Кривица без комисије

Krivica bez komisije

8 aprila 2015

aleksandar-pavic 689Piše: Aleksandar Pavić

Predstavnici vlasti, bar pred kamerama, ne mogu čudom da se načude odakle sve te sumnje u njih i njihove „dobre namere“. Prvo oko Feketića, pa oko poplava, a sada u vezi helikopterske nesreće. Ispada da su oni, kakva god da je nepogoda ili nesreća u pitanju, na kraju glavne žrtve, što je oreol koji oni rado prihvataju. Između ostalog, jer pomaže u skretanju pažnje sa osnovne teme. Kad si žrtva, ne da ne moraš više da se braniš – možeš slobodno i da optužuješ one koji bi, inače, imali puno pravo da tebe optužuju, ili bar ispituju.

A ta spremnost da se iz defanzive pređe u kontru, taj žar da se zamene uloge i oni, koji u svakom slučaju duguju odgovore na postavljena pitanja, preuzmu ulogu onih koji optužuju, već sama po sebi govori o nečistim namerama i nečistim savestima. Da li nečistim u užem, konkretnom, ili u onom širem smislu?

Govoreći o najnovijoj nesreći koja je zadesila zemlju, iako je prošlo skoro četiri sedmice od pada helikoptera Mi-17 Vojske Srbije i pogibije sedmoro osoba – javnost ne miruje. To je, ne ulazeći u razloge – dobar znak. Znači, u zemlji još uvek postoji javnost, ma kakva bila. I osetljivost na gubitak ljudskih života nije otupela, čak ni u ovakvom medijskom ambijentu.

Mnogi, a pogotovu pripadnici vladajućih partija će reći – odnosno neki su se već su odvažili da kažu – da je to ustvari zato što oni ne kontrolišu medije. Dakle, opet oni u ulozi žrtava. Što im omogućava da upiru optužujućim prstom u medije koji postavljaju pitanja, i pokušaju njih da stave na tapet – umesto da bude obrnuto. Teza da „vlast ne kontroliše medije“ omogućava tim istim vlastima ne samo da relativizuju mnoga legitimna pitanja koja im se postavljaju, ne samo da, što je već rečeno, preuzmu ulogu tužilaca umesto optuženih, već i da politizuju celu stvar i izmeste je izvan domena utvrđivanja odgovornosti, na polje političke, odnosno prizemno stranačke borbe, gde se voda lako zamućuje.

Ovo ne znači da treba zaobići pitanje da li su optužbe vlasti skroz bez osnova, odnosno da li ih, ako ne svi a onda većina medija proziva iz čisto političkih motiva. Da li to jučerašnja vlast a sadašnja opozicija, uz pomoć kooperativnih ili kupljenih medija, samo zloupotrebljava tragediju zarad sticanja političkih poena i slabljenja političke konkurencije?

Naravno da ima i toga. I te kako. Ali, mora se reći i ovo – plodno je tle.

Ova, naprednjačka vlast, čak i kada bi u nečemu bila objektivno nevina – osuđena je na večno pravdanje i defanzivu. Zbog svog prvobitnog greha, savest joj nije čista, niti će ikada biti.

Oni iz opozicije koji su, ako ne oduvek, a onda već dosta dugo na sadašnjoj naprednjačkoj liniji evrofanatizma (odnosi se i na integracioni proces i na njegovu valutu), nikada naprednjacima neće oprostiti što su zauzeli njihova mesta, što su, očigledno, obećali još više generalnim sponzorima današnjeg stranačkog života nego što bi se čak i oni usudili, što naprednjaci sada ubiraju plodove vlasti, tenderskih komisija i „slobodnog tržišta“ na koje su oni mislili da imaju pa skoro urođeno pravo. Stoga je prirodno, ako ne i moralno odbranjivo (svi sa ovakvim grešnim mislima pravo u crkvu!) da će njihovi mediji koristiti svaku priliku za osvetu, zadovoljenje, poentiranje i građenje nove pozicije za neke buduće, po mogućstvu što skorije izbore čiji će ishod iz Brisela „slučajno“ biti objavljen koji sat pre zatvaranja birališta.

S druge strane, društvo osuđeno na sadašnju medijsku marginu, alternativne medije, društvene mreže i, uopšte, svet s one strane nacionalnih frekvencija i (para)državnog sponzorstva – uključujući ono isto društvo kojem su, koliko juče, naprednjaci sami pripadali, a na koje danas, poput svih pokondirenih tikvi, gledaju skoro pa sa snobovskim gađenjem ili prezirom – nikada im neće oprostiti izdaju, napuštanje zajedničke borbe, prelazak u protivnički tabor. I što se tiče ovih ljudi, šta god da urade – naprednjaci nikada neće biti u pravu.

(Dobro, možda je isuviše oštro reći „nikad“: šansa za iskupljenje bi postojala kada bi se, kojim čudom, naprednjaci vratili na svoje stare pozicije, odbacili evroatlantizam, odrekli se Briselskog sporazuma, odustali od MMF-a i njegovih „dobronamernih“ saveta, prihvatili iskrenu, a ne samo manifestaciono-paradnu saradnju sa Rusijom, itd. Jer, za razliku od bivše vlasti a sadašnje opozicije, politički milje kojem su naprednjaci nekada pripadali ne traži ni približno toliko za sebe, nije suštinski vođen logikom spaljene zemlje po kojoj zemlja Srbija vredi samo u onoj meri u kojoj njome vladaš. Uostalom, i sam Vojislav Šešelj je konstatovao nešto slično, i ostavio otvorena vrata za povratak „bludnih sinova“.)

Dakle, ako nekome neupućenom možda deluje – kao što sigurno deluje mnogim naprednjacima koji žive što u uverenju da su uspeli da izbrišu svoju „ružnu prošlost“, što u ubeđenju da ona čak nikada nije ni postojala – da su naprednjaci „krivi što su živi“, da su žrtve previše ostrašćenih, pa i neutemeljenih napada ili kritika (naravno, ima ih i koji su veoma utemeljene – ali tu su Kembel i Bler da ti kažu da se na tu vrstu kritika ne odgovara), to je zato što i jesu.

Izdaja se skupo plaća. Čak i kada si možda, u nekoj pojedinačnoj stvari, objektivno „u pravu“, opet će nekako ispasti da nisi. Imputiraće ti se zle namere tamo gde ih možda čak, svesno, nisi ni imao. Kada se zna da si kupio, na ovaj ili onaj način, svoj sadašnji položaj ili status – kriviće te za nesposobnost, nekompetentnost ili neznanje čak i tamo gde si možda nešto i znao. Kad se zna da si prema drugima postupio bez milosti i ostavio ih na cedilu, malo ko će imati milost prema tebi, i to baš onda kada si, možda, neku sitnu milost i zaslužio.

Crv sumnje i nepoverenja si sam posejao. A onda dođe vreme da žanješ plodove. Često onda kada ti se čini da je to najmanje poželjno, ili pravedno.

Naravno, tako će ti se samo činiti.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *