativnije čedo. Jesu li se vratili prognani? Postoji li sloboda kretanja za one koji nisu Šiptari? Pravna država? Smešna pitanja – od kojih su jedino smešniji odgovori koji eventualno stignu od zapadnih „pomiritelja“ i „prosvetitelja“. I da li iko ozbiljno misli da će se apetiti onih koji baštine otomansko bezakonje i balizam utažiti ako im damo komad zemlje? Tražiće sutra još, ohrabreni našom malodušnošću, a napraviće zgarište od onoga što im bude dato.

Crna Gora je sve suprotno od onoga što je Zapad obećavao. „Veliki demokrata“ Milo je napravio kriminalnu, represivnu tvorevinu, koju bi sada da trajno legitimiše učlanjenjem u NATO. Tu je najvažnije da se iz Srbije prestane sa pomaganjem i legitimizacijom režima, da se istakne neprihvatljivost NATO članstva bez referenduma, neprihvatljivost dalje diskriminacije samosvesnih Srba, neprihvatljivost dalje represije Crkve i otimanja od nje.

Vreme lažnih pomiritelja, demagoga „mira“, permanentne kapitulacije i rasprodaje pradedovske baštine mora da se okonča.

Ako ne zbijemo redove, svuda gde nas ima, i ne rešimo da ponovo budemo ono što samosvesni Srbi duboko osećaju da jesu – narod sa misijom aktivnog suprotstavljanja svakom novom svetskom zlu, koje neminovno prvo udari na naše prostore, satrće nas, narod duha svetske slobode. A ono što ne uradi neprijatelj, uradićemo sami sebi, nošeni dubokim samoprezirom zbog toga što ne ispunjavamo ono zbog čega smo na zemlji.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



5 komentara

  1. Profesor says:

    "A da njihove firme haraju po Srbiji i zarađuju novac s kojim će zaokružiti Pavelićev san – to više ne bi smelo. Uostalom, šta će kod nas kad nas toliko mrze?" A šta da to isto pitanje postave Nijemci, Francuzi, Talijani, Šveđani i mnogi drugi u čijim zemljama rade i "otimaju poslove" domicilnom stanovništvu mnogobrojni Srbi koji svoje plate zarađene u tim zemljama šalju u Srbiju? 9 milijardi dolara godišnje nije mala cifra i poprilično podebljava budžet Republike Srbije. To biste tada, pretpostavljam, nazvali fašizmom. Generalizovanje odgovornosti, krivice ili pravde, ili bilo čega drugog, na nivou cijele jedne nacije ili bilo kojeg drugog entiteta, moj druže ili gospodine Paviću, notorno je i zlonamjerno huškanje. Ali, to sada već svi shvataju. Niti su Srbi, niti Hrvati, niti Bošnjaci, politički jedinstveni korpusi, zato se ne može generalizovati ni mržnja ni ljubav na nivou cijele jedne nacije prema cijeloj drugoj naciji.

    • kuka says:

      U tim zemljama Srbi nemaju firme. Srbi ne mrze narode koje navodiš. Ne znam odakle ti to. Ako mi kažemo Nemci, Francuzi itd. to se odnosi na njihovu politiku i političare nekog odredjenog perioda, a ne na narode. Mržnja koju, pak, prema Srbima pokazuju Hrvati, Bošnjaci, Šiptari ne može se porediti ni sa čim. Ona je lična i generalna, prema svim Srbima. To je čista patologija koja je samo u prošlom veku nekoliko puta toliko eskalirala da je ovekovečena strašnim masovnim zločinima i genocidom.

  2. kuka says:

    Odličan tekst. --- Da, na nas uvek iz zasede vreba isti neprijatelj, samo ponekad preobučen i prerušen, ali po karakteru i ciljevima u dlaku isti. Tokom vremena mi smo postali njegova navika, a i sa nama mu je najlakše početi jer odlično poznaje naše slabosti i na šta reagujemo. Mi na primer za njega prilično dobro reagujemo kad nam se nametne krivica. Tad postajemo kao robovi poslušni, počinjemo da molimo za oproštaj iako uistinu ne znamo koje smo to grehe počinili, nudimo svoje iskupljenje i svoje vratove na klanje. Ne pada nam na pamet da nasuprot sebe imamo podlaca, našeg zakletog istorijskog neprijatelja žednog naše krvi, naše imovine i naših teritorija. Mogli bismo poraditi na ovom svom, tipično srpskom ponašanju. Ne moramo prkositi, ali ni preterivati sa osećanjem krivice i pokajanjem pred neprijateljem. Sve što mislimo da treba, okajmo u crkvi, a onog ko nas ubija i pljačka svrstajmo medju neprijatelje i ne odstupajmo od toga.

  3. Profesor says:

    @Kuka Ma da nemoj!? Nemamo firme!? Gde ti živiš majke ti ili si akutno neinformisan? Osim toga, nisam ni napisao da "imamo firme" iako ih imamo, nego da šaljemo 9 milijarda dolara godišnje od zarađenih plata. Pričinilo ti se, majstore, ko što mnogima svašta pričinja, a puno pričinjanja dovede do paranoje, pa u jednostavnom odnosu crno-belo tražiš odgovore na komplikovana pitanja. To se zove generalizovanje. Ti generalizuješ kao i autor članka. Preslabi ste da se oslobodite svojih ličnih demona. Ima mali milon primera gdje se i dan danas odvija saradnja, ima mješovitih brakova, zajednički fimovi, pozorišni projekti, Hrvati dolaze na splavove i na Kop, mi idemo na more... ali, samo tih par primera je više nego dovoljno da trajno demantuje tebe i takve koji prizivaju mržnju i fight svih protiv svih. Samo, batice, ovaj put ako dođe, ti ćeš da uzmeš pušku u ruke da ideš da rizikuješ svoju glavu za nečije bogato dupe. Ja više neću. Meni je dosta!!!

    • kuka says:

      Verovao ti ili ne (ako ne veruješ proveri) mi kao stranci nemamo zakonsko pravo da npr. u Nemačkoj otvorimo firmu, osim nacionalnog restorana i predstavništava firmi sa sedištem u Srbiji. Ako naši ljudi rade u toj Nemačkoj, oni su najamna radna snaga, a ne gazde kao što su Hrvati u Srbiji. Devet milijardi godišnje ti se pričinjava, iznos je mnogo manji, ali nebitno. Bitno je da taj novac nije poharan od nemačkih gradjana mahinacijama, nego zaradjen crnčenjem od kog nemačka privreda ima više koristi nego radnik. Nemam ja nikakvih demona. Kakvih bih ja to demona uopšte i mogao imati? Samo posmatram razbijanje ćiriličnih tabli u Vukovaru, slušam Tompsonove "stihove", slušam Kolindino proseravanje, skupljam ružna iskustva Srba koji odu u Hrvatsku da obidju svoja (bivša) imanja, uostalom čitam ovde vaše razumevanje vaše (hrvatske) i naše istorije i na osnovu toga mogu sve da zaključim. A čak ni sve to mi nije potrebno da bih zaključio da većina Hrvata mrzi sve Srbe, da je većina ogrezla u ustaštvu i zločinu. Dovoljno je samo da pogledam vaše današnje zakonodavstvo koje neobično podseća na Pavelićeve rasističke zakone. Zahvaljujući tom neoustaškom zakonodavstvu oteta srpska imovina još uvek nije vraćena, naknada za razrušene nekretnine koje su u srpskom vlasništvu od davnina uslovljava se i deli na kašičicu, o opljačkanoj i poharanoj pokretnoj imovini nema ni govora, nedužni ljudi se još uvek hapse i drže godinama u pritvoru kao zveri, a Srbin koji u Hrvatskoj glasno govori svojim prirodnim govorom po kom se prepoznaje njegova nacionalnost biva premlaćen ili na neki drugi način šikaniran. I sve je po zakonima, neoustaškim, rasnim. Za to vreme IDEA i slične firme slobodno posluju u Srbiji, diktiraju cene, muljaju, petljaju, ostvaruju enormne profite i niko ih ni mrko nije pogledao. Kao ni gradjane Srbije hrvatske nacionalnosti. O turizmu je ovde neumesno govoriti. Ja o ratu nisam govorio, mada ni njega ne isključujem, jer mi Srbi rat nikad ne smemo isključiti s obzirom na to kakvi su nam susedi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *