Мухарем Баздуљ: У књижевности нема места за политику

Мухарем Баздуљ: У књижевности нема места за политику

21 фебруара 2017

Muharem-Bazdulj-01-2105-201

ПИШЕ од ране младости, те се, на прагу четрдесетих, Мухарем Баздуљ „затекао“ с поприличним литерарним опусом у коме има свега – и романа, и прича, и есеја, уз безброј новинских текстова, коментара и колумни. Обожава крими-жанр, те је недавно у Хрватској објавио и један кримић – „Мали прозор“. Истовремено је стварао, а пре нешто мање од четири месеца за нашу „Геопоетику“ и објавио роман „Лутка од марципана“ који се, кроз причу о стварној, релативно непознатој (или недовољно познатој) особи, бави 20. веком. Јунакиња Лида Барова, чешка глумица која је освајала с великог платна публику у родној земљи, а још више у нацистичкој Немачкој, освојила је и једног од најзначајнијих људи те епохе, Јозефа Гебелса.

Баздуљ каже да разлог за стварање романа „око“ историјске личности није то што се уморио од „овде и сада“:

– Већ имам у свом опусу роман о Бајрону и један који се делимично бави животом Руђера Бошковића. Међутим, ова историјска личност је у одређеном смислу наш савременик, живела је у 20. веку, столећу у ком су се изнедрили парадокси који нас прате и данас. Писање о конкретној жени пружило ми је измештену перспективу, омогућило ми да избегнем да ме као наратора изједначавају са мном као стварном личношћу. Додатна драж било је то што је за доста мушких писаца заводљиво писати из женске перспективе. Такође, чинило ми се да могу да ухватим неколико кључних аспеката 20. века, ту историју тоталитаризама, нацистичког и стаљинистичког, али и да причу о индустрији забаве и оном што данас називамо селебрити културом ухватим у њеним зачецима.

* Како сте се припремали за писање романа о стварној личности, али и епохи?

– Припреме су трајале дуго, ишчитавао сам Гебелсове биографије, историју филма нацистичке Немачке… Киш у „Саветима младом писцу“ каже: „Упознај мисао других, затим је одбаци!“, а мени је требало да тај историјски контекст усвојим тако да кад кренем да пишем о њему, да га не преписујем, већ да пишем као, рецимо, о Београду данас, о нечему што знам из прве руке. У књизи у неком тренутку покушавам да анализирам привлачност тема које се тичу нацистичке Немачке, фасцинацију тим временом, епохом и средином, која постоји, иако данас одбацујемо читаво идеолошко наслеђе тог режима.

* Чиме вас је привукла Лида Барова?

– Нисам читао ниједну Лидину биографију, на језицима којима ја владам о њеном животу постоје само врло оскудне енциклопедијске одреднице. То ми је одговарало, јер ми је оставило више простора да домаштавам. То је, ипак, роман, а Лида у њему кључни лик. Не бих се усудио да пишем роман о Марлен Дитрих или Грети Гарбо о којима се „превише“ зна. Образовани, начитани људи из мог окружења нису знали ко је Лида Барова, што ми је било драгоцено – нашао сам особу која постоји, на нивоу историје филма 20. века није неважна, али ипак није апсолутно препознатљива.

* Како се ствара равнотежа између тог домаштавања и веродостојности, између фикције и историјских чињеница?

– Када је преминула, кад сам видео некролог, имао сам далеку идеју да пишем о Лиди, коју тад не бих успео да остварим на прави начин. У међувремену је то сазрело у мени – могао сам да се одмакнем од те биографске, баналне ноте и заиста то покушам да померим ка неком фикцијском полу који не бежи од чињеница. То у данашњој светској књижевности иначе постоји као тенденција (рецимо роман о Равелу који је написао Жан Ешноз), коришћење биографија славних људи као романескна потка, али да то није публицистика. Привлачило ме је то, иако сам знао да је двосекли мач, те да ће нужно бити неких људи који неће препознати ту дистинкцију између фикције и нефикције.

* И какве су реакције читалаца?

– Неки људи које ценим као читаоце имали су проблем с тим што правим главног јунака од историјске личности, сматрали су да то није карактеристично за роман као жанр. Уопште, савремени читалац је најсумњичавији према нечему што нити је стварно нити фантастично – очигледна фантастика има прођу, исто тако и публицистика, али проблем је са оним између. Људи не знају где то да сврстају. Киш каже да можемо поредити поезију са воћем или цвећем, али проза је више као поврће, као кромпир, она мора бити у земљи, повезана са стварношћу. Кад сам почео да размишљам о томе да биографија Лиде Барове може бити добар материјал за романескну обраду, помало ми је та прича као опсесија ушла у главу и разрађивао сам је на разне начине.

* Као „анагажовани“ интелектуалац, који се не либи да износи ставове о најразличитијим и најделикатнијим питањима – ипак своју литературу „чувате“ од политике?

– Драго ми је кад видим да моје књиге читају људи сасвим различитих идеолошких предзнака, и заиста се трудим да у књижевности не износим те своје ставове примерене за колумну или коментар, јер не желим да на тај начин сужавам своју публику, првенствено књижевних текстова. Атмосфера у друштву је ипак до те мере нездрава и наелектрисана да има људи који своје уметничке, филмске или литерарне преференције унапред прилагођавају. Ту можда нисам најрадикалнији пример, као што је то Владимир Кецмановић – одличан писац кога неки уопште неће да читају јер га као писца унапред идентификују са његовим ставовима. Иако, и то сад говорим као Босанац, ни „Осама“ ни „Топ је био врео“ нису идеолошки једнолични романи.

* Слажу ли се књижевност и политика?

– Дефинитивно, књижевност није дисциплина у којој би требало да истерујеш своју политичку и идеолошку позицију. Добри писци су они које ти у том смислу не видиш – нарочито прозни, јер проза подразумева вишеструку визуру, а идеолошки и политички став избегава вишеструку визуру. Ако покушаш да пишеш роман или причу која се слаже са твојим политичким ставом, по дефиницији пишеш памфлет, а памфлет није уметничка форма.

* У каквом је стању српска издавачка сцена?

– Она је далеко виталнија у односу на „парњаке“ у окружењу. Једино овде је присутна тенденција да књигу издајете мислећи на крајње кориснике а не рачунајући на неку врсту институционалне подршке. Филолошки факултет у Београду има виталне одсеке за релативно мале језике – Мураками се преводи са оригиналног јапанског, Кнаусгор и Несбе са норвешког, а не издаје се превод превода, што је веома битно.

ЈЕЗИК И ИДЕНТИТЕТ

НАЈЈАЧА кохезиона сила међу јужнословенским народима, док је постојала Југославија, била је сила која је постојала унутар српског народа. Није био проблем да српска књижевност инкорпорира и Мешу, и Андрића, и Десницу, зато што није постојала идеја да се припадност српској књижевности базира на месту рођења или на етничком пореклу, већ се базирала на језику и једној врсти идентитета аутора. А веома често, мање, несигурније и незрелије културе отежавају писцу да се избори за припадност њима – каже Баздуљ.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u