КРИВО ОГЛЕДАЛО БРИТАНИЈЕ И ФРАНЦУСКЕ

KRIVO OGLEDALO BRITANIJE I FRANCUSKE

24 juna 2017

Piše: Branko Pavlović

Na primerima Francuske i Britanije pokušaću da pokažem do koje mere je politička vlast iskrivljena slika stvarnog stanja u tim društvima. A posle će ogledalo da im bude krivo.

U Francuskoj je Makron obezbedio apsolutnu vlast i u parlamentu. Za globalistički neoliberalni koncept, to je „kako se samo poželeti može“. Za iole ozbiljnije političare, to je previše ogoljen diktat koji neminovno vodi u ulične sukobe i haos.

Šta čini strukturu „Makronove pobede“: 3/4 glasova socijalista sa prethodnih izbora, 1/3 glasova republikanaca sa prethodnih izbora i 33% Melanšonovih sa predsedničkih izbora, koji su na parlamantarnim odmah glasali za Makronovu opciju. Iz ugla tehnike vladanja, mnogo je bolje da se neoliberalni globalizam maskira kao dve-tri navodno suprotstavljene partije i političke opcije, nego da jasno sve bude stavljeno pod jedan amblem, jednu zastavu, jedan zahtev, jednog lidera.

Tako postavljena politička scena onda, u svakom bitnom potezu vlasti, direktno udara na građane Francuske, i ta vlast je u sukobu, ne više preko „različitih“ političkih partija, nego sada neposredno sa narodom.

Scenografija za zaoštreni sukob iscrtana je sa dve strane. Prvo i najvažnije, izlaznost je bila samo 42%! Neoliberali-globalisti (može da se čita i unazad) su uspeli da demorališu ljude i da ih ubede da kroz propisani politički sistem promena nije moguća. Ali su time od društva napravili pretis lonac bez sigurnosnog ventila. Tome je u velikoj meri doprineo dvokružni izborni sistem koji je uveden pre dvadesetak godina, upravo zato da Nacionalni front ne bi bio zastupljen u parlamentu. Ili da bi imao, kao sada, samo 8 poslanika, dok bi po proporcionalnom sistemu imali oko 70.

Protivljenje neoliberalnom konceptu ne prestaje gubitkom volje da se učestvuje na izborima. Ono samo menja formu i pri prvom socijalnom udaru buknuće kao nasilje.

A socijalnih, stvarnih i psiholoških udara će u 2018. godini biti na pretek. I to je drugi izvor pripremljene dugoročne nestabilnosti Francuske. Zahtev za ubrzanom promenom same EU i naročito evrozone, u pravcu nemačkog koncepta. To što je protiv takvog koncepta na predsedničkim izborima glasalo 60% građana, sa izlaznošću od oko 78%, za neoliberale-globaliste sa Merkelovom na čelu nema nikakvog značaja. Njihova udarna pesnica u Francuskoj, Makron, sada će i hteti i morati da vuče brze i radikalne poteze u tom pravcu.

Bez ikakvih ulaženja u detalje, objašnjavanja komplikovanih unutar-partijskih odnosa, kolebanja u rukovodstvima ovih ili onih partija itd., sa sigurnošću možemo reći da će cela 2018. godina proteći u masovnim demonstracijama protiv vlasti, sa izvesno mrtvim i ranjenima u tim sukobima, u atmosferi totalne destabilizacije zemlje. Vlast će biti brutalna. Otpor radikalan. Jednostavno, lonac je zatvoren, ringla je uključena na najjače i drugog ishoda više nema.

U Britaniji se stvari odvijaju u pravcu sukoba bogati-siromašni. Soliter koji je u jezivoj buktinji odvukao u smrt ogroman broj ljudi (verovatno će nam tačan broj dozirati još mesec dana) zastrašujuće je osvetlio suštinski problem britanskog društva. Na jednoj strani masa građana koja teško živi i na drugoj veoma uski sloj koji pripada najbogatijima, a svakako samoj eliti najuticajnijih, na svetu.

Erupcija nezadovoljstva koja je izbila na ulicama na toj liniji zapretila je snagom moguće revolucije. Ne odmah i ne brzo, ali potencijal je nesumnjivo iskazan. Nešto što Britanija veštim manipulacijama izbegava već četiri veka. Lično nemam nikavih sumnji (i verujem da će se jednom to i obelodaniti) da je sinoćni „teroristički akt“, kada je kombi uleteo među muslimane koji si izlazili iz džamije, delo britanske obaveštajne službe. U pozadini, naravno. Kako bi se pažnja sa socijalne nepravde i potpune neosetljigvosti političkog sistema za probleme siromašnih prebacila na već utaban teren „sukoba civilizacija“, konkretno muslimana i u ovom slučaju radikalnih protestanata/Engleza. Muslimani vozilima ubijaju nedužne, pa sada eto dolazi do korišćenja istih sredstava i od drugih radikalnih elemenata u društvu. Šta da se radi, to je eto tako u „savremenom svetu punom izazova“, osim da se dalje poveća represija prema svima.

Koliko god ovakvi teroristički akti, sa ili bez navodnika, ugrožavali sistem, to je mnogo manji problem nego jedinstven zahtev svih građana da se socijalna nejednakost i sve druge nejednakosti koje zakonito iz nje prizlaze, više ne mogu i ne smeju trpeti. U prvom slučaju su građani nepovratno međusobno podeljeni, a u drugom slučaju postoji mogućnost da nastupe zajedno protiv sistema koji ih u stvari drži u potčinjenom položaju.

Nevolja za sistem je u tome što nije uspeo da ukloni Korbina sa čela Laburističke partije, niti da ga oslabi, pa tako nezadovoljstvo građana ima i svog predstavnika na javnoj sceni. Korbin, naime, dovodi u direktnu vezu terorizam i vrstu spoljne politke koju vodi Britanija. I ne samo to, on bi da se izvrši preraspodela bogatstva. Traži kopču sa umerenom muslimanskom zajednicom u Britaniji. Da ne spominjem da govori o tome da treba normalizovati odnose sa Rusijom (iako mislim da čitav niz njegovih stavova o Rusiji nije uopšte tačan). Sve što vladajuća politika ne samo prethodnih godina, nego bukvalno vekova, nije spremna ni da sasluša, a o primeni nekih od ovih, u osnovi zdravorazumskih saveta, neće ni da čuje.

Otuda stvarna vlast u Britaniji nema izbora nego da krpi vladu Tereze Mej kako zna i ume. I da vidi koliko i kakve vrste sile treba primeniti u narednom periodu, kako bi se izbegla svaka mogućnost da do stvarnih promena u sistemu vladanja dođe.

Zbog toga, uprkos tek završenim parlamentarnim izborima u Britaniji, ni stara/nova vlast ne predstavlja većinu građana Britanije. I ovde tome „kumuje“ većinski sistem, samo još gori nego u Francuskoj, pošto je u Britaniji on jednokružni (iz vremena dvopartijskog sistema, pa šta će onda drugi krug). I kod njih dolazi godina povećanih tenzija i nestabilnosti. Za koje nevolje će naravno biti kriv uvek neko drugi.

Ni postavljeni sistem u Francuskoj, ni nastavljeni sistem u Britaniji nemaju nikakvih problema da razbiju ogledalo zbog toga što im se ne sviđa ono što u njemu vide. Za njih je jedini stvarni problem kako to razbijanje predstaviti kao očuvanje postojećeg ogledala. Kako krhotine predstaviti kao nedirnutu celinu. I tu se sva njihova politička mudrost iscrpljuje.

Sa takvom pameću haos je neminovan.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *