Krim kao lažni argument

Krim kao lažni argument

29 oktobra 2014

Branko ŽujovićPiše: Branko Žujović

Bespogovorno povlađivanje i slepa poslušnost Briselu do sada su stavljali Srbiju u poziciju višestruko devalvirane monete za potkusurivanje među velikim silama, a ne nedavni povratak Krima u sastav Ruske Federacije.Izjava Vladimira Putina da je Krim održao referendum i usvojio deklaraciju o nezavisnosti, poput Kosova, izazvao je u Beogradu pravu malu lavinu komentara. Neke od tiražnih srpskih novina čak su sugerisale čitaocima da je Putin posredno priznao Kosovo.Srbija je, inače, vekovima pogodno tlo za manipulacije ove vrste. Njena politika razapeta je između dva društvena pola, na žalost uglavnom lišena istorijskih saznanja i političke objektivnosti. Prvi smatraju da je propast same Rusije jedini dovoljan izraz naklonosti Moskve prema Beogradu. Drugi, pominjao sam to već ovde, iščekuju da se ruski tenkovi provozaju Petom avenijom.

Putin je pre koji dan podsetio na pravo naroda na samoopredeljenje i povelju UN, izrazivši čuđenje što je u situaciji sa deklaracijom o nezavisnosti Kosova belo nazvano belim, a u sličnoj situaciji sa Krimom – crnim.

Eto, kažu evroatlantisti – oni koji smatraju da je zarad Srbije Rusija 1812. godine Moskvu trebalo da prepusti Napoleonu, Putinovom izjavom Beograd ponovo postaje moneta za potkusurivanje velikih sila. Srpski interes Rusija, tobože, podržava samo dok ima upotrebnu vrednost za njene geopolitičke poteze i interese. Istina je, ipak, unekoliko drugačija.

Upravo su bespogovorno povlađivanje i do samonipodaštavanja slepa poslušnost Briselu Srbiju stavljali u poziciju višestrko devalvirane monete za potkusurivanje među velikim silama, a ne povratak Krima u sastav Ruske Federacije, čija se sličnost sa Kosmetom očitava na prvi pogled, a ne suštinski.

Zar način na koji je doveden Euleks na Kosovo i Metohiju, faktičko pristajanje na Ahtisarijev plan, uspostavljanje granice po međunarodnim standardima između centralne i južne Srbije, te povlačenje državnih institucija sa Kosmeta nije otvorilo širok prostor EU, NATO, pa i Rusiji, da te nove činjenice uzimaju u obzir prilikom kreiranja vlastite spoljne politike?

Ako Beograd za koji dan želi da ugosti predsednicu „Kosova“ ili sa Prištinom želi da razgovara na nivou ministara spoljnih poslova, zašto to ne bi radili i drugi, uključujući i one koji tvrdo i beskompromisno podržavaju celovitost Srbije? Oni koji su pažljivo pročitali izjavu Vladimira Putina, mogli su da zaključe da njegova izjava ni koraka ne odlazi dalje od načelne sličnosti ili srodnosti dva pitanja.

Putin je doslovno rekao da se radi o sličnoj, a ne istovetnoj situaciji. Njegova najnovija izjava, uostalom, nije novost. Sličnu izjavu Putin je dao i početakom marta ove godine, kada je rekao da svi građani Ukrajine imaju pravo da odluče o svojoj budućnosti, gde god da žive. I tada je medijski scenario bio isti. Sugrisalo se tada, kao i danas, da Rusija posredno priznaje albansku nezavisnost na Kosmetu.

Ono što se u Beogradu, međutim, prećutkuje, jeste činjenica da upravo zapadni lideri dva slučaja ne žele da porede. U martu ove godine, odmah nakon prve Putinove izjave, Angela Merkel je pred poslanicima Bundestaga izjavila da Kosovo i Krim nisu isto. Iz njenog krutog stava, pojednostavljeno rečeno, proizilazi da je Kosovo oslobođeno, a da je Krim okupiran. To je, uostalom, i stav Vašingtona, Tirane i većine članica NATO pakta.

Između Krima i Kosmeta postoji dosta istorijskih i političkih sličnosti, ali je suština ova dva pitanja u modernom vremenu potpuno različita. Kosovo i Metohija, odlukom komunističkih vlasti, odvojeni su bez demokratske procedure od Srbije, baš kao i Krim od Rusije. Dok je Krim „poklonjen“ Ukrajini, Kosovo i Metohija dobili su status oblasti, pa autonomne pokrajine.

Južna srpska pokrajina je, potom, usvajanjem ustava iz 1974. godine, dobila ustavna ovlašćenja beznalo jednaka članicama jugoslovenske federacije. Ovde treba ubrojati i brojne pobune separatista na Kosmetu od 1913. do 1998. godine, što svedoči o kontinuitetu separatističkog nasilnog pokreta, zatim etničko čišćenje pokrajine od Srba i drugih nealbanaca i pogrom nealbanskog stanovništva 2004. godine.

U tim tačkama svaka sličnost Kosova i Metohije i Krima prestaje. Kosmet se nasiljem albanskog terorizma i bombama NATO pakta otima Srbiji, dok se građani Krima i Sevastopolja na referendumu i uz poštovanje međunarodnog prava mirno izjašnjavaju o vraćanju u sastav Ruske Federacije, odakle su nezakonito izdvojeni.

Pritom, ne treba zaboraviti da je referendumu ljudi na Krimu prethodio nasilan puč, izvedena na ulici u Kijevu, koji je potom ozvaničen. Građani Krima nisu pristali na nasilje kao mehanizam ustavnosti,zakonitosti i smene vlasti. Bio je to još jedan njihov snažan motiv za organizovanje referenduma.

Zbog toga dušebrižnici u Beogradu i lideri u Briselu ne žele ova dva pitanja da porede. Pogotovo ne žele govore o njima principijelo. I zbog toga Putinova izjava o načelnoj sličnosti Kosmeta i Krima nije posredno priznanje albanske nezavisnosti na srpskoj zemlji, već svojevrsan poziv na dijalog sa zapadom. A dijalog, iako se odvija prema istima načelima, ne obuhvata najmanje dve stvari: nasilje i ignorisanje činjenica. Na tom nivou odnosa, zapad je hendikepiran sagovornik.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *