Kraj srpskog balansiranja

Kraj srpskog balansiranja

28 jula 2014

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

U naše medije procurela je vest da je ubrzo posle rušenja malezijskog aviona drastično pojačan pritisak vodećih evroatlantskih centara moći na Beograd sa ciljem da se Srbija konačno opredeli protiv Rusije. Kako se saznaje uskoro će EU i formalno od naše zemlje zatražiti da se u punom obimu pridruži politici Brisela u odnosu na Moskvu, a ta politika će do tada pretrpeti ozbiljne korekcije u smislu jačanja sankcija.

UKRAJINSKI RAČAK

Što se tiče pomenutog obaranja putničkog aviona – da krenemo od toga – nije dokazano ni ko je to neposredno učinio, ni ko je isprovocirao takav razvoj događaja. Štaviše, na nedvosmislen način, do rasvetljavanja tog strašnog događaja u kome je stradalo 300 civila sigurno neće doći ni u dogledno vreme. Oni koji su smislili taj mračni scenario, plasiranjem bujice laži situaciju će činiti dodatno nejasnom. No, kada stvari već nisu lako razmrsive, setimo se praktičnih Rimljana. Kada nije bilo jasno ko je počinilac zločina, na osnovu decenijskog iskustva, njihov poznati sudija Lucije Kasije polazio je od pitanja: Ko ima korist? Odmotavajući klupko istrage od te tačke, po pravilu, nalazio bi počinioce zločina.

Rušenje malezijskog aviona se sigurno ne isplati Rusiji i federalistima na prostoru Donjecka i Luganska. I ovako se već mesecima sprovodi opsežna akcija njihove stigmatizacije, čiji deo je i njihovo uporno nazivanje „separatistima“ i „pobunjenicima“ dok se kijevski pučisti neosnovano tretiraju kao „legalna“ i „demokratska vlast“. Otuda, i bez mnogo potencijala za prognostičko mišljenje lako se moglo pretpostaviti šta će se dešavati posle pogibije više stotina građana EU u zorni ratnih dejstva. Jasno je da to šteti Moskvi i strani koju ona podržava. Zar bi onda (Malo)Rusi imali interes da učine nešto što suštinski predstavlja pucanj kako u njihovo tako i koleno Kremlja?

Teško je onda ne konstatovati da iza zločina o kome govorimo stoje Kijev i Zapad. Bilo tako što su ga direktno izvršili ili što su raznim manipulacijama – tipa namernog preusmeravanja u zonu sukoba leta kome su dodali pratnju borbenih aviona i plasirali informaciju da se radi o transportnom avionu punom oružja poslatom na neki aerodrom na istoku– prouzrokovali masakr. Konačno, gde je zločin pripremljen nagoveštava i histerična nova etapa antiruske medijske kapanje, očito unapred pripremljena i do krajnosti orkestrirano, a koja se vodi od strane atlantisktičkih globalnih medija i sredstava masovnog informisanja koje kontrolišu u mnogim zemljama sveta.

Sve to u okolnostima kada ništa nije dokazano. A kada je pre nekoliko meseci u Odesi od strane ukrajinskih bojovnika brutalno spaljeno preko sto protivnika kijevske uzurpacije vlasti, medijski odjek je trajao par dana. Pri tome je sve relativizovano, iako je bilo nedvosmisleno dokazano ko je užasan masakr počinio. Za evroatlantske moćnike nije bitno koliko je strašan zločin i ko je uistinu za njega kriv, već kako da se on maksimalno iskoristi za njihove geopolitičke ciljeve. Uostalom, to mi najbolje znamo. Dovoljno je da se setimo Markala, Račka i time trasiranih puteva za agresije na Srpsku i Srbiju. Ako, s obzirom na njenu moć, ne baš isti onda bar sličan scenario se sada odvija i u vezi sa Rusijom.

ANTIRUSKA HOMOGENIZACIJA

Zločin o kome smo govorili isplaniran je i izvršen kako bi se Zapad homogenizovao protiv Rusije. Mnoge države članice EU nisu voljne da se ozbiljno konfrontiraju sa Moskvom. Ne samo što bi zbog toga imale enormnu ekonomsku štetu već bi bio prekinuti i proces njihove emancipacije od SAD. Snažni američki zagrljaj – koji se posle okončanja Hladnog rata mnogima u Evropi čini nepotrebno sputavajućim – može da oslabi samo uz pomoć jačanja veza Nemačke i drugih relevantnih država „Stare Evrope“ sa Rusijom. To u Vašingtonu i Londonu dobro znaju i zato su raznim marifetlucima učinili sve što su mogli kako bi prekinuli takav tok događaja. U mirnim okolnostima on bi se neminovno evolutivno odvijao.

Drugačije stoje stvari kada se iskopaju rovovi između EU i Rusije i uz buru ratnih pokliča svi sa njihove zapadne strane nateraju u borbeni stroj. Zato je, da se podsetimo, i stvorena „ukrajinska kriza“. Sada je u vezi sa njom došlo vreme da se i Srbija natera da se distancira od Rusije. Akcija tog tipa će punom parom krenuti da se sprovodi krajem avgusta ili početkom septembra. Do tada je akcenat još na konačnom prepariranju nemačke javnosti i paralisanju tamošnjih političkih struktura koje se opiru aktuelnom atlatnističkom pohodu na istok.

Srbija je računala da može da istraje u svojoj politici kombinovanja evrointegracija sa razvijanjem partnerskih odnosa sa Moskvom tako što će Berlin za to ne samo imati razumevanja već će nam i tiho pružati potporu. Ta strategija sada ubrzano pada u vodu. Nemačka je ništa manje od Srbije pogođena obaranjem malezijskog aviona i sada će nastojati da spašava ono što joj je najbitnije, tj. ekonomsku saradnju sa Rusijom u najvažnijim oblastima po sebe. Da bi se oko toka iscenkala za svojim anglosaksonskim „velikim bratom“, između ostalog, žrtvovaće Srbiju. Ranije je naša politika išla na ruku nemačkom nastojanju da se relaksira situacija na istoku. Sada, kada to više nije moguće, bićemo zgodna moneta za potkusurivanje kako bi Nemci minimizirali svoju štetu.

OD KOSOVA DO ATLANTSKOG PAKTA

Pritisak da se Srbija prikloni Briselu i Vašingtonu u vezi sa njihovom politikom prema Rusiji uskoro će postati unison. Niko na Zapadu za nas neće više imati razumevanja ako nas baš svi neće jednako terati da se okrenemo protiv Rusije. Doduše, Beograd će verovatno pokušati da takvo stanje promeni mazohističkim demonstriranjem pokornosti Nemačkoj. Berlin, mnogo više od Vašingtona (kome odgovara da postoje tempirane bobe koje kontroliše), želi da se zatvori „kosovska kriza“ kako bi se situacija u Evropi maksimalno primirila. To je moguće postići (ili imati iluziju da je to učinjeno) samo prisiljavanjem Beograda na totalne ustupke. Priština ima zaštitu SAD i ne pada joj na pamet da odustaje od svojih pretenzija.

Beograd će, plašim se, na Kosovu i Metohiji davati sve što može kako bi izdejstvovao pomilovanje u vezi sa stavom prema Rusiji koji se od njega traži. Verovatno polazi od toga da je javnost već preživela kosovski udar a da bi zaokret u vezi sa Rusijom drastično oštetio imidž vlasti. Drugo, što je već sa nacionalnog stanovišta objektivan faktor, izgleda da se shvata da bi Srbija odsečena od Rusije bila potpuno okupirana i bez šanse da u povoljnijim okolnostima povrati ono što joj je oteto i u vezi sa Kosovom, i kada se radi o našim drugim ugroženim vitalnim interesima. I ne radi se samo o tome da gubimo potencijale za budućnost, već ugrožavamo i opstanak u sadašnjosti.

Rusija ne samo što je stub odbrane ono malo naših preostalih pozicija u vezi sa KiM (npr. sprečavanje ulaska kosovske kvazidržave u OUN), već ima i suštinsku ulogu u očuvanju još koliko-toliko dejtonskgo statusa Republike Srpske. Uveren sam da Moskva, čak ako se Beograd i prikloni antiruskom bloku, neće prestati da podržava Banja Luku i našu stvar na KiM, ali sve će biti nekako u očima celog sveta devalvirano. Tako će erozija naših nacionalnih interesa biti ubrzana. O ekonomskim i strateškim da i ne govorimo. Tu će se stvari još brže odvijati.

Ako će Južni tok (s svim višeslojnim koristima koje nam donosi), u kontekstu eskalacije krize, i bez promene naše pozicije biti kočen, to će se sa njom desiti i sa značajnim delom našeg izvoza u Rusiju. Ako formalno ne bude suspendovan bescarinski režim, on svakako neće podrazumevati i toliku neformalnu rusku blagonaklonost prema nama (sada nam se svašta toleriše). Uz to, pašće u vodu i razni drugi finansijski aranžmani, najavljeni projekti, itd. S druge strane, od zapada ništa nećemo dobiti osim ispraznih evrointegracija. Od njih ako koristi i bude, to će se desiti u dalekoj budućnosti. Druga stvar je šta zapad loše može da nam učini momentalno. To je već u domenu mafijaške logike, ali znamo sa kim imamo posla.

Na mig Vašingtona i Brisela život bi počele da nam zagorčavaju razne međunarodne finansijske organizacije tipa MMF-a, najavljene (makar i „prijateljske“ arapske) investicije i krediti za budžetsku konsolidaciju otišli bi u zaborav, pomoć za oporavak od poplava raznim birokratskim procedurama bila bi blokiran. Dalje od toga, verujem,ne bi se išlo u domenu privrede jer bi za Zapad to bilo kontraproduktivno, ali i pomenuto bi vlast, koja se koprca na ivici ekonomsko-finansijskog kolapsa, dovelo u skoro neodrživ položaj. A za nju bi to bio tek početak muka. Uz navedeno usledio bi i udar na oficijelni Beograd od strane evroatlantskog ideološkog aparata u Srbiji, nalik onome sa kojim se DSS suočio 2008. godine.

Državni vrh bi bio izložen i udarima u leđa od strane nekih koji ga sada u propagandnoj sferi podržavaju. Zapadni klijenti koji su mu sada dati na pozajmicu bili bi aktivirani protiv njega a i mnogi koji se vode isključivo oportunim računima počeli bi da beže na stranu jačeg. Paralelu sa dešavanjima sa kraja prošle decenije jedino remeti činjenica da sada nema snažne opozicije koja bi mogla da bude stavljena u funkciju Zapada. No, i to se da prevaziđi munjevitim sklapanjem opozicionog mozaika od parlamentarnih i vanprlamentarnih stranaka koje su sada van vlasti i uključivanjem u njegove redove onih koji bi na mig napustili kako redove vladajućeg bloka tako i njegove noseće partije. Ko zna kako se to radi, samo kada poželi da se time bavi (i da pare), preko noći može da napravi relevantnu opoziciju!

IZNUĐENI SUNOVRAT KOLABORACIJE

Ukratko, situacija je i za Srbiju, i za vlast – više nego teška. Vlast se sigurno „znoji“ i zbog ugroženosti nacionalnih interesa gde će svi porazi ići njoj na savest. „Znoji“ se i zbog noža koji nesumnjivo vidi da se nalazi nedaleko od njenog „grla“. Zasigurno je svesna i da za nju u igri koja joj se nameće kao spasonosna zapravo nema spasa već samo kupovine vremena. Ako sada popusti kada se radi o Rusiji (sa svestranim konsekvencama koje to ima po naše interese) i izdejstvuje vraćanja noža u korice, račun za to će platiti posle nekog vremena.

Rejting će početi da joj se kotrlja nizbrdo a i oni koji je sada prisiljavaju da sledi njihovu politiku od nje će dići ruke. Ustupcima će izdejstvovati da je sada ne napadnu i da se načelno prave da su joj prijatelji ali kada procene da je potpuno istrošena, a to će se u slučaju antiruskog scenarija brzo dogoditi, pustiće je niz vodu. No, neće biti rizika od toga da glava ne ostane na ramenima. A oni koji se ozbiljno suprotstave „imperiji zla“ uistinu reskiraju i život, pa je to ključ za razumevanje i nekih, u prošlosti i danas, naizgled iracionalnih poteza naših političara koji nisu spremni da pristanu na sve što Zapad on njih traži ali se i suprotstavljaju tako da pre izgube bitku nego nešto stvarno urade.

Lekciju u vezi sa sudbinom Miloševića – koji je i sam pravio ozbiljne ustupke Zapadu ali ipak i po cenu otvorenog sukoba nije pristajao da Srbija kapitulira – svi su ovde izgleda dobro naučili. Naši političari od tada iznad svega čuvaju svoje glave i samo je razlika u tome da li pokušavaju da, minimizirajući rizik po sebe, spasu ponešto od nacionalnih interesa, ili pak do kraja egoistično kolaboriraju kako bi se oni i njihovo okruženje bogatili na saučestvovanju u nacionalnoj nesreći a onda kada budu odjureni sa vlasti negde u potaji nastavili lagodan život.

PARALIŠUĆI FATALIZAM

Toliko o našim vladajućim političarima i njihovoj sudbini, a šta sa Srbijom? Da je Rusija i sama prestala da kalkuliše i žestoko odgovorila na posrednu agresiju na sebe,nedvosmisleno bi rekao Srbija nema drugu opciju nego da čvrsto stane uz nju. Kakve god to posledice imalo moramo da uđemo u „rat“ kao što smo to učinili i 1914. (odnosno što su učinili Rusi zbog nas), pa šta bude da bude. Bez toga tiho propadamo a sa tim, uz sve žrtve, možda i iznađemo spas. Međutim, problem je što i Moskva – uz svu taktičku mudrost – strateški vodi politiku koja počinje da deluje da je po istom receptu kao i srpska. Ruska kalkulacija je jasna: odmerenim postupanjem (ali na način da se ne prepuste ključne pozicije) Moskva nastoji da spreči da se javno mnenje i sledstveno političari država „Stare Evrope“ (okrenu protiv Rusije. Problem je u tome što je zanemaren potencijal evroatlantskih centara moći da po cenu izazivanja ma kakvih žrtva usmere političke procese u smeru koji žele. Nema te odmerenosti i popustljivosti koja može da parira njihovoj monstruoznosti. Zato joj se treba totalno suprotstaviti.

Već onda kada je počela ukrajinska kriza Rusija je imala pravo da priskoči legalnoj vlasti i interveniše. Trebalo je ići na Kijev a ne na Krim! Ista prašina bi se digla na Zapadu ali linije budućeg fronta bi bile bitno drugačije. Ali za Kremlj je, bilo bi nepravedno to ne reći, problem sopstveno javno mnenje. Ono nije mnogo bolje nego naše početkom 90-ih godina. Načelno podržava rusku stvar ali mnogi Rusi ne bi hteli da zbog toga podnose bilo kakvu žrtvu. Drugo, što je već greška oficijelne Moske, potcenjuje spremnost evroatlantskih centara moći da do krajnosti kidišu i na državu kakva je moćna Rusija. Kremlju je jasno da je krajnji cilj Vašingtona deputinizacija Rusije tj. njeno vraćanje u korito rusko-zapadnih i unutrašnjih odnosa kakvo je bilo za vlade Borisa Jeljcina. Međutim, kao da se ne shvata koliko je on spreman daleko da ide radi toga.

Posle ovoga što se desilo sa malezijskim avionom krajnje vreme je da Moskva to shvati i okrene novi list. Do sada je – u okvirima postojećeg razvoja događaja a bez sagledavanja krajnjih dometa monstruoznosti atlantističkih protivnika – možda i bilo racionalno taktizirati. Sada više nije. Evropsko javno mnenje će totalno biti okrenuto protiv Rusije. Ona nema šta više da izgubi.Ako Rusija preuzme rizik i ozbiljno odgovoriti može samo da dobija. U protivnom obruč oko nje će se sužavati sa nesagledivim posledicama i svakim danom sve gorim pozicijama za rusku kontraofanzivu. Vratimo se sada u svetlu rečenog na naš slučaj.

Odluči li se Moskva za ozbiljnu akciju i Beograd mora da smogne snage da – ako je već doveden u dilemu da bira – stane na njenu stranu. Krene li naša vlast tada u suprotnom smeru zaslužuje energičan otpor, i to ne verbalni već na ulicama i trgovima, patriotski nastrojenih građana i političkih snaga. Unutrašnja vatra ne sme da joj deluje manje strašna od spoljne pretnje požarom sa stimulativnim efektom koje to tada ima po stajanje na stranu burno iskazane volje svog naroda. No, šta ako Rusija ne radikalizuje svoj pristup te nastavi da se gasi federalistički otpor kijevskoj uzurpaciji vlasti i antiruskoj liniji koju ona nameće? Iz ove pozicije nemam kategoričan odgovor. Na onima na vlasti je da sve izvagaju i pragmatično, nadam se pre svega za državu a ne samo za njih lično, donesu odluku. Što se mene tiče da sam u prilici da odlučujem ja se i tada ne bi opredelio protiv Rusije, i to prevashodno ne zbog nje već radi Srbije. Ne radi se tu ni o kakvoj iracionalnoj rusofiliji već o hladnoj nacionalnoj kalkulaciji.

Krenemo li putem pune kapitulacije potpuno prepuštamo svoju sudbinu onim čiju milost je teško očekivati. Prihvati li vlast rizik i krene stazom makar pasivnog otpora možda spase i zemlju i sebe. Svašta će se dešavatiali u turbulentnim globalnim vremenima gde se mnogo toga ubrzano menja nikada se do kraja ne zna, kako naš narod kaže, ko će biti „živ“ a ko „mrtav“ dok nam „ne dogori do nokata“. Vidimo i na primeru Sirije, gde su izazovi mnogo teži nego oni koji su mogući u Srbiji, odlučan otpor može da se isplati. Amerika mnogo toga postiže baš na osnovu propagandnog preuveličavanja svoje moći i stvaranja fatalističke predstave da može da postigne sve što hoće. Ne može! Samo treba imati hrabrosti da se proba kretanje linijom većeg otpora. Pogotovo kada nacija zasigurno gubi ako vlast bude išla linijom manjeg otpora!

(Pečat)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Aleksandra says:

    Znam da zvuči otrcano, ali gospodine Anđelkoviću, potpuno i do kraja se slažem sa vašom analizom ali i zaključkom na kraju teksta. S´tim da, već danas dok pišem komentar, vidim neke znake buđenja još uvek sanjivog Ruskog Medveda i smatram da i za njih više nema nazad. A želela bih da dodam i ako to možda na oko nema direktne veze, interesantno će biti, a i važno na koju će se Srbija stranu staviti u ovom istoriskom slučaju Izraela i Palestine (vidim da je Republika Srpska već odlučila). Još mnogo teških svrstavanja nas čeka ali neka bude što biti mora (ili ˝ne može˝). Nekad je potrebno, da kad dođete do provalije,zatvorite oči i pustite se. Možda vam kasnije to priznaju kao hrabrost,i biranje prave strane...naravno ako pobedite ! A Rusija, ali i mi, moramo pobediti, ili nas neće biti ! Pozdrav vama gospodine Dragomire

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *