„KRIMSKO OBRAĆANJE“ PUTINA: Zapad se setio da postoji međunarodno pravo, ali do sad ga nisu uvažavali

„KRIMSKO OBRAĆANJE“ PUTINA: Zapad se setio da postoji međunarodno pravo, ali do sad ga nisu uvažavali

19 marta 2014

russia-crimeaRuski lider Vladimir Putin za svoje „krimsko obraćanje” parlamentu i naciji nije slučajno odabrao Kremlj, a unutar njega – Georgijevsku dvoranu nacionalne slave.

Samom obraćanju prisustvovali su kompletni sastavi Saveta Federacije i Državne Dume, prve ličnosti svih ruskih federalnih jedinica, predsednik Državnog saveta Krima Vladimir Konstantinov i krimski premijer Sergej Aksjonov.

Pozdravljen ustajanjem i dugim burnim aplauzom, Putin je rekao:

„Dobar dan, uvaženi članovi Saveta Federacije, uvaženi poslanici Državne Dume! Uvaženi predstavnici Republike Krim i Sevastopolja – oni su ovde, među nama, građani Rusije, stanovnici Krima i Sevastopolja! (aplauz)

Poštovani prijatelji, danas smo se okupili zbog pitanja koje je za nas od životnog i istorijskog značaja. Na Krimu je 16. Marta održan referendum koji je protekao u punom slkadu sa demokratskim procedurama i međunarodno-pravnim normama.

U glasanju je učestvovalo više od 82 odsto birača. Više od 96 odsto se izjasnilo za prisajedinjenje Rusiji. Ove brojke su više nego ubedljive.

Da bi se shvatilo zašto je napravljen upravo ovakav izbor, dovoljno je znati istoriju Krima, znati šta je Rusija značila i šta znači za Krim, a šta Krim za Rusiju.

Na Krimu je bukvalno sve natopljeno našom zajedničkom istorijom i ponosom. Tu je drevni Hersones u kojem se krstio sveti knez Vladimir. Njegov duhovni podvig – okretanje pravoslavlju – predodredio je zajedničku kulturnu, vrednosnu i civilizacijsku osnovu koja objedinjava narode Rusije, Ukrajine i Belorusije.

Na Krimu su grobovi ruskih vojnika čijom hrabrošću je Krim 1783. ušao u sastav Ruske imperije.

Krim je i Sevastopolj, grad-legenda, grad velike sudbine, grad-tvrđava i Domovina ruske crnomorske ratne flote.

Krim su i Balaklava i Kerč, Malahov kurgan i Sapun-gora. Svako od tih mesta sveto je za nas jer su to simboli ruske vojničke slave i neviđenog junaštva.

Krim je i jedinstvena legura kultura i tradicija raznih naroda. I time je nalik na veliku Rusiju u kojoj tokom vekova nije nestao niti se rastvorio ni jedan etnos. Rusi i Ukrajinci i krimski Tatari i predstavnici drugih naroda ćiveli su i trudili se na krimskoj zemlji jedni pored drugih, čuvajući svoju samobitnost, tradiciju, jezik i veru.

Uostalom, od današnjih 2.200.000 stanovnika krimskog poluostrva – gotovo milion i po su Rusi, 350.000 je Ukrajinaca koji pretežno govore ruski kao svoj maternji jezik i oko 290-300 hiljada krimskih tatara čiji je dobar deo – kako je referendum pokazao – takođe orijetisan prem Rusiji.

Da, bio je period u kojem je prema krimskim Tatarima, isto kao i prema nekim drugim narodima SSSR, bila učinjena teška nepravda. Odmah da kažem: od represija su tada postradali mnogi milioni ljudi raznih nacionalnosti, a najviše, naravno, Rusa.

Krimski Tatari su se vratili na svoju zemlju. Smatram da moraju biti donete sve potrebne političke i zakonodavne koje će završiti proces rehabilitacije krimsko-tatarskog naroda , odluke koje će povratiti njihova prava i potpuno im vratiti ugled.

Mi se sa uvažavanjem odnosimo prema predstavnicima svih nacija koje žive na Krimu. To je njihova zajednička kuća, to je njihov zavičaj i zato će biti pravilno da na Krimu – znam da Krimljani ovo podržavaju – budu tri ravnopravna državna jezika: ruski, ukrajinski i krimsko-tatarski (aplauz).

Poštovane kolege! U srcima i u svesti ljudi Krim je uvek bio i ostao neodvojivi deo Rusije. Ubeđenost u to, zasnovana na istini i pravičnosti, bila je nepokolebljiva, prenosila se sa kolena na koleno i pred njom bu bili nemočni i vreme i dramatične promene koje smo preživljavali, koje je preživljavala naša zemlja tokom celog 20. veka.

Boljševici su posle revolucije iz različih razloga – neka im je Bog sudija – u sastav Ukrajinske savezne republike uključili velike teritorije istorijskog juga Rusije. To je bilo urađeno bez uzimanja u obzir nacionalnog sastava stanovništva, a danas je savremeni jugoistok Ukrajine.

Potom je 1954. godine usledila odluka o uključivanju u sastav Ukrajine i krimske oblasti. Usput je predat i Sevastopolj, iako je imao savezni sstatus. Inicijator svega bio je lično šef komunističke partije Sovjetskog Saveza Hruščov. Šta je bio njegov motiv za sve to – težnja da zadobije podršku ukrajinske nomenklature ili da zagladi sopstvenu krivicu za masovne represije u Ukrajini tokom 30-ih godina – neka razjašnjavaju istoričari.

Za nas je važnije nešto drugo: to što je ta odluka bila doneta uz nesumnjiva kršenja tadašnjih ustavnih normi. Pitanje je bilo rešeno kuloarski, po principu ja-tebi-ti-meni. Prirodno, u uslovima totalitarne države – stanovnike Krima i Sevastopolja nisu ništa ni pitali. Prosto su ih doveli pred svršen čin.

Ljudi se se, naravno, i tada pitali: zbog čega se Krim naprečac našao u sastavu Ukrajine. Sve u svemu: i to se – treba i to reći jer svi to razumemo – doživljavalo kao neka formalnost jer su se teritorije predavale u okvirima jedne velike zemlje. Tada naprosto niko nije mogao ni da zamisli da Rusija i Ukrajina mogu ne biti zajedno, da mogu biti različite države. A upravo to se dogodilo.

To što se činilo neverovatnim – postalo je, na žalost, realnost. SSSR se raspao. Događaji su se razvijali tako brzo da je malo ko od građana shvatao sav dramatizam tadašnjih događanja i njihobih posledica.

Mnogi ljudi su se – i u Rusiji, i u Ukrajini, a i u drugim republikama – nadali da će novonastala Zajednica Nezavisnih Država biti nova forma zajedničke državnosti. Jer, bili su im obećali i zajedničku valutu, i jedinstveni ekonomski prostor, i zajedničke oružane snage, ali je sve ostalo na nivou obećanja, a velika zemlja je nestala.

Zato je Rusija, kada se Krim odjednom našao u drugoj državi, shvatila da je nisu prosto pokrali, nego – da su je opljačkali.

Treba otvoreno priznati da je i sama Rusija, omogućivši paradu suvereniteta, doprinela raspadu Sovjetskog Saveza, a da je prilikom oformljivanja raspada SSSR – zaboravila i na Krim i na glavnu bazu Crnomorske flote – Sevastopolj. Milioni Rusa su tada zaspali u jednoj zemlji, a probudili se u inostranstvu, postavši preko noći nacionalna manjina u bivšim saveznim republikama. Ruski narod je postao jedan od napodeljenijih, ako ne – najpodeljeniji narod u svetu.

Danas, zapravo nedavno, imao sam priliku da posle mnogo godina, čujem kako Krimljani govore da su tada – 1991. godine – prešli iz ruku u ruke kao džak krompira. Teško je ne složiti se sa tim.

Šta je Rusija kao država? Da, šta je Rusija?

Bila je pognula glavu i pomirila se sa učinjenim, progutala uvredu. Naša zemlja je tada bila u tako teškom stanju da naprosto nije mogla da realno zaštiti svoje interese. Ali, naši ljudi nisu mogli da se pomire sa vapijućom istorijskom nepravdom.

Tokom svih tih godina su naši građani, a i mnoge javne ličnosti, ne jednom pokretali tu temu. Govorili su da je Krim iskonski ruska zemlja, a da je Sevastopolj – ruski grad. Da, svi smo mi to dobro znali i osećali svojim srcima i dušama, ali se moralo polaziti od nastale realnosti i na novoj osnovi graditi dobrosusedske odnose sa nezavisnom Ukrajinom.

Odnosi sa Ukrajinom i bratskim ukrajinskim narodom bili su za nas, ostaju i uvek će biti – najvažniji i ključni, bez ikakvog preterivanja (aplauz).

Danas se može otvoreno govoriti – i želim da vas sa njima upoznam – o podrobnostima pregovora do kojih je došlo početkom 2000-ih godina.

Tada me predsednik Ukrajine Kučma zamolio da ubrzam proces delimitacije rusko-ukrajinske granice. Taj proces se do tada nije mrdao sa mesta. Rusija je kao priznavala Krim delom Ukrajine, ali pregovora o delimitaciji granice nije bilo. Shvatajući svu složenost tog procesa, odmah sam, uprkos tome, dao nalog našim nadležnim institucijama da se taj posao – oformljivanje granice -aktivira, a svi su shvatali da pristajanjem na delimitaciju faktički i pravno priznajemo Krim za ukrajinsku teritoriju, a samim tim i da definitivno zatvaramo to pitanje.

Mi smo izlazili u susret Ukrajini ne samo povodom Krima, nego i povodom tako komplikovane teme kao što je razgraničenje akvatorije Azovskog mora i kerčenskog moreuza. Od čega smo pri tom polazili?

Polazili smo od toga da su dobri odnosi sa Ukrajinom za nas glavni i da ti odnosi ne treba da budu talac teritorijalnih ćorsokak-sporova. Ali, pri tom smo, naravno, računali i da će Ukrajina biti naš dobar sused, da će ruskojezični građani Ukrajine, posebno na njenom jugoistoku i na Krimu, živeti u prijateljskoj, demokratskoj i civilizovanoj državi i da će njihovi zakoniti interesi biti obezbeđeni u skladu sa normama međunarodnog prava. Međutim, stvari su se razvijale drugačije.

Usledili su višekratni pokušaji da se Rusi liše istorijske svesti, a ponekad i maternjeg jezika, postali su objekat prinudne asimilacije. Istina je, Rusi su, kao i drugi građani Ukrajine, patili od permanentnih političkih i državnih kriza koje potresaju Ukrajinu duže od 20 godina.

Razumem zašto su ljudi u Ukrajini želeli promene. Za ovo godina „samostijnosti”, nezavisnosti, vlast ih je, što se kaže, dobro „dohvatila” i naprosto ojadila. Menjali su se predsednici, premijeri, poslanici Rade, ali se nije menjao njihov odnos prema svojoj zemlji i svome narodu. Oni su „muzli” Ukrajinu, tukli se između sebe za ovlašćenja, aktive i kontrolu finansijskih tokova. Pritom je one koji su držali vlast malo interesovalo kako žive obični ljudi, isto tako – zašto milioni građana Ukrajine ne vide za sebe perspektivu u svojoj Otadžbini pa su prinuđeni da odlaze u inostranstvo da nešto zarade.

Hoću da ukažem da oni nisu odlazili ni u kakvu Silikonsku dolinu na masne zarade. U Rusiji je samo prošle godine radilo gotovo tri miliona građana Ukrajine. Po nekim procenama, njihova zarada u 2013. godini u Rusiji premašila je 20 milijardi dolara, što je približno – 12 odsto društvenog bruto proizvoda Ukrajine.

Da ponovim: dobro razumem one koji su sa mirnim parolama izašli na Majdan, koji su istupili protiv korupcije, neefikasnog upravljanja državom i siromaštva. Pravo na mirni protest, demokratske procedure i izbori za to i postoje da bi bila menjana vlast koja ljude ne zadovoljava. Ali, oni koji su stajali iza poslednjih događaja u Ukrajini imali su druge ciljeve: oni su spremali novi državni prevrat, planirali zauzimanje vlasti – ne zaustavljajući se ni pred čime. Zato su posegnuli i za terorom, i za ubistvima, i za pogromima.

Glavni akteri prevrata postali su nacionalisti, neonacisti, rusofobi i antisemiti. Upravo oni danas u mnogome diktiraju život u Ukrajini.

Nove takozvane „vlasti” prvo su iznele na usvajanje projekat zakona koji preispituje jezičku politiku i direktno dovodi u pitanje prava nacionalnih manjina. Istina, strani sponzori tih današnjih „političara”, pokrovitelji današnjih „vlasti” u Kijevu, odmah su udarili po prstima inicijatore te zamisli. Oni su pametni ljudi, treba im odati priznanje, pa shvataju do čega bi doveli pokušaji da se napravi etnički čista ukrajinska država. Zato je taj nacrt zakona odložen, gurnut u stranu, ali ga očito čuvaju u rezervi.

Sama činjenica njegovog postojanja sada se prećutkuje, očigledno se računa na kratkoću ljudskog pamćenja. Samo, svima je već sasvim jasno šta imaju nameru da nadalje rade ukrajinski idejni naslednici Bandere – Hitlerovog prišipetlje iz vremena Drugog svetskog rata.

Jasno je i to da legitimne izvršne vlasti u Ukrajini nema sve do sada i da se nema sa kim razgovarati. Mnoge državne organe su uzurpirali samozvanci koji u zemlji ništa ne kontrolišu, a sami se – želim da to podvučem – često nalaze pod kontrolom ekstremista. Čak je i za prijem kod nekih ministara današnje vlade neophodna dozvola bojovnika sa Majdana. Ovo nije šala, ovo je realnost današnjeg života.

putin-10Onima koji su se suprotstavljali puču – odmah su počeli da prete represijama i kaznenim operacijama. Prvi je na redu bio, naravno, Krim, ruskojezični Krim. Zbog toga su se stanovnici Krima i Sevastopolja obratili Rusiji sa apelom da zaštiti njihova prava i sam život, da ne dopusti ono što se dogodilo, a i danas se događa i u Kijevu, i u Donjecku, i u Harkovu, kao i u nekim drugim gradovima Ukajine.

Razume se, mi nismo mogli da se ne odazovemo na tu molbu, nismo mogli da ostavimo Krim i njegove stanovnike u nevolji jer bi to bilo čista izdaja.

Pre svega je bilo potrebno pomoći da stvore uslove za mirno i slobodno iskazivanje svoje volje – da bi Krimljani mogli sami da odrede svoju sudbinu – prvi put u istoriji. A šta mi slušamo danas od naših kolega iz Zapadne Evrope i iz Severne Amerike?

Govore nam da kršimo norme međunarodnog prava. Kao prvo, dobro je što su se setili da postoji međunarodno pravo i hvala im na tome – bolje kasno nego nikada.

Kao drugo i glavno: a šta mi to tobože kršimo?

Istina je, Predsednik Ruske Federacije dobio je od gornjeg doma parlamenta pravo da upotrebi oružane snage u Ukrajini. Ali, mi se tim pravom, striktno govoreći, zasad nismo koristili. Oružane snage Rusije nisu ulazile na Krim, one su se tamo i onako nalazile u skladu sa međunarodnim sporazumom. Istina je, pojačali smo grupaciju naših jedinica, ali pritom – želim da to podvučem, da bi svi znali i čuli – mi čak nismo premašili ni dozvoljeni ukupni broj pripadnika naših Oružanih snaga na Krimu, taj maksimum je 25 hiljada ljudi – pa za tim naprosto nije bilo nikakve potrebe.

Dalje. Objavljujući svoju nezavisnost i zakazujući referendum, Vrhovni sovjet Krima pozvao se na Povelju Organizacije Ujedinjenih Nacija u kojoj se govori o pravu nacija na samoopredeljenje. Uostalom, i sama Ukrajina se – želim da na to podsetim – pozvala na to isto pravo kad je objavila da istupa iz SSSR. Čak je to tekstualno gotovo isto. U Ukrajini su iskoristili to pravo, a Krimljanima ga osporavaju. Zašto?

Osim ovoga, krimske vlasti su se pozvale i na poznati kosovski presedan, presedan koji su napravili sami naši zapadni partneri, što se kaže – svojim sopstvenim rukama, u situaciji koja je apsolutno analogna krimskoj priznali su otcepljenje Kosova od Srbije za legitimno. Pritom su svima dokazivali da nikakva dozvola centralne vlasti zemlje za jednostrano objavljivanje nezavisnosti nije potrebna. Međunarodni sud OUN se na osnovu tačke 2, člana 1. Povelje OUN saglasio sa time i svojom odlukom od 22. jula 2010. godine ukazao na sledeće.

Navodim doslovan citat: „Nikakva generalna zabrana na jednostrano proglašenje nezavisnosti ne proizlazi iz prakse Saveta bezebednosti” – i dalje: „Međunarodno pravo ne sadrži nikakvu zabranu koja bi se primenila na proglašenje nezavisnosti”. Ovde je, što se kaže, sve krajnje jasno.

Ne volim da se koristim citatima, ali ipak ne mogu da se uzdržim da ne navedem deo još jednog zvaničnog dokumenta, ovoga puta iz Pisanog memoranduma SAD od 17. aprila 2009. godine koji je bio predstavljen pomenutom Međunarodnom sudu u vreme procesa o Kosovu. Opet citiram: „Deklaracije o nezavisnosti mogu, a često se tako i događa, kršiti unutrašnje zakonodavstvo. Međutim, to ne znači da je došlo i do kršenja međunarodnog prava”. Kraj citata.

Sami su to pisali, trubili o tome po selom svetu, naterali sve da to priznaju, a sad negoduju. Zbog čega? Delovanje Krimljana potpuno se uklapa u tu, da tako kažem, instrukciju. Zbog nečega se ono što je moguće Albancima i Kosovu (a mi se prema njima odnosimo s uvažavanjem), zabranjuje Rusima, Ukrajincima i krimskim tatarima na Krimu. Opet se nameće pitanje, zašto?

Iz Sjedinjenih Država i Evrope slušamo da je Kosovo tobože neki posebni slučaj. U čemu se to, po mišljenju naših kolega, sastoji njegova posebnost?

Ispostavlja se da je tokom konflikta na Kosovu bilo mnogo ljudskih žrtava. A šta je to – pravni argument, šta li?

U odluci Međunarodnog suda tim povodom se uopšte ništa ne govori. Znate, ovo čak više nisu ni dvostruki standardi. Ovo je neki začuđujući primitivni i pravolinijski cinizam.

Ne sme se tako grubo sve koristiti isključivo u svom interesu, pa jedan te isti predmet danas nazivati belim, a sutra – crnim. Da li je to poruka da svaki konflikt treba dovoditi do ljudskih žrtava?

Evo direktno da kažem: da lokalne snage samoodbrane Krima nisu na vreme preuzele kontrolu nad situacijom – tamo je takođe moglo da bude žrtava. Hvala Bogu, do toga nije došlo! Na Krimu se nije dogodio nijedan oružani sukob i nije bilo ljudskih žrtava. Šta mislite, zašto? Odgovor je prost: zato što je teško ratovati protiv naroda i njegove volje, praktično nemoguće. U vezi sa ovim, želim da se zahvalim ukrajinskim vojnicima, a to nije mali kontigent – 22 hiljade ljudi sa potpunim naoružanjem. Želim da zahvalim onim vojnicima Ukrajine koji nisu pošli na krvoproliće i nisu se uprljali krvlju.

Nameću se, naravno, i neke druge misli. Nama govore o nekakvoj ruskoj intervenciji na Krimu, o agresiji. Čudno je to slušati. Jer, ne sećam se nijednog slučaja iz istorije da je intervencija protekla bez ijednog jedinog ispaljenog metka i bez ljudskih žrtava.

Poštovane kolege! U situaciji oko Ukrajine, kao u ogledalu, odrazilo se sve što se događa danas, pa i ono što se događalo tokom poslednjih decenija u svetu.

Posle nestanka bipolarnog sistema, na planeti nema više stabilnosti. Ključni međunarodni instituti ne jačaju, nego često, nažalost, degradiraju. Naši zapadni partneri na čelu sa SAD u svojoj praktičnoj politici najviše vole da se rukovode ne međunarodnim pravom, nego pravom moćnoga.

Oni su poverovali u svoju izabranost i ekskluzivnost, u to da im je dozvoljeno da odlučuju o sudbini sveta, da u pravu uvek mogu biti jedino oni. Oni deluju onako kako im padne na pamet: čas ovde, čas tamo, primenjuju silu protiv suverenih država, formiraju koalicije po principu „ko nije s nama, taj je protiv nas”. A da bi agresiji obezbedili privid zakonitosti – proguravaju neophodne rezolucije kroz međunarodne organizacije, a ako im to iz nekog razloga ne pođe za rukom – potpuno ignorišu i Savet bezbednosti UN i Ujedinjene Nacije u celini.

Tako je bilo u Jugoslaviji, to dobro pamtimo, 1999. godine. Teško je bilo u to poverovati, sam svojim očima nisam verovao, ali su krajem 20. veka po jednoj od evropskih prestonica – po Beogradu- tokom nekoliko nedelja nanošeni raketno-bombaški udari, a potom je usledila prava intervencija. Šta, zar je postojala Rezolucija Saveta bezbednosti UN o tom pitanju, koja je dozvolila takvo delovanje? Ni slučajno. A potom su usledili i Avganistan, i Irak, i otvorena kršenja rezolucije SB UN o Libiji jer su, umesto obezbeđivanja takozvane zone zabranjene za letenje, takođe počela bombardovanja.

Usledio je ceo niz dirigovanih „obojenih” revolucija. Jasno, ljudi u zemljama, u kojima je došlo do takvih događaja bili su umorni od tiranije, od siromaštva, od odsutstva perspektive, ali su ta njihova osećanja bila naprosto cinično iskorišćena. Tim zemljama su nametnuti standardi koji nikako nisu odgovarali ni njihovom načinu života, ni tradicijama, ni kulturi tih naroda. Zato su umesto demokratije i slobode dobili – haos, eksploziju nasilja i niz prevrata. „Arapsko proleće” zamenila je „arapska zima”.

Sličan scenario bio je realizovan i u Ukrajini. U njoj su 2004. godine, da bi progurali kandidata na predsedničkim izborima koji im je bio potreban, a izmislili treći krug glasanja koji nije bio predviđen zakonom. To je bio čisti apsurd i izrugivanje ustavu. A sada su ubacili u igru unapred pripremljenu, i dobro opremljenu armiju bojovnika.

Mi shvatamo šta se događa, shvatamo da je takvo delovanje bilo upereno i protiv Ukrajine, i protiv Rusije, i protiv integracije na evroazijskom prostoru. To se dogodilo u vreme kada je sama Rusija iskreno težila dijalogu sa svojim kolegama na Zapadu. Mi im stalno predlažemo saradnju po svim ključnim pitanjima, želimo da učvrstimo nivo međusobnog poverenja, želimo da naši odnosi budu bez kolebanja, otvoreni i pošteni. Ali, ne vidimo susretne korake.

Naprotiv, nas su više puta obmanjivali i donosili odluke iza naših leđa, stavljali nas pred svršen čin. Tako je bilo sa širenjem NATO na istok, sa primicanjem vojne infrastrukture našim granicama. A sve vreme su nam tvrdili jedno te isto: „Ali, vas se to ne tiče”. Lako je reći „ne tiče”.

Tako je bilo i sa instaliranjem sistema protivraketne odbrane. Uprkos svim naših strahovanjima, ta mašina ide napred. Tako je bilo i sa beskrajnim odugovlačenjem pregovora o vizama, sa obećanjima poštene konkurencije i slobodnog pristupa globalnim tržištima.

put_kr_123Nama danas prete sankcijama, ali mi i onako živimo u uslovima celog niza ograničenja, čak veoma bitnih za nas, za našu ekonomiju, za našu zemlju. Na primer, još u periodu „hladnog rata” – SAD, a za njima i druge zemlje, zabranile su prodaju SSSR-u velikog spiska tehnologija i opreme, to su bili takozvani KOKOM-ovskije spiskovi. Danas su oni formalno ukinuti, ali samo formalno jer su mnoge zabrane i dalje na snazi.

Sve u svemu, imamo sve razloge da smatramo da se famozna politika obuzdavanja Rusije, koja se sprovodila i u 18, i u 19, i u 20. veku, nastavlja i danas. Nas neprekidno pokušavaju da sateraju u neki ugao zbog toga što imamo svoju nezavisnu poziciju, za to što je branimo, za to što govorimo bobu bob i ne bavimo se licemerjem. Ali, sve to ima svoje granice. I u slučaju sa Ukrajinom, naši zapadni partneri su prešli liniju, poneli su se grubo, neodgovorno i neprofesionalno.

Oni su odlično znali da i u Ukrajini i na Krimu žive milioni Rusa. U kojoj meri je potrebno izgubiti politički osećaj i osećanje mere da ne bi mogao da predvidiš sve posledice svojih poteza? Rusija se našla na ivici preko koje više nije mogla da se povlači. Ali, ako do kraja pritiskaš oprugu – ona će se kad tad vratiti u prvobitni položaj. To se mora uvek imati na umu.

Danas je neophodno zaustaviti histeriju, odustati od retorike „hladnog rata” i priznati očiglednu stvar: Rusija je samostalni, aktivni učesnik međunarodnog života, ona, kao i druge zemlje, ima svoje nacionalne interese koji se moraju uzimati u obzir i poštovati.

Mi se sa zahvalnošću odnosimo prema svima koji su sa razumevanjem pristupili našim koracima na Krimu, dugujemo priznanje narodu Kine čije je rukovodstvo sagledavalo i sagleda situaciju oko Ukrajine i Krima u svoj njenoj istorijskoj i političkoj celovitosti, visoko cenimo i suzdržanost i objektivnost Indije.

Danas želim da se obratim i narodu Sjedinjenih Američkih Država, ljudima koji se još od vremena osnivanja te države, od donošenja Deklaracije nezavisnosti, ponose time što je sloboda za njih iznad svega. Zar težnja stanovnika Krima da slobodno izaberu svoju sudbinu nije ista takva vrednost? Shvatite nas.

Verujem da će me shvatiti i Evropljani, a pre svega Nemci. Podsećam da u vreme političkih konsultacija o objedinjavanju Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike na, najblaže rečeno, ekspertskom, ali veoma visokom nivou, ideju objedinjenja Nemačke nisu podržali ni iz daleka predstavnici svih zemalja koje su bile i tada i danas su saveznici Nemačke. A naša zemlja, nasuprot tome, bezrezervno je podržala iskrenu, nezadrživu težnju Nemaca ka nacionalnom jedinstvu. Uveren sam da vi to niste zaboravili i računam da će građani Nemačke takođe podržati težnju ruskog sveta, istorijske Rusije da uspostavi svoje jedinstvo.

Obraćam se i narodu Ukrajine. Iskreno želim da nas razumete: mi ni u kom slučaju ne želimo da vam nanesemo štetu, da povredimo vaša nacionalna osećanja. Mi smo uvek poštovali teritorijalnu celovitost ukrajinske države, za razliku od onih koji jedinstvo Ukrajine žrtvuju svojim političkim ambicijama. Oni mašu parolama o velikoj Ukrajini, a upravo su oni učinili sve da dovedu do raskola u zemlji. Današnja građanska konfrontacija u celini je na njihovoj savesti.

Želim, dragi prijatelji, da me čujete. Ne verujte onima koji vas plaše Rusijom, koji galame da će za Krimom poći i drugi regioni. Mi ne želimo podelu Ukrajine. Nama to nije potrebno. Što se tiče Krima, on je bio, i ostaće – i ruskim, i ukrajinskim, i krimsko-tatarskim.

Ponavljam, on će biti, kao što je to bilo vekovima, rodna kuća za predstavnike svih naroda koji na njemu žive. Ali, on nikada neće biti banderovski!

Krim je naše zajedničko blago i najvažniji faktor stabilnosti u regionu. Ta strateška teritorija mora biti pod snažnim, stabilnim suverenitetom, a to pri sadašnjem stanju stvari može biti danas samo suverenitet Rusije. U suprotnom, dragi prijatelji (obraćam se i Ukrajini i Rusiji), mi i jedni i drugi – i Rusi, i Ukrajinci – možemo izgubiti Krim i to u ne tako dalekoj istorijskoj perspektivi. Razmislite, molim vas, nad ovim mojim rečima.

Napominjem takođe da su se iz Kijeva već čule izjave o skorom stupanju Ukrajine u NATO. Šta bi značila ta perspektiva za Krim i Sevastopolj?

Značila bi da bi se u gradu ruske vojničke slave pojavila Natovska ratna flota, da bi se pojavila pretnja celom Jugu Rusije – ne neka eferemna, već apsolutno konkretna. Sve to što bi se realno moglo dogoditi – sve bi se to i dogodilo da Krimljani nisu napravili svoj izbor. Hvala im za to.

Mi nismo protiv saradnje sa NATO, uopšte ne. Mi smo samo protiv toga da jedna vojna alijansa, a NATO pri svim svojim unutrašnjim procesima ostaje vojna organizacija, gazduje oko naše ograde, neposredno ispred naših kuća ili na našim istorijskom teritorijama. Vi znate, a ja naprosto ne mogu to sebi da predstavim, da mi sutra putujemo u Sevastopolj u goste natovskim mornarima. Oni su , uzgred rečeno, u većini odlični momci, ali neka oni nama dolaze u goste u Sevastopolj, a ne mi njima.

Želim direktno da kažem da nas boli duša za sve što se sada događa u Ukrajini, za to što stradaju ljudi, što ne znaju kako će živeti danas i šta će biti sutra. Naša zabrinutost je razumljiva jer mi nismo prosto bliski susedi, mi smo faktički, kako sam više puta govorio, jedan narod. Kijev je – majka ruskih gradova. Drevna Rus – to je naše zajedničko izvorište, zato mi ne možemo jedni bez drugih.

Hoću da kažem još nešto. U Ukrajini žive i živeće i dalje milioni Rusa, ruskojezičnih građana, a Rusija će uvek štititi njihove interese političkim, diplomatskim i pravnim sredstvima. Međutim, pre svega sama Ukrajina mora biti zainteresovana za to da prava i interesi tih ljudi budu garantovani. U tome je zalog stabilnosti ukrajinske državnosti i teritorijalne celovitosti zemlje.

Mi želimo prijateljstvo sa Ukrajinom, želimo da ona bude snažna, suverena i samodovoljna država. Ukrajina je za nas jedan od vodećih partnera, sa njom imamo mnoštvo zajedničkih projekata i ja, uprkos svemu, verujem u njihov uspeh. A glavno: mi želimo da se na zemlju Ukrajine vrate mir i saglasje i spremni smo da zajedno sa drugim zemljama tome na sve načine pomognemo. Ali, ponavljam: jedino sami građani Ukrajine mogu zavesti red u sopstvenoj kući.

Uvaženi žitelji Krima i grada Sevastopolja! Cela Rusija je ushićena vašim junaštvom, dostojanstvom i smelošću jer ste upravo vi rešili sudbinu Krima. Ovih dana mi smo bili bliski kao nikada, podržavali smo jedni druge. To su bila iskrena osećanja solidarnosti. Upravo u ovakvim prelomnim istorijskim momentima proverava se zrelost i snaga duha nacije. Narod Rusije je pokazao takvu zrelost i takvu snagu, svojom slogom je podržao sunarodnike.

Čvrstina spoljnopolitičkih pozicija Rusije oslonila se na volju miliona ljudi, na opštenacionalnu objedinjenost, na podršku vodećih političkih i društvenih snaga. Svima se zahvaljujem na tom patriotskom uzletu. Svima bez izuzetka. Samo, važno je da i nadalje sačuvamo takvu konsolidaciju – da bi smo rešavali zadatke koji stoje pred Rusijom.

Mi smo se očito sudarili sa spoljnim kontradejstvom, ali smo dužni da za sebe odlučimo – da li smo spremni da dosledno branimo svoje nacionalne interese ili ćemo ih večito izdavati i odstupati neznano kuda.

Neki zapadni političari nas već plaše ne samo sankcijama nego i perspektivom zaoštravanja unutrašnjih problema. Voleo bih da znam šta imaju na umu: delovanje neke pete kolone – raznih „nacional-izdajnika” – ili računaju da mogu pogoršati socijalno-ekonomsko stanje Rusije i tim samim isprovocirati nezadovoljstvo ljudi?

Na takve izjave gledam kao na neodgovorne i očito agresivne, i na njih ćemo na odgovarajući način reagovati. Pritom mi nikada nećemo težiti konfrontaciji sa svojim partnerima ni na Istoku, ni na Zapadu, sasvim obrnuto – činićemo sve što je neophodno da gradimo civilizovane dobrosusedske odnose, kako to i treba činiti u savremenom svetu.

Uvažene kolege!

Razumem Krimljane koji su na referendum izneli krajnje direktno i jasno pitanje: treba li da Krim bude sa Ukrajinom ili sa Rusijom. Sa uverenošću mogu da kažem da su se rukovodstva Krima i Sevastopolja – poslanici u njihovim zakonodavnim organima vlasti – prilikom formulisanja referendumskim pitanja izdigli iznad grupnih i političkih interesa i da su se rukovodili isključivo interesima ljudi, stavljajući ih u prvi plan.

Svaka druga varijanta plebiscita, koliko god privlačna bila na prvi pogled, zbog istorijskih, demografskih, političkih i ekonomskih osobenosti te teritorije – bila bi privremena i nesigurna i neizbežno bi dovela do dalje zaoštravanja situacije okio Krima i na najpogubniji način bi se odrazila na živote ljudi.

Krimljani su pitanje postavili tvrdo, beskompromisno, bez ikakvih polutonova. Referendum je održan otvoreno i pošteno, a ljudi na Krimu su jasno, ubedljivo izrazili svoju volju: oni žele da žive sa Rusijom.

Pred Rusijom je donošenje teške odluke, s obzirom na celokupnost i unutrašnjih i spoljnih faktora.

Kakvo je danas mišljenje ljudi u Rusiji?

Kod nas, kao i u svakom demokratskom društvu, postoje razne tačke gledišta, ali je pozicija apsolutne – želim to da podvučem – apsolutne većine građana takođe očevidna.

Svi znate za poslednje sociološke ankete obavljene u Rusiji bukvalno ovih dana: približno 95 odsto građana smatra da je Rusija dužna da zaštiti interese Rusa i pripadnika drugih nacionalnosti koji žive na Krimu. Dakle: 95 procenata. A više od 83 odsto smatra da je Rusija dužna da to čini čak i ako takva pozicija iskomplikuje naše odnose sa nekim državama. Još je 86 odsto građana naše zemlje ubeđeno da je Krim sve do danas ruska teritorija, ruska zemlja. A taj procenat je – što je veoma važno – u apsolutnoj korelaciji sa onim što je pokazao referendum na Krimu: gotovo 92 procenta je za pristupanje Krima Rusiji.

Kao što se vidi, apsolutna većina stanovnika Krima i apsolutna većina građana Ruske Federacije podržava prisajedinjenje Republike Krim i grada Sevastopolja Ruskoj Federaciji.

Ovo znači da je sada politička odluka na samoj Rusiji. A ona može biti zasnovana samo na volji naroda, zato što je samo narod izvor svake vlasti.

Uvaženi članovi Saveta Federacije” Uvaženi poslanici Državne Dume! Građani Rusije, stanovnici Krima i Sevastopolja! Danas, oslanjajući se na rezultate referenduma održanog na Krimu, oslanjajući se na volju naroda, iznosim pred Federalnu Skupštinu i molim da se razmotri Ustavni zakon o prijemu u sastav Rusije dvaju novih subjekata Federacije: Republike Krim i grada Sevastopolja. Molim takođe da se ratifikuje Sporazum o ulasku Republike Krim i grada Sevastopolja u Rusku Federaciju.

Ne sumnjam u vašu podršku!

(Fakti.org)

KOMENTARI



2 komentara

  1. vojislav says:

    sretno

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *