Крим је почетак краја Америке

Krim je početak kraja Amerike

23 marta 2015

crimea_russia_mgnPiše: Sergej Černjahovski, redovni član ruske Akademije političkih nauka

Pre godinu dana izmenjen je postojeći svetski poredak. On se još nije promenio, ali je stari završio svoje postojanje – novi počinje da se stvara. Za sada nije jasno da li to označava kraj postojanja Jaltsko-Potsdamsko-Helsinškog mira, ali je svakako njegova Maltsko-Beloveška mutacija umrla.

Samoopredeljenje Krima pokazalo je da su Beloveški sporazumi od sada lišeni vela apsolutne legitimnosti. Nervozna reakcija i diplomatsko-ekonomski rat koji su Rusiji objavile zemlje Zapada pokazali su da Malte ne samo da nema, nego je realno nikada nije ni bilo.

Hladni rat nije završavan – samo je menjao svoj oblik.

Beloveška mutacija Potsdamskog mira pretpostavljala je da narodi i zemlje mogu da se dele proizvoljno, prema veštačkim granicama, ne pitajući za mišljenje ljude koji su tim granicama razdvojeni.

Krim je dokazao da takvo deljenje može da postoji samo privremeno.

Narodi i nacije imaju pravo na samoopredeljenje – kako na odvajanje, tako na pripajanje. Pravo na samoopredeljenje je iznad principa teritorijalne celovitosti države.

I zato što je pravo obaveznost, a princip je samo želja. I zato što se u ovom slučaju radi o pravu naroda i o principu države – narod je uvek primaran, a država uvek sekundarna.

Protekla godina pokazala je:

– da se i pored svih teškoća koje su bile prisutne na Krimu u uslovima polublokade sa strane kopnene granice, prema podacima sociološkog istraživanja Fonda ISEPI, nije promenilo raspoloženje naroda i da bi rezultati, kad bi danas bio sproveden referendum – bili isti kao prethodni;

– da, uz sve pritiske kojima je tokom ove godine Rusija bila izložena od strane zemalja Zapadne koalicije, ni ona, ni njeni građani nisu promenili stav prema povratku Krima, njeno rukovodstvo se nije pocepalo i nije odustalo od svog kursa i od odluke koju je donelo pre godinu dana da brani i ponovo vrati Krim;

– da uz sve gubitke i silinu udara, koji su ekonomiji Rusije nanele sankcije Zapadne koalicije ona nije pretrpela kritične gubitke, a životni standard u zemlji nije drastično smanjen. Odnosno, ekonomija Rusije se pokazala znatno jačom nego što su pretpostavljali inicijatori objavljivanja ekonomskog rata Rusiji;

– da se time što se izvestan pad životnog standarda građana desio, nivo njihove podrške kursa predsednika Rusije i poverenja prema njemu nije smanjio, čak je u porastu;

– da uz svu nervozu reakcije kako zemalja Zapadne koalicije u celini, tako i neposrednih organizatora agresije EU i SAD protiv Ukrajine i protiv Rusije, nemaju na raspolaganju efikasna sredstva da prinude Rusiju na izvršenje njihove volje;

– da pored svih pritisaka diplomatskih i specijalnih struktura SAD praktično na sve zemlje sveta nisu uspele da stvore potpunu antirusku koaliciju. Pokušaj da se Rusija izoluje i blokira nije uspeo, a njihovi organizatori, tj. SAD i njihovi sateliti, praktično su ostali usamljeni;

– da se za godinu dana jedinstvo antiruske koalicije SAD i njihovih satelita nije učvrstilo i da u okviru nje jača delovanje centrifugalnih tendencija.

Samoopredeljenje Krima SAD su shvatile kao izazov svojim pretenzijama da budu najviša instanca savremenog sveta i njegova „jedina supersila“ i kao odgovor pokušale da prinude na pokornost Krim i Rusiju. Pokazalo se da za to one nemaju potrebne resurse.

Odnosno, protekla godina je, čini se, pokazala da je Krim, okončao pokušaj SAD da bude globalni lider sveta. Krim i Putin uputili su izazov uređenju sveta – a godinu dana kasnije uređenje sveta nije uspelo da parira tom izazovu.

Bez obzira na sve deklaracije zemalja Zapadne koalicije o privrženosti principima poštovanja ljudskih prava, demokratije i antirasizma, pokazalo se da su sve vodeće zemlje te koalicije upletene u podršku i korišćenje neonacističkih snaga u Ukrajini, da su podržale fašistički prevrat i da pružaju pomoć neofašističkom rukovodstvu Ukrajine.

Te zemlje su pokazale da nisu spremne da svoje geopolitičke interese brane demokratskim i pravnim putem i da kao jedinstveni instrument njihovog učvršćivanja imaju terorizam, ekonomske diverzije, političke ucene i odrede neonacista. Degradacija morala i vrednosti tih zemalja dovela je do toga da su se danas za Sjedinjene Države i njihove satelite neonacizam i neofašizam našli kao poslednji način za odbranu njihovih sopstvenih interesa.

Protekla godina umnogome je razvejala iluzije i komplekse koji su povezani sa predstavama o nesposobnosti Rusije da sprovodi spoljnu politiku nezavisno od svetskih centara moći i da štiti svoje nacionalne geopolitičke interese. Kao pogrešne pokazale su se i predstave o krajnjoj slabosti ruske ekonomije i njenoj nesposobnosti za samostalno postojanje.

Krim, koji je doneo odluku o pripajanju Rusiji, i Putin koji je doneo odluku da podrži i brani stanovništvo i suverenost Krima, tokom protekle godine naneli su moćan udar uređenju sveta.

Glavna neadekvatna reakcija zemalja Zapadne koalicije jeste upravo sledeće: njima se čini da svojim pokušajima da izvrše pritisak na Rusiju oni brane uređenje sveta koje im izgleda udobnim.

Međutim, problem je upravo u tome što silina potresa tog poretka sveta zbog, reklo bi se, male državne tvorevine, pokazuje upravo nestabilnost i slabost tog poretka sveta i odsustvo njegovog potpunog legitimiteta. Legitimnost po svojoj prirodi pretpostavlja minimum prinude, budući da je legitimnost po svojoj suštini pristajanje na dobrovoljno potčinjavanje.

Za svoje samoopredeljenje Krimu nije bilo potrebno nasilje, dakle, legitimnost tog samoopredeljenja je izuzetno visoka. Da bi se suprotstavila tom samoopredeljenju – Zapadna koalicija je primorana da pribegava ekonomskom i ratnom nasilju – dakle, legitimnost njenih delovanja je izuzetno niska.

Odluka rukovodstva Rusije da podrži težnju naroda Krima da se ponovo pripoji Rusiji – polazila je pre svega od realne opasnosti koju je za stanovništvo Krima predstavljao formirani fašistički teroristički režim u Ukrajini.

Sedamdeset godina posle Pobede SSSR-a nad fašizmom svet se ponovo podelio. Sa jedne strane našle su se zemlje koje kao svoju udarnu silu koriste fašističke režime i neonacističke bojovnike, a sa druge – snage antifašizma koje im se suprotstavljaju i okupljaju oko Rusije.

(za Fakti..org prevela Ksenija Trajković)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *