KRAJ EVROPSKE UNIJE!?

Tweet

Na vanrednim parlamentarnim izborima u decembru, Britanci su po drugi put glasali za bregzit. Izbori su po svemu bili „regularni“ – osim po svom ishodu: „Proevropski blok je na njima ubedljivo i, čini se, konačno poražen“. Britanija sada mora da napusti carinsku uniju i jedinsteno tržište Evropske unije, i okonča nadležnost Evropskog suda pravde. Rok za to je 31. januar (pitanja tranzicionih rokova i budućeg trgovinskog sporazuma ne menjaju ovu činjenicu). Posle toga, Britanija, prema obećanju Borisa Džonsona, više neće biti članica EU.

Ukratko: EU kakva je do sada postojala, posle tog datuma, prestaće da postoji. Koliko god se trudili, nemoguće je to sakriti: po prvi put u istoriji, jedna članica, i to ne periferna ni drugorazredna, poput onih na Baltiku ili Balkanu, već članica koja je imala svakako veoma važnu ulogu u njenoj arhitekturi, jedna od tri najvažnije zemlje Unije, napušta „evropsku zajednicu“.

Ovi izbori su zapravo bili „drugi referendum o bregzitu“. Prethodila im je mučna politička igra, dugotrajno mrcvarenje između Londona i Brisela, koje je na kraju rezultiralo pravim političkim zemljotresom u Britaniji. Štete po obe strane već su vidljive. Britanski politički sistem je demoliran, na novom premijeru je da stvari, koliko-toliko, dovede u neki red. O eventualnim koristima (po London) možda će moći da se govori jednom u budućnosti. Kada je reč o već prilično posustaloj i iznurenoj EU, bregzit, kako primećuje dopisnica RTS-a iz Beča Vesna Knežević, „poseduje još dovoljno potencijala da politički oslabi i povredi Evropsku uniju, ugrozi ono malo kohezije koja još povezuje članice i dovede u pitanje ostatke solidarnosti i zajedničkog identiteta“.

Što se tiče ovog poslednjeg – evropske solidarnosti i zajedničkog identiteta – diskutabilno je da li i jedno i drugo u ovakvoj Uniji još uopšte postoji. EU se već neko vreme ne percipira kao rešenje, već kao deo evropskog problema, ili kao poseban problem, kao problem za sebe.

ŠTA JE TO EVROPA?

Bregzit naravno nije jedini problem s kojim se danas suočava Brisel. On je samo vrh ledenog brega, ili crvena zastavica pobodena na njegovom vrhu. Zapravo, ne samo da se EU, kao zajednički „evropski projekat“, nalazi u dubokoj krizi, najdubljoj od svog nastanka – krizi koja je i egzistencijalna i strukturna – već su u političkoj krizi i sve njene važne države članice. Francuski predsednik Makron je najzad morao da prizna: „Evropska unija je na ivici ambisa“. Upravo Makron je, ne tako davno, pozivao na „evropsku renesansu“ i predlagao svoj ambiciozni program evropskih reformi. Bio je to pre spisak lepih želja, od kojih na kraju nije ostalo mnogo, ili nije preostalo ništa; istopile su kao sneg na vrelom suncu.

Što se tiče Brisela i evropskih političkih elita, preostaje jedno pitanje: zašto sa reformama nisu započele na vreme, već su pred nastupajućom krizom zatvarale oči? Na primer, ako ne ranije, 2005. godine, kada je referendumima u Francuskoj i Holandiji odbačen predlog Evropskog ustava. Umesto otvaranja široke debate o evropskoj budućnosti i možda nastavljanja integracija u nekoj novoj i drugačijoj formi, Evropski savet je 2007. usvojio kontroverzni Lisabonski sporazum, kojim su, ovog puta na mala vrata, proturena neka rešenja iz već odbačenog Ustava, u pravcu „daljeg jačanja centralnih institucija“ – ka „evropskoj superdržavi“, odnosno ka Sjedinjenim Državama Evrope.

Odgovor se možda krije u stavu takozvanih evroskeptika, koji se danas nazivaju populistima: projekat zvani Evropska unija nikad nije predstavljao stvarni pokušaj političkog i ekonomskog ujedinjenja evropskih naroda, već nešto drugo: minu postavljenu ispod točkova evropskog suvereniteta i jedinstva.

Bilo kako bilo, procesi dezintegracije su otada uznapredovali, zahvatajući samo jezgro; ono jezgro koje je predsednik Makron nazvao „srcem reaktora“ i „prvim krugom“ procesa evrointegracija. Kriza, tada još u naznakama, u međuvrememenu je uzela maha, snažno se ispoljavajući u mnogim aspektima: političkom, kulturnom, ekonomskom, finansijskom, demografskom… Posledica toga je, manje-više potpuna, paraliza evropskih institucija. Najvažnije od svega: to je kriza samog evropskog identiteta, kriza evropske kulture i same evropske civilizacije. Iz te krize se više ne nazire nikakav izlaz, ili taj izlaz sadašnje političke i intelektualne elite Evrope naprosto ne mogu da pronađu.

Da bi se mogla ujediniti i iznova postati značajna na političkoj i kulturnoj mapi sveta, Evropa bi prvo morala pronaći samu sebe i dati odgovor na pitanje šta je to u stvari Evropa. Pitanje političke budućnosti Evrope i formi njenog zajedništva bi u tom slučaju postalo lako rešiv zadatak. Postoji li međutim danas uopšte Evropa?

KO KORISTI EVROPSKE STRAHOVE?

Umesto toga, evropske političke elite nastavljaju s agresivnim sprovođenjem neoliberalne političke agende, ubrzano razgrađujući ono što je još preostalo od tekovina i nasleđa evropske civilizacije, ne obazirući se odviše na posledice i ignorišući rastuće nezadovoljstvo, što u ovim okolnostima ima efekat dolivanja benzina na vatru.

U pitanju je, zapravo, jedna vrsta eksperimenta društvenog inženjeringa: „stvaranje nove političke nacije, bez istorije, ali sa potpuno izgrađenom svešću, koje primorava preostale mase Evropljana da postanu samo tupa radna snaga“ (Konrad Rekas). Ili, prema Dijegu Fuzaru: EU je već pretvorena u „postdemokratsku kuću finansijskog kapitala“. U geopolitičkom smislu, EU je i bila i ostala samo „pomoćna liberalna imperija“ (Alister Kruk), atlantistička ispostava na evropskom tlu, instrument čvrste američke kontrole nad Evropom. EU, drugim rečima, nije istorijska Evropa, već samo biznis projekat američkih i evropskih poslovnih krugova.

Teško je zbog toga zamisliti da bi Evropljani, u nekoj bližoj budućnosti, uprkos bregzitu, mogli da se oslobode američkog pritiska. Kontrola, i privredna i politička, najsnažnija je upravo nad Nemačkom, koja, sa svoje strane, kontroliše manje razvijene članice, pre svega one na siromašnom jugu u istoku Evrope. Ovo stvara pustoš posvuda u Evropi, što je za sada najbolje vidljivo na istoku kontinenta. Posledica tog nezadovoljstva postojećim je i pojava i naglo jačanje takozvanih populističkih pokreta. Međutim, ti novi, alternativni politički pokreti često „zamenjuju uzroke i posledice, metode i ciljeve, propagandu i ideje“, raspirujući, na primer, islamofobiju, ali zaobilazeći pri tom istinu o američkoj hegemoniji i vladavini finansijskih i korporativnih sistema. Sve to, „u isto vreme, jača krizu, tako da se ispostavlja da faktori rasta i opstanka postaju faktori dezintegracije“ (K. Renkas).

Nedavni evropski izbori verovatno su zapečatili sudbinu umirućeg evropskog projekta: sve promene, ukoliko ih je uopšte i bilo, služile su isključivo jednom te istom cilju: održavanja statusa kvo, bez obzira na cenu. Drugim rečima: evropske političke elite ne shvataju stvarnost oko sebe. Ne rukovode se više ni pukim instinktom samoodržanja. Nemoguće je održati status kvo u svetu koji se sve brže i sve nepredvidljivije menja. U svetu koji postaje sve više multipolaran, i u kome Zapad više nije dominantna hegemonijska sila, evropski lideri nastavljaju da insistiraju na „multilateralizmu“, zahtevajući od SAD da „predvode“.

Međutim, kao što je konstatovao Makron, EU se više ne može oslanjati na Ameriku, dok je politički realizam tera da harmonizuje svoje odnose sa Istokom: pre svega, sa Rusijom i Kinom. Usled toga, „EU tone u beznačajnost“. I nastaviće da tone. U stvari, ono što za sada još održava EU na okupu, primećuje nekadašnji dopisnik Politike Miroslav Stojanović, jeste strah – strah od neizvesne evropske budućnosti. „Zbog toga, kraj EU još nije na vidiku, mada, ovakva kakva sada jeste, ona neće imati dug vek“. Ali, kao što zaključuje Konrad Rekas: „Zapadnjaci (Evropljani) su zaboravili logiku, ne razlikuju posledice i uzroke, niti vide ko koristi njihove strahove.“

FIKTIVNA ZAJEDNICA

Vlast i njen autoritet u takvim uslovima postaje samo puki privid. Vlade se održavaju više po inerciji političkog sistema, nego zahvaljujući svom stvarnom autoritetu. Ne postoji više ni stvarna politika, već samo njena simulacija, privid, ili puka iluzija politike; ovaj nedostatak se prikriva jalovim saopštenjima i kupovinom vremena od strane evropskih tela i institucija. Kako opaža Siniša Ljepojević, danas su zapravo „u ključnim zemljama Evrope uočljive praznine vlasti, odsustvo autoriteta i sve veće nepoverenje javnosti koje se u najboljem slučaju graniči sa neizvesnošću, a u najgorem sa haosom. To je pre svega primetno u ključnim zemljama, Nemačkoj i Francuskoj.“

Nemačkom vlada kancelarka koja to više nije, koja je „odlazeća“ (najkasnije do 2021), i de fakto odsutna. Nemački presto je zapravo prazan. Nemačka vlada je značajno oslabljena, a tome treba dodati i pad rejtinga do sada vladajućih stranaka i nastavak jačanja alternativnih političkih pokreta. Vlast u Francuskoj, oličena u predsedniku Makronu, gotovo da više i nema nikakav autoritet. Španiju, iz same osnove, potresa katalonski separatizam. Italija se, slično Španiji pa i Francuskoj, nalazi u krajnje nezavidnoj ekonomskoj i finansijskoj poziciji; vlada postoji, ali njen autoritet iz dana u dan slabi.

Na istoku, Poljska i Mađarska prednjače u neposlušnosti Briselu. Sada je u tim zemljama već moguće govoriti o radikalnom koraku: napuštanju ove i ovakve EU. Budućnost postaje zamisliva i van institucionalnog okvira kojeg nudi EU (a sve više i NATO), a Brisel se, osnovano ili ne, sve češće doživljava kao glavni uzrok i krivac za mnoge realne poteškoće s kojim se suočavaju ova društva. U pitanju je mnogo veća opasnost po iscrpljenu EU nego bregzit, smatra bivši britanski ambasador u Britaniji Čarls Kraford: „Šta bi moglo srušiti Uniju? Neće je srušiti same države članice koje će se jednog dana sastati i reći da je sve gotovo. Ono što bi moglo pokrenuti kolaps Evropske unije su one države članice koje poručuju: Mi zapravo više ne prihvatamo primat prava EU“ – poput Mađarske ili Poljske za početak. Da li će njihov primer uskoro slediti i druge? Ne postoji nijedan razlog da ne bude tako.

Ovakvi trendovi se neće preokrenuti sami od sebe, barem ne u bliskoj budućnosti. Nezadovoljstvo će samo rasti, vakuum vlasti će se popunjavati kao i do sada: nevidljivim akterima, koji koriste nevidljive poluge moći. To, barem na kratak rok, pogoduje „velikim finansijskim i koroporativnim sistemima“, koji su jedini stvarni centri moći. Na duži, ovo stanje samo produbljuje evropsku krizu. I tu se potvrđuje isto pravilo: faktori opstanka i rasta pretvaraju se u faktore dezintegracije ove, svakim danom sve više fiktivne zajednice.

Kako izaći iz tog začaranog kruga, u kome se stalno, iz dana u dan, produbljuje jaz koji odvaja narod od političkih elita i vlasti – sve dok na koncu ne postane nepremostiv? Ili su Brisel i većina evropskih vlada već prešli tu crvenu liniju? Postoji, u stvari, samo jedan način: smena evropskih političkih elita, koje su izgubile dodir sa stvarnošću. Njihovo mesto moraju zauzeti nove i drugačije elite, neopterećene stereotipima, liberalnim dogmama i političkim prtljagom devedesetih. Ovaj proces je u nekim zemljama već započeo (Mađarska, Italija), u drugim je tek na pragu (Francuska, Nemačka). (U Britaniji, koja konačno odlazi iz Unije, do promene je već došlo.) One za sada ne dele jasnu viziju, njihovi istupi su pre zasnovani na emocijama, na emotivnom talasu sveopšteg narodnog nezadovoljstva. Proces koji će biti dugotrajan i bolan, i može izazvati – a bez sumnje će i izazvati – nepredvidljive posledice.

Projekat zvani EU će u tome ili biti temeljno redefinisan, ili će se Unija jednostavno raspasti. Verovatnija opcija je da će ipak preživeti (ali samo na neko ograničeno vreme, do nove krize), u nekom drugačijem obliku, u sasvim različitoj političkoj formi, i da će u tom procesu još neke članice napustiti Uniju. To bi, u nekim slučajevima, bio nenadoknadiv gubitak, u drugim zanemarljiva šteta ili pravo olakšanje. Ali vremena zapravo nema: „Evropa mora delovati brzo ukoliko želi da opstane“, primećuje i komentator Si-En-En-a. Pitanje za Brisel je, tvrdi ovaj analitičar, „kako povratiti izgubljeno jedinstvo i međusobno poverenje, pomoću štapa ili šargarepe“? Da li je izgubljeno jedinstvo moguće obnoviti bilo obećanjem bilo pretnjom – nagradom za poslušne ili strahom od kazne iz centrale – ili ono mora da izvire iznutra?

EU više nije u stanju ni da nagrađuje ni da kažnjava. Nacionalni interesi su uvek važniji i preči od onih tobože evropskih (diktiranih iz Brisela). Evropski nacionalizmi su ponovo u usponu, evropska solidarnost je, na imaginarnoj i promenjivoj lestvici vrednosti, na poslednjem mestu. Godina 2020. biće izuzetno teška i verovatno prelomna, najteža do sada u ne tako dugoj istoriji EU. Ona će pokazati smer u kome će se promene ubuduće odvijati.

(Boris Nad / Standard)

Tweet